Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Dr Mirjana Anđelković Lukić (1945–2024)
Ako vlast korporaciji „Rio Tinto“ dozvoli eksploataciju rude i gradnju fabrike za proizvodnju litijuma, suočićemo se s ekološkom katastrofom velikih razmera
|
U Beogradu se 5. maja 2024, na Vaskrs, upokojila Mirjana Anđelković Lukić. Diplomirani inženjer tehnolog i doktor tehničkih nauka, sudski veštak za vojne eksplozive, i do penzionisanja 2003. viši naučni saradnik Vojnotehničkog instituta u Beogradu, autor je i dve knjige: „Balkanski sindrom“ (2001) i „Darovi Milosrdnog anđela“ (2008, 2015), kao i više od stotinu naučnih i stručnih radova u oblasti zaštite prirodne sredine. Kao vrhunski stručnjak, usmerila je svoje naučno delovanje na analizu i obradu posledica radioloških, hemijskih i bioloških udara na našu zemlju tokom napada NATO-a 1999. godine. O svom radu govorila je i pisala za „Pečat“. Povodom odlaska ovog vrhunskog i u javnom delovanju odvažnog i odgovornog naučnika, objavljujemo delove iz njenog obimnog intervjua štampanog u našem listu u brojevima 667 i 668 (4. i 11. juna 2021. godine). |
Naša sagovornica rođena je u Nišu, gimnaziju i fakultet završila je u Beogradu, magistrirala i doktorirala na Tehnološkom fakultetu, zaposlila se u Vojnotehničkom institutu na eksplozivima i posle radila na ispitivanju naoružanja. I magistarsku i doktorsku tezu uradila je iz područja vojnih eksploziva. Za sebe kaže da je ratni ekolog jer je istraživala posledice NATO bombardovanja na SRJ i na tu temu napisala je tri knjige. Sudski je veštak za eksplozivne materije, a sada se kao pridruženi član Udruženja „Ne damo Jadar“ bavi „Rio Tintom“. Nalaze stručne analize koju je ovim povodom uradila, ukazujući na sve neophodne detalje procesa vađenja i prerade rude jadarit, kao i na neuporedivo veću štetu od koristi za državu Srbiju, dr Anđelković Lukić je i usmeno i pisanim putem predočila premijerki Srbije Ani Brnabić tokom prijema u Vladi.
Jeste li tokom razgovora stekli utisak da vas je Ana Brnabić čula i razumela?
„Rio Tinto“ je jedna od najvećih rudarsko-metalurških korporacija u svetu i njenim stručnjacima dobro je poznato da slično ležište rude jadarit ne postoji nigde na planeti. Nisam sigurna da to znaju oni koji su doneli odluku da im dozvole istraživanje, ali ni oni koji su namerili da im dozvole eksploataciju i preradu rude mimo svake logike ekonomske opravdanosti i zaštite životne sredine. Posle izlaganja ministarke energetike, razvoja i zaštite životne sredine dr Zorane Mihajlović i njenih saradnika u SANU ne bih rekla da me je premijerka čula i razumela, i to je veoma zabrinjavajuće. Jer tražila je da prekinem sa stručnim izlaganjem, pretpostavljam da je opterećuje to što ja govorim a njoj nije poznato. Uostalom, svedoci smo da je i za Brnabićku i za Vučića „Jadar razvojni projekat Srbije“. Predsednik čak insistira da se u blizini rudnika napravi fabrika litijumskih baterija, a to znači da će kad uđu u našu zemlju i zabodu prvi ašov, početi da se šire i ponašaju kao da je to njihovo zemljište. A na tom području su, između ostalog, brojni kulturni i istorijski spomenici i kosti 3.000 srpskih ratnika sahranjenih na Gučevu.
S obzirom na to da ste stručnjak za eksplozive, koji deo „razvojnog projekta Srbije“ smatrate naročito opasnim za stanovništvo i životnu sredinu?
