ЧЕКАЈУЋИ КРАЈ ЉУБАВИ С НЕПРИЈАТЕЉИМА

БЕТА

Док Србији „европски пут“ нема алтернативу, иако нас они тамо категоришу као убице најстрашнијег профила, свет се мења из темеља а „европско“ више не изазива никакво неупитно поштовање. Напротив, скоро читава Африка се окреће ка Истоку, Јужна Америка се њише и антиамериканизује, Азија се подиже изнад и гледа ка „старој Европи“ као некадашњем богатом трговцу, чији ће потомци распродавати све што је ту навучено

У Генералној скупштини УН 23. маја наш председник мора да се подсетио седења на северној трибини Маракане за неке баш важне утакмице: свима си објашњавао колико је важна за нас, да противник неће играти фер, да ће судије жмурити на једно а понекад и оба ока, да ми можемо изгубити, али зна се да је то историјски меч, и молиш Бога да и „гробари“ буду данас на нашој страни… Све је учинио, а онда је остало да се извођењем пенала дође до решења. Све је у божјим рукама, кажу и они који баш у Бога и не верују, али ето дође се до тога. Ту се већ не може изгубити…

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА БЕЗ ВИДОВДАНА Сетио се наш председник и цара Лазара на Информер ТВ вечери пред Њујоршку битку: „Сутра је 23. мај, није Видовдан, али је за наш народ сутра Видовдан. Сутра ће се видети, све ће бити јасно. Ко се није уплашио, ко је остао на страни правде. Ко ће рећи да је то радио због истине, о страшним злочинима у Сребреници само, ништа више. При томе ће нас обмањивати…“
На светском бојишту сутрадан окружио се „верним слугама“… Али пошто ово није време преткосовског циклуса, верне слуге нису „огњено пламење“, те је наш председник био усамљенији и од цара Лазара. Ни он сам до јуче није веровао да су непријатељи који насрћу на њега непријатељи. Напротив, туце година владавине Србијом употребио је да се прогура за њихов астал.
А тек његове слуге: углавном никад нису држале да је против тога што они раде „комплетан Колективни запад, дакле ЕУ, плус ови што нису ЕУ а као да јесу, али су још јачи заступници прекоокеанских интереса – Швајцарска, Норвешка, Сан Марино, Андора, Лихтенштајн и сви остали“ и нормално „и Америка, Канада, као и Аустралија и Нови Зеланд“ (Вучић).
Десна рука председникова, млад јуначе Ђурићу Марко, свакако никад није развио узвишене идеје за слободну Србију како је знао приповедати о српској срећи у НАТО-у. И као такав је селектован тамо где треба.
Лева рука председникова у одлучном УН боју, (она је стално фотографисала његову драму) саветница за медије, новинар је изузетни из деведесетих, али у радовима који су помагали страним новинарима и редакцијама да сакупљају – истините или неистините – најгоре гадости о народу српском. И остаде иза ње само једно „вредно дело“ из 2005 – документарни филм „Сребреничка сећања“ о томе „како су им Срби побили све живо“. Опис је ауторкин. А тако савршеног описа „сребреничког геноцида“ није се могла сетити ни Мадлен Олбрајт. И она је баратала ограниченим (мада измишљеним) бројем, али да се изброји „побијено све живо“, то мајка више не рађа. Ни Аналена Бербок, која је организовала ово изузетно финале, није се усудила да машту развије до тих размера.
Тако да није чудно што је председник од смишљених и у знатном делу добро интонираних говора одмах падао у очајања, сузе, одмахивање главом, затезање заставе на раменима…

