ГУЗЕНБАУЕР И ПИЦГАУЕР

Пише Драгомир Антонић

На Равном Гају споменик Јелисију Кецовићу војнику 10. пука који је 1914. погинуо на Равнима. Оно што је знао Јелисије пре сто година, ми не знамо данас

Данас је последњи дан Међудневица. По народном веровању лето је завршено и почиње јесен. Биље и траве убране у ове дане сматрају се посебно лековитим. То берачи и сакупљачи самониклог биља знају. Припремиће лековите чајеве и напитке које ће многима помоћи док не стигне следећа јесен.

 

ЖИТО ПОЖЊЕВЕНО, ШЉИВЕ СЕ БЕРУ Сутра је мала Госпојина, велики народни и православни празник. Црвено слово у црквеном и Српском народном календару. Одмарајте се и славите Пресвету Богородицу. Ко верује њему и помаже. Тако је одвајкад било. Пролазио сам прошле недеље селима у околини Горњег Милановца и Прањана. Свратио у Мрчајевце на купус и прасеће печење. Немам примедби. Села лепа и питома. Жито пожњевено, шљиве се беру, ракијски казани се перу, краве пасу по ливадама, овце трче по стрњикама. У Гојној Гори дванаест ђака од првог до четвртог разреда. Уче их две учитељице: Вера Трнавац и Татјана Каличанин. Имају и наставницу енглеског језика, Наташу Раичевић. По школском програму Министарства просвете државе Србије учење енглеског језика је обавезно од првог разреда основне школе. Напредно је наше школство.

До Гојне Горе сам дошао путем од Трбушана, а преко села Цагања. У Цагању на још увек очуваној згради плоча са сликом и натписом да се ради о Живану и Дмитри Ковачевић из Рожаца који поклонише земљу да се на њој подигне школа. У непосредној близини одржаван и очуван споменик крајпуташ на којем је записано: „У крвавом љутом боју, оставио младост своју. За Србство је живот дао, од смртне је косе пао. Милош Ковачевић из Рожаца, војник 10. пука погинуо 28. 06. 1913. на Власини“.

 

[restrictedarea]

ПРЕКО КЕЦОВИЋА КРИВИНЕ Од  Цагања до Гојне Горе нов пут води преко Кецовића кривине. Ту су захвални становници подигли споменик Велимиру Илићу који је за свог министровања завршио пут чија је градња почела још 1953. Тек, због носталгичара са левице и њихове демократије, да се види колико је некадашња држава бринула о српском селу и српском сељаку. Одатле, како би отпевао Тозовац, „ киша пада пут вијуга“ стиже се на Равни Гај одакле „пуца“ поглед према Дружетићима, Богданици, Пожеги, Маљену, Повлену, Овчару и Каблару, Руднику… Са Равног Гаја Србија се види. На најлепшем месту је подигнута и вечна кућа – сеоско гробље да и преци уживају у погледу. Ту се налази споменик Јелисију Кецовићу из Гојне Горе, војнику 10. пука који је 2.11.1914. погинуо на Равнима. Није се овај крај обрукао ни 1999. године. Кошаре то најбоље знају.

Непуних сто година касније, 2013. године, Срби се споре и гложе да ли да Шиптарима  3. 11. 2013. предају Косово и Метохију тако што ће изаћи на изборе или неће? Оно што је знао Јелисије пре сто година, ми не знамо данас. Требало би све да нас је стид због овога што чинимо Србима и Србији. Српској прошлости и будућности.

Издајемо претке, лажемо савременике и одузимамо будућност нашој деци, нашим потомцима. Власт то ради свесно. Обесна, а поносна на сопствено злодело. Вероватно се нада и некаквом личном берићету. Тамбура о томе како „ћемо тешко преживети без ЕУ“. Државници јавно запомажу, док у исто време Азербејџанци уз помоћ моћних машина раскопавају Србију. Тресу се цркве и манастире на Савинцу и Такову. У крају где је подигнут Други српски устанак, смештено је огромно складиште камена за градњу пута. Не нађе се ниједно друго место до Такова, Милоша Обреновића. Оно што Књазу нису могли Турци учинити пре двеста година, то садашњи његови потомци у сарадњи са новим Турцима, Азерима успешно спроводе у дело уз помоћ радника – физикалаца из евроунијатског осињака: Румуна и Бугара. Дошли из „обећане земља“, без које нам нема живота.

 

ЧИМЕ СМО МИ УВРЕДИЛИ ПРЕМИЈЕРА? Наши политичари на власти се понашају као да смо се ми упокојили. Као да смо умрли или живи сахрањени. Нема нам живота без Уније, без Азербејџана, без „Јејла“ и Гузенбауера. Сад нам стиже и пицгауер Кан. Волонтерски јер воли Србију. Требало  би да обезбеди финансијску инјекцију или да покаже како се инјекција безболно прима. То нам је спас.

А Србија лепа, жива и здрава. Где год да погледате видите лепо чељаде, весело, добронамерно. Непознатом увек спремно да помогне. Јесу опхрвани сопственим бригама, знају да је тешко – увек је било тешко време – али верују у себе и своје најближе. Нису Срби ксенофобични. Немају Срби ништа против странаца. Нема варошице у Србији где нема некакве кинеске робе и неколико Кинеза. Нисам чуо да их је ико попреко погледао, а камоли зло нанео. Тако се односе и према Бугарима, Румунима, који у Србију долазе не би ли зарадили за живот. Русе и да не помињем. Где год их има, а има их, они се доживљавају не као странци, већ као браћа. Не мрзе Срби никога. Ко путује по српским селима и варошицама у то се може уверити.  Било је тако раније. Тако је и данас. Зато ми је потпуно нејасно, и тешко је наћи одговор: Зашто српска власт не подноси сопствени народ? Зашто влада државе Србије све чини да Србији и њеним грађанима буде горе. Да Србија пропадне. Чиме смо ми, грађани и сељаци, увредили премијера, потпредседника и ресорне министре да нам зло желе?

Сетимо се Војислава Шешеља, 11 година заточеног без пресуде. На срамоту европског правосуђа. Уплашили се хероја Воје. Не смеју ни пресуду да донесу. Лицемери. Кукавице. Дрндоши –  вас се Срби не плаше. Вратиће се Шешељ. Молите се за здравље архиепископа охридског господина Јована.

[/restrictedarea]