Za mene je prvo i najvažnije pitanje – čiji je jadarit koji „Rio Tinto“ hoće da eksploatiše u Rađevini!? Pa naš je! Vaš, moj, ljudi koji tamo žive, naše dece i unuka, svih građana Srbije i, konačno, to je imovina Republike Srbije. Zato, ako je jedna Norveška rekla „Rio Tintu“ – doviđenja, zašto bi mala i siromašna država Srbija dozvolila da je iskorišćava „Rio Tinto“. Inače, u slučaju projekta „Jadar“ ima mnogo problema, počev od količine rude koja se vadi, količine eksploziva koji se koristi, zatim vazdušnog zagađenja usled eksplozija, količine slane vode koja negde treba da se skladišti, do realne opasnosti da se tlo urušava i propada posle izvlačenja slane vode. Nedavno su se na području Petrinje u Hrvatskoj, posle zemljotresa, otvarale velike rupe u zemlji. Po tvrdnji njihovih geologa, urušavanje zemlje i nastajanje velikih rupa je posledica korišćenja eksploziva za podzemno bušenje stena u procesu eksploatacije nafte. Ovde će se za vađenje rude jadarita koristiti eksploziv za rušenje stena, i pretpostavka je da može isto da se desi na tako velikoj površini gde se izvlači voda. To su stvari koje su nepredvidive, posebno za vreme nekih elementarnih katastrofa kao što su zemljotresi ili velike poplave. Sledeći problem je odlaganje jalovine, zatim količina sumporne kiseline koja će se koristiti u preradi rude od oko 300 hiljada tona na godinu (koncentracije 94 do 98 posto), a to podrazumeva da će se 300 dana u godini Srbijom voziti kompozicija sa 20 železničkih cisterni od 50 tona koncentrovane kiseline iz Bora ili iz Bugarske do rudnika jadarita, tako će Srbija biti premošćena od istoka do zapada veoma opasnom hemikalijom. Cisterne će se prazniti u krugu hemijskog kompleksa. Verovatnoća udesa u transportu ili pri pražnjenju sumporne kiseline je značajna, što znači dugogodišnji rizik za Srbiju. Leti zbog velikih temperatura šine se krive i lako može doći do izvrtanja cisterni i curenja koncentrovane sumporne kiseline. Rizik postoji i u zimskom periodu. Izlivena kiselina i sumporni oksidi sve okolo agresivno nagrizaju, a posebno su opasni za ljude koji se nađu u okruženju pogođenom akcidentom. Kada je pripremana površina za kopanje rudnika, nađeno je da se 25 metara ispod površine nalazi slana voda miocenskog porekla, odnosno ostatak Panonskog mora. Ali ta voda ide i dublje. Pitanje je šta će oni raditi s tom vodom kada otvore rudnik, a vode, kažu, ima 400.000 tona. Istraživanja su počeli pre petnaestak godina i ovo je „grande finale“. Oni tu vodu planiraju da stavljaju u neke lagune presvučene vodootpornom PVC folijom. Niko mi nije odgovorio u SANU šta će raditi s tom vodom. Pa, naravno, ta voda će vremenom nagrizati i probiti tu foliju i zagaditi zemljište, što se dogodilo već i tokom istraživanja. Takođe, dobila sam podatak da prostorni plan posebne namene koji su oni nama izneli ne sadrži tačne podatke. Oni kažu da će kopati 5.000 tona rude dnevno, a to zahteva od 3,7 do 7 tona dvokomponentnog emulzionog eksploziva koji ima veliku brzinu detonacije (4.800 do 5.000 metara u sekundi) s produženim trajanjem pritiska. To će se sigurno odraziti na seizmiku tla. Njihov odgovor je da neće. Ali svako može da ode do Bora da vidi kako to izgleda u rudniku Čukaru Peki, da vidi kako izgleda kopanje tunela za ispitivanje najvećeg nalazišta zlata na svetu u sklopu basena Bor, koji je Srbija prodala Kinezima za 530 miliona dolara a vredi najmanje 50 milijardi dolara. Mi tu imamo neki mali procenat od 37 odsto i kupujemo zlato od Kineza koje oni proizvode u Boru. A sad u tom Čukaru Peki oni koriste isti taj rudarski eksploziv. Ljudi od eksplozija tamo ne mogu da žive ni noću ni danju. Pucaju im zidovi i otvaraju se pukotine od 10 cm na oko dva kilometra udaljenosti od mesta eksplozije. Prekinute su im vodene žile, presušili im bunari. Ljudi imaju stada koza od kojih žive a nemaju vode za preradu mleka. Ne mogu da se bave poljoprivredom jer otrovna prašina prekriva polja. Isto će tako biti i s Rađevinom ako dođe „Rio Tinto“. Ima nekoliko pojava prilikom kopanja tog rudnika, a najopasniji su prašinasto-gasni oblaci, puni čestica koje zagađuju vazduh a u konkretnom slučaju to su i arsen, i kadmijum, i olovo i druge opasne materije. Oni nemaju rešenje za arsen.