НЕПОРЕДАК КАО БУМЕРАНГ Сама Генерална скупштина Уједињених нација изгледала је као из пројекције Вилија Вимера (писмо канцелару Шредеру из априла 2000. о америчком скупу у Братислави, у Србији објављено фебруара 2007): тамо је речено да ће Србија бити трајно искључена из европског развоја, а америчка страна је демонстрирала спремност „да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити“.
Наш председник је и сад у Њујорку могао да види да су истинита оба става. Србија је за Запад „црна црњуга“ а Американци су успели да униште поредак, али не успевају да тај непоредак буде под њиховом контролом. Отимају се велике силе, али се отима и светска кука и мотика. Ово што се догоди с нама је епизода. Важна, јер је много тога и почело са Србима, а финале је – НАТО бомбардовање пре 25 година.
Тако да сад Александар Вучић може да изброји: стваран однос у гласању о резолуцији о Сребреници на Генералној скупштини УН био је 84 према 107, пошто је укупно 191 земља имала право гласа. „То је 43,5 одсто земаља које је гласало за усвајање резолуције, јединствен случај. То су били трикови… да би могли да добију просту већину.“
Иако наш председник више од две године нерадо помиње Русију, кад се дао у прерачунавање гласања у распојасаним телевизијским распричавањима, изрекао је и реалност односа у УН: „Рачунали су да ће то бити рутински и да ће тиме још једном показати да могу да победе Русију“, али више тамо нема места за ту рутину. Србија је била згодан случај да се то покаже.

НЕДЕЛОТВОРНОСТ ПРИТИСАКА Док Србији „европски пут“ нема алтернативу, иако нас они тамо категоришу као убице најстрашнијег профила, свет се мења из темеља а „европско“ више не изазива никакво неупитно поштовање. Напротив, скоро читава Африка се окреће ка Истоку, Јужна Америка се њише и антиамериканизује, Азија се подиже изнад и гледа ка „старој Европи“ као некадашњем богатом трговцу, чији ће потомци распродавати све што је ту навучено, исламски свет види прилику да се распростре међу безбожницима који очајнички траже излаз из духовне бесциљности…
Тако председник Србије, који се „на отвореној сцени“ суочио са европским и евроатлантским непријатељством, може да говори: „Хвала и великом броју арапских земаља. Међу арапским земљама, 11 гласало за усвајање, и исто толико против, а од 54 афричке земље, 37 није гласало за усвајање.“ И све то упркос што су западне земље – које наш председник зове „многе велике земље“ – „вршиле притисак на друге земље да гласају за усвајање.“
Али ни притисци више нису што су били: ових дана премијер Грузије Иракли Кобахидзе огласио је свету како му је европски комесар за проширење Оливер Вархељи (иначе ,„наш пријатељ“ и у Београду радо виђен гост) претио „да би могао проћи као Фицо“ ако подржи легитимисање закона о страним агентима (реч је пре свега о НВО сектору који је очигледно западњачко хибридно оружје)…
На премијера Словачке Роберта Фица, који се понаша као лидер суверене земље, пуцао је политички неистомишљеник. Демократске западне земље су на то реаговале латентним разумевањем. Кад неки српски грађанин „запрети“ Фицом политичком неистомишљенику Вучићу, одмах реагују органи гоњења, а кад нам дође Оливер, ићи ће се на богате вечере. Ми умемо да слушамо европске претње, а да нас то не узнемирава. Ми верујемо у резултат. И кад нам је резултат катастрофалан.
Што су западни притисци необузданији – то су неучинковитији. Они овако огољени чине свет – антизападним. Пошто Европу мало ко види као озбиљног глобалног геополитичког играча, основни однос према Западу данас је – антиамериканизам.