Vlada je u „Službenom glasniku“ usvojila uredbu o utvrđivanju prostornog plana posebne namene (PPPN) za realizaciju projekta eksploatacije „Jadar“. Definiše li ta uredba neka rešenja?
Da, poznato je da se u Srbiji vlada uredbama, ali ja pitam gde će smeštati jalovinu? Oni su isplanirali deponije dužine 2.000 metara, širine 400 metara, visine 45 metara sa nagibom od 15 metara. Kada se ruda izvadi iz rudnika, ona se samelje i tretira sumpornom kiselinom, iz nje se izdvaja borna kiselina, natrijum-sulfat i na kraju litijum. Taj proces zahteva ogromnu potrošnju vode i „Rio Tinto“ za to planira izvlačenje 8.000 tona vode dnevno iz Drine. Šta će raditi s tom otpadnom vodom? Ministarka Mihajlović i premijerka Brnabić insistiraju na tome da će se ta voda ispuštati u Jadar i da će biti čistija od vode ove reke. Međutim, kad se takva voda tretira, u njoj nema nikakvih minerala, ona je kao destilovana i uopšte nije pogodna za živi svet. U okolini Jadra ima mnogobrojnih zaštićenih životinjskih vrsta i biljnih vrsta, pojavili su se i dabrovi, imaju i veoma raznovrstan biljni svet, ali sve će to biti uništeno jer neće moći da opstane. „Rio Tinto“ nema definisan način prečišćavanja te enormne količine otpadne vode u kojoj se nalazi kiselina. Pored toga, oni koriste ogromnu količinu kreča, nekih 50.000 tona godišnje za neutralizaciju kiselina koje koriste u proizvodnji. Dakle, to su problemi s kojima će se ljudi u okruženju Loznice, pa i u samoj Loznici susretati. Radi se o izuzetno prljavoj tehnologiji. Naravno da nisam protiv rudarenja u Srbiji, ali zašto da mi ne kopamo te rude, jer mi bismo pravili manje štete po životnu sredinu, a i kapaciteti bi bili manji.
Dok vi na opasnosti i štete od projekta „Jadar“ ukazujete s naučnog stanovišta, stanovnici Rađevine i Mačve koji su njime direktno pogođeni prete da će se od njega braniti i golim životima. Zbog čega?
Ako vlast uprkos zdravom razumu i naučnim dokazima dozvoli eksploataciju rude i gradnju fabrike za proizvodnju litijuma, suočićemo se s ekološkom katastrofom velikih razmera, čije će posledice osećati pola Srbije. To će značiti da „Rio Tinto“ s našim dopuštenjem upropašćava plodnu zemlju koja u svetu ima sve veću cenu. Odmah da kažem da godišnja dobit stanovništva Rađevine i Mačve od poljoprivredne proizvodnje koja se ostvaruje na tom prostoru premašuje dobit od mizerne rudarske rente (tri do četiri procenta) koju bi Srbija dobijala kada bi vlast, nedajbože, pristala na ovaj pogubni aranžman. Naime, „Rio Tinto“ planira da zauzme katastarske parcele od 22 sela, da raseli poljoprivredno stanovništvo Rađevine koje se bavi zdravom hranom i pčelarstvom, da zaokupi ukupno 1.235 hektara najplodnije zemlje. Kad sve to uradi, uništiće vode u reci Jadar koja će postati mrtva reka, zagadiće vazduh tako što će svoje otrovne sadržaje isporučivati na velike daljine kad su povoljne vazdušne struje (vazdušno rastojanje Loznica–Beograd je 102,23 kilometra, a Banja Koviljača je udaljena oko četiri kilometra od Loznice), od plodne zemlje napraviće pustoš, izrovanu tragovima kamiona i prekrivenu jalovinom, kao što radi u svim zemljama koje su imale nesreću da im dođe „Rio Tinto“, rizikovaće udese od izlivanja koncentrovanih sumpornih i hlorovodoničnih kiselina tokom transporta i izrovaće put Loznica–Valjevo zbog svakodnevnog prolaska 26 do 32 teška kamiona s jalovinom. Dakle, ni sa tehničke, ni sa ekološke, ni sa ekonomske tačke gledišta, ovaj projekat nije prihvatljiv ni za stanovnike Rađevine i Mačve, ni za Republiku Srbiju.
Zbog ekoloških otpadaka iz „Rio Tinta“ i onih iz Zrenjanina postoji opasnost od prekograničnih zagađenja. Hoće li onda okolne države tužiti „Rio Tinto“ ili Srbiju?
Po proračunima koje je uradio sam „Rio Tinto“, ukupni godišnji prihod od projekta „Jadar“ za korporaciju bio bi oko 550 miliona evra, sve to pod pretpostavkom da „Rio Tinto“ realno prikazuje neto prihod, u šta sumnjam. Pri projektovanoj dobiti nivo naknade Srbiji za korišćenje mineralnog resursa iznosio bi oko 7,6 miliona evra godišnje. Posle deset godina profit „Rio Tinta“, kad otplati sve kredite, bio bi oko četiri milijarde evra! Iz ovih podataka vidi se ko ima korist od eksploatacije jadarita, ko je dobitnik, a ko gubitnik. Jasno je da bi eventualna realizacija projekta „Jadar“ donela veoma malu društveno-ekonomsku korist, a velike društveno-ekonomske štete Srbiji, i to ne samo zbog skrivenih proizvodnih parametara za proizvodnju nego i zbog činjenice da u društveno-ekonomskoj analizi projekta nisu u obzir uzeti štetni efekti investicije po zdravlje stanovništva, radnu sposobnost i životnu sredinu, jer se poljoprivredno zemljište prevodi u građevinsko. Pored toga, nije prikazana ni širom sveta uobičajena praksa korporacije „Rio Tinto“ kao nemilosrdne prema životnoj sredini i prema radnoj snazi. Devastirano zemljište s milionima tona jalovine, otpada, ostaće vekovima kad „Rio Tinto“ napusti rudnik. Moramo da mislimo o tome – kaže u nastavku razgovora za „Pečat“ Mirjana Anđelković Lukić, dipl. inž. tehnologije i viši naučni saradnik Vojnotehničkog instituta u penziji.
|
„KNAUF“ TRUJE SURDULICU
Nemački „Knauf insolejšn“ došao je na istok Srbije, u Surdulicu, grad sa izuzetno zdravom klimom, jer je tu još 1924. godine otvoren najpoznatiji sanatorijum za obolele od tuberkuloze. Danas je to zagađen grad, odakle se ljudi leče kod dr Danice Grujičić zbog teških oblika karcinoma. Neki dan, tačnije 12. maja, iz dimnjaka „Knaufa“ kuljao je crni dim kao da je proradio vulkan i najužasnije zagadio moj grad, ali nikom ništa. Istina, meni su stigle pretnje iz „Knaufa“ što se usuđujem da upozorim na problem, ali neko mora da ukaže na ekološko zagađenje. Građani ne slute kakvu moć imaju. Srbija počiva na nama, njenim stanovnicima koji plaćaju porez i tako doprinose materijalnom stanju države. Predsednik Srbije štiti interes Nemaca a ne svojih građana. Jer, zaboga, oni zapošljavaju ljude, a što će ti ljudi umreti od zagađenja „stranih investitora“, to nema veze. Lečenje obolelih od zagađenog vazduha košta državu. Pre nekoliko godina bila su četiri slučaja trudnoće koje su zbog deformiteta ploda morale prevremeno da se prekinu. Lekari su mi rekli da je to posledica trovanja u ranim mesecima trudnoće. Niko ne sme da se usudi i stane pred kamere da obavesti javnost o havariji. Svi se plaše da ne izgube posao, a niko se ne plaši što će izgubiti zdravlje i život. To je mentalitet koji se poslednjih dvadesetak godina neguje u Srbiji u kojoj 12.000 ljudi godišnje umire od zagađenog vazduha. |
Da li je „Rio Tinto“ uradio studiju izvodljivosti i prikazao mere zaštite životne sredine i stanovništva nakon zatvaranja rudnika u cilju sanacije uništenog prostora, i čija je to obaveza s obzirom na velike troškove takvih sanacija i remedijacija?
Ne, „Rio Tinto“ nije prikazao nekoliko važnih podataka, kao na primer uticaj eksploatacije slane vode na životnu sredinu kako kroz veliki sadržaj soli, tako i kroz izazivanje sleganja terena koje može da dovede do velikih poplava. Zatim, nije prikazao gde će završiti velika količina soli iz slane vode koja se eksploatiše zajedno s rudom u količini od 942.000 tona po godini, sa oko 30,2 kg soli po toni vode, što donosi godišnju količinu soli od 28.448 tona. Nije ništa rekao ni o bilansu voda u toku izvođenja projekta (dok se radi na dubljenju okana) i nakon početka proizvodnje u rudniku. Napominjem da bi ispust slane vode u Jadar tokom sušnih perioda bio zločin. Takođe, nije prikazao sleganje terena usled otkopavanja rude i usled ispumpavanja slane vode i to za ceo životni vek rudnika. Te podatke trebalo je da uporedi sa sleganjima koja su prikazana u prostornom planu i usled neslaganja zatraži izmenu prostornog plana. U prostornom planu se ne pominje kapacitet rudnika, ni eksploatacija slane vode, ni životni vek rudnika, tako da je neophodna izmena delova plana gde se definiše nivo sleganja terena, u skladu s definisanim kapacitetom rudnika, životnim vekom od 40 godina, ili 36 ili 60, kako već odluči korporacija „Rio Tinto“.
Ima li logike i opravdanja da vlasti mimo najšireg narodnog konsenzusa naše prirodne resurse predaju strancima? Da li nama nedostaju stručnjaci i tehnologije da ih sami eksploatišemo, ili je nešto sasvim treće posredi?
Nema ni logike ni opravdanja. Jednostavno, Srbija je od 5. oktobra 2000, kada su u našu zemlju ušle ekonomske ubice, postala kolonija. Tada su Dinkić, Labus, Đelić i ekipa iz G17 plus po zadatku počeli da razaraju srpsku privredu i umesto da je uz angažovanje određenih sredstava ožive, oni su velike sisteme rasprodavali budzašto. Stranci su dolazili i otkupljivali fabrike i mašine koje su posle prodavali u staro gvožđe. Tako je „Fijat“ stigao u Kragujevac i uništio našu automobilsku industriju jer je prethodno razmontirao celu proizvodnu liniju „juga 45“ i prodao je Albaniji u staro gvožđe. Zašto nije mogao da ga otkupi neki naš poslovni čovek i napravi akcionarsko društvo pa modernizuje proizvodnu liniju i dotera postojeći model juga? Tako su uništili i PKB, koji je bio ogledno poljoprivredno dobro i hranio Beograd i pola Srbije. PKB je bio izvozno orijentisan, ali zadatak ekonomskih ubica zemlje bio je da unište sve što mogu. I šta mi sad imamo? Imamo uvoz stranih investitora, koje naše vlasti favorizuju iako oni ovde dolaze sa šrafnciger industrijom, poput Nemaca. Italijani u Srbiju ulaze s proizvodnjom obuće i veoma bednim platama za naše dobro obučene i obrazovane radnike od 25 do 30 hiljada dinara. Pored toga, stranci dobijaju subvencije po svakom zaposlenom koje su u početku bile između pet i 10 hiljada evra, a sada su postale nenormalno visoke, i plus dobijaju besplatno celu infrastrukturu. A uništili su i industriju traktora koja je bila izuzetno uspešna. Ti traktori su se vrlo dobro pokazali i za njih je postojao veliki interes i u Srbiji i u Južnoj Africi, gde su još u funkciji, ali nema ko da proizvede rezervne delove za njih. Nestala je i Rakovica i mnogi drugi veliki sistemi, i sada uz pomoć stranih firmi kao što su „Lidl“, „Delez“, „Ikea“ i druge, vlasti „potapaju“ naše male proizvođače, a za njihove potrebe pomeraju naplatne rampe, uvode posebne autobuske linije. Kad je uvedeno vanredno stanje, naše pijace nisu radile, ali su zato radili ovi strani prodajni lanci, pa su domaći proizvođači došli u situaciju da bacaju tone svog krompira. Nisam sigurna da postoji još neka zemlja koja to radi svojoj poljoprivredi i svojim proizvođačima. Ceo leskovački kraj bavi se poljoprivredom i živi od nje, i zaista se pitam od čega će živeti taj narod kada unište sve male proizvođače. Evropa izvanredno štiti svoje seljake, a mi kao da do ulaska u EU želimo sve da ih uništimo.
Hoće li ekoterorizam o kome govorite, u stvari, biti završni udarac i srpskim seljacima i srpskoj privredi u celini?
Ako pogledate kako su velike svetske korporacije, koje svoje prljave industrije preseljavaju u male, kolonijalne zemlje, raspoređene po Srbiji, sve je jasno i očigledno čak i najvećim laicima. Eto, već imamo velike zagađivače u Majdanpeku i Boru, zatim „Knauf“ na jugoistoku naše zemlje, kineskog zagađivača u Smederevu i budućeg kineskog zagađivača „Linglong“ kod Zrenjanina, koji nema kvalitetnu vodu za piće, a budućoj fabrici za dnevnu proizvodnju guma biće potrebno dva do tri miliona litara vode. Odakle će oni tu vodu crpeti i šta će posle raditi s tom vodom u kojoj će biti arsena, inače veoma teškog za rešavanje. Zrenjanin godinama ne može da dobije fabriku vode, ali se zato kineskom „Linglongu“ daje besplatno skoro sto hektara najplodnijeg poljoprivrednog zemljišta. I naravno, zagađenu vodu ispuštaće u Begej, koji je ionako već zagađen. I neka mi neko kaže da to nije ekoterorizam! I u Inđiju je došao japanski proizvođač guma „Tojo“, ali se o njemu malo priča, valjda zbog pretpostavke da su Japanci čistiji. Naši ekološki zakoni su najblaži u Evropi i oni se rado upravljaju prema našim zakonima.
Očekujete li da vlast, možda, odustane od dolaska „Rio Tinta“ nakon dvodnevnog savetovanja održanog tim povodom u SANU?
Samo prvog dana sam učestvovala u radu toga skupa i imala sam utisak da je on organizovan tek reda radi. Mislim da je to bila predstava kojom treba da se obmane srpski narod uz pomoć autoriteta predsednika SANU dr Vladimira Kostića i ostalih akademika. Naravno, na samom početku govorila je ministarka dr Zorana Mihajlović, koja je ceo projekat predstavila kao, maltene, idealnu inostranu investiciju zbog koje nemamo razloga da se uznemiravamo. Slično je uradila i direktorka firme „Sava“, ćerke „Rio Tinta“ u Srbiji, s prigodnim prezimenom Prodanović. Istine radi, bilo je nekoliko disonantnih stavova, pa i iz SANU. Izuzetan je bio dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu dr Ratko Ristić, kao i predstavnici Biološkog fakulteta koji takođe ne podržavaju dolazak „Rio Tinta“. Ali nijedna državna institucija nije se ogradila od ostvarenja projekta „Jadar“. Ministarstvo ekologije, čije mišljenje treba da bude najpresudnije, uopšte nije uključeno u raspravu oko ovog važnog pitanja, nego samo Ministarstvo građevine i Ministarstvo rudarstva. S ekološkog stanovišta ovo je vrlo važno pitanje, jer Srbija ima uzanu teritoriju i nad njom će se sudarati ekološki otpaci iz „Rio Tinta“ s istim takvim otpacima iz Zrenjanina, a postoji i opasnost od prekograničnih zagađenja i tužbi okolnih država. A onda je pitanje hoće li tužiti „Rio Tinto“ ili državu Srbiju.