БЕЛОРУСКИ СИНДРОМ Наш председник је „захвалио Кини и Белорусији што су гласале против усвајања“. У тренуцима егзалтације рече: „Ја неретко заборавим Белорусији да захвалим, јер се то негде подразумева да буду с нама.“ Није рекао да би требало да се подразумева и да ми не уводимо неке сумануте санкције Белорусији. Наравно, под притиском „наших пријатеља“ који су спремили и резолуцију о Сребреници.
Као и Русија, Кина се у оваквим освртима не може узимати тек као чланица која је била добра према нама. Те две земље заузимају простор утицаја на светска кретања а из којих ће се подићи и успоставити нови светски поредак. Улоге тог значаја ће још имати – Индија. И Америка, наравно, али у кардинално промењеној улози.
„Западне демократије губе свој статус планетарног ‘полицајца’ и трансформишу се у активне протагонисте у сукобима у Украјини и на Блиском истоку, отварајући нову еру трајне опасности“, констатовао је ових дана новинар и бивши португалски државни секретар Бруно Масаес у лондонском Њу стејтсмену.
Сваки суверен владар доведен је у обавезу да се понаша на нивоу стандарда које су поставили Кобахидзе и Фицо. Или, што се нас тиче, ми бисмо могли да размишљамо о улози за коју се бори Виктор Орбан (који је, како рече Вучић, „показао да је премијер братске земље и народа“). То је да се постане тачка контакта размахнутог Истока и грогиране Европе. То се не може као „корисни идиот“ на „европском путу“.
Конкретно: док влада, за коју сви мисле да је група Вучићевих послушника, уводи идиотски родни језик међу Србе – без обзира на све примедбе људи и институција које знају о лингвистици сигурно више од чиновника сакупљених с коца и конопца и одговорне су пред историјом за језик народа као једну од кључних елемената идентитета – у Орбановој престоници доносе Будимпештанску декларацију за слободу европских нација где се у демократском и слободном друштву као врховни циљ поставља и: „Ми смо за традиционалне породичне структуре и заштиту деце и противимо се вокизму и LGBTQIA+ тзв. вредностима које нагризају националну кохезију и здрав разум.“
Простонародно. Да не кажемо демократски. Проценат који у српском друштву ово не подржава није пет. Ако наш председник после овог њујоршког искуства заиста намерава да успостави реалне односе и према непријатељима (тако их је у жару битке називао) и према братским земљама – може да учини тако важан корак колико сутра. И да се народ ослободи последица операције за коју је ангажовао Гордану Чомић и „стране агенте“ у НВО фаланги.

ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ Не ради се овде о Будимпешти, па ни о Орбану, ради се о вредностима које су одбрана, јасно реална и смислена одбрана – од непријатеља који су се 23. маја 2024. пред српским народом указали – очигледно. У директном телевизијском преносу. Бестидна фаланга.
Овде обавеза одговорног вође народа превазилази исправљање погрешног пута у детаљима. После овако директног сусрета са стањем у Генералној скупштини, председник сваке земље се мора суочити са закључком оног писма Вилија Вимера канцелару Шредеру (и он је саветовао нашег председника на европском путу): „Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.“ Ко није веровао пре 17 година, данас се ваљда буди.
Појам трећи светски рат неспутано плута јавним мњењима. Шта се чини у тим ситуацијама? „Планирајте оно што је тешко док је још лако, чините оно што је велико док је мало. Најтеже ствари на свету морају бити учињене док су још лаке, највеће ствари на свету морају бити учињене док су још мале“, знао је чувени Сун Цу у петом веку пре нове ере. И упозоравао: „Уколико не познајеш ни себе ни свога непријатеља – у великој си невољи.“
Дакле, ни на једном нивоу људске памети не удружујемо се с непријатељима. То је ваљда ко два и два.
Дакле, питање питања: шта ће наша власт и њен први човек радити после разобрученог самозадовољства до кога су их довели резултати гласања Генералне скупштине тог 23. маја?
С обзиром на искуство које имамо ми с овом влашћу и она с нама – извесније је да ће нам непријатељи и даље остати „пут без алтернативе“, а пријатељи као, на пример, добри блесави Белоруси за које се „подразумева да буду с нама“ (Брнабић, Вучић) ишчилиће из наших вести и појављиваће се само кад се од њих буде могла правити „пита од еврозлокоби“. Јер изузетност наше власти је да до логике не држи.
И с ким би то наш председник кренуо на тај пут без повратка? Кад је његов шеф БИА рекао да он око себе има многе који раде за стране службе, ЦИА је споменута изричито, и да то председник зна – уклоњена је птица ругалица. Није речено да је то лаж, произвољност, неистина… Ништа. Просто, пси лају каравани пролазе… Али неки каравани некад не прођу.

Један коментар

  1. Јелена

    На ове тачне речи г. Рељића реагујем на свој начин:

    Сва иступања нашег председника су гомила демагогије, конфузности и самохвале. И све би се дало опростити, сем апсолутног врло речитог ЋУТАЊА тамо где је год требало стварно рећи праве речи. И то ћутање, које траје, горе је од свега, ако заборавимо грешке (и “грешке”) које је починио.

    Да је српска тробојка постала тек сценски реквизит, а не стег под којим се води стварна борба за српски опстанак – јер те борбе и нема! – показује онај народ, огрнут заставама, који статира у драми у позоришту званом Србија.

    6
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *