КОЛИБА ПЕВАЊА И МИШЉЕЊА

фото: МИЛАН ТИМОТИЋ

Пише Јелена Ђ. Марићевић Балаћ

Селимир Радуловић, Изабрана дела I–VII, (Лагуна – Београд, Архив Војводине – Нови Сад 2022)

Седам томова Изабраних дела Селимира Радуловића публиковано је „у сусрет седамдесетој години рођења песника”, али је симболика броја седам вишеструко семантизована, колико аутопоетички, толико и у контексту конципирања свих књига. Број седам је, наиме, у оквирима универзалне симболике обележје завршеног циклуса и позитивне обнове, свеукупности времена, простора и универзума, савеза између Бога и човека и на концу – савршенства. Стога је и нови циклус Изабраних дела у знаку управо овог броја, док претходно издање из 2013. године које се појавило под окриљем Српске књижевне задруге и Православне речи обухвата пет томова. Сугерише се, дакле, да је нова концепција обухватнија, представља децентно заокруживање свеукупног досадашњег минулог рада, који је текао у знаку песничког, али и есејистичког дијалога са собом, српским и класичним европским наслеђем и вредностима, али и Богом. Тако да број седам одаје утисак свеколике уређености, колико самовредновања јер се аутор сâм определио за избор и уредио Изабрана дела, али и када је реч о гласу критике, који је добио простор у седмом тому, уз књигу интервјуа са Милошем Јевтићем.
Први том Где Богу се надах репрезентује избор из прве три песничке књиге – Последњи, дани, Сан о празнини и У сенку улазим, оче, уз обимну Библиографију, коју су саставиле Слађана Субашић и Ивана Живковић, а која се протеже на чак 172 странице. Из прве три књиге песник је издвојио претежно оне песме које представљају квасац за потоње збирке, које ће битно одредити његов стваралачки пут. Оне су, дакако, у знаку боготражења и богонадања, па стога не чуди што је најмање песама заступљено из прве књиге Последњи, дани која је у знаку језичког лома и експерименталне поетике. Из првенца је скрупулозно одабрано десет песама којима је мапирана даља координата певања у знаку Оца, песничких бардова и величина попут Паунда, Попе, Тадића, Катула, као и „Сна о празнини“, који најављује следећу песничку књигу.
Шест томова Изабраних дела Селимира Радуловића дводелне је структуре, осим шестог тома у којем су штампани ауторови есеји, беседе и критике под насловом Оно мало соли. Први је, како је већ наведено, сегментиран на избор из прве три збирке и Библиографију. Други, трећи, четврти и пети том обухвата поезију, тако да један том чине по две песничке књиге. О тајни ризничара свих суза заједно је са Сновима светог путника, Под кишом суза с Патмоса дели корице са књигом О пастиру и камену са седам очију, Сенка осмог еона под руку је са збирком Дванаест, а О дукату са ликом старца дели простор са песмама које чине У царству ветрова арамејских. Пет томова посвећених поезији у битној мери потврђују Селимира Радуловића песником, а његова поезија је овим Изабраним делима сабрана у вредносном погледу, јер је песник аутокритички проценио шта сматра релевантним да се поново штампа. Почетни и завршни томови у знаку су рецепције и потенцијалних нових циклуса тумачења, будући да су Изабрана дела уобручена корисном Библиографијом, те избором из критике.
Читањем поезије датим редоследом сагледава се јасна линија певања, а уочљиве су кључне и препознатљиве тачке поетике Селимира Радуловића, које се тичу управо начела синтезе и целовитости, потребе за уређеношћу и принципима, неопходним ради супротстављања силама хаоса у глобалном погледу. Окренутост вертикали духовности, хришћанским стубовима сећања, сондирању у сâм корен српске културе и државности, али и врхунским универзалним вредностима светске баштине, потврђују његов песнички опус сврховитим и неопходним одговором на угроженост српске књижевности и културе. Поезија задобија црту сабраности, молитвене интонације, праштања и интегрисања у заједницу. Она има персонификовани лик Оца, па нас отуда ствара, обнавља, куша, окајава и, најпосле, васкрсава. Тиме се потврђује и њена профињена алегоричност.
Начело лепог и многоструке линије естетизације изражено су присутни када је реч о стваралаштву и књигама Селимира Радуловића, јер не само да су његове књиге софистицираног изгледа, него се уочава и фина орнаментика оличена управо у низању наслова свих седам томова Изабраних дела. Примера ради, трећи и четврти том су у знаку бројева седам, осам и дванаест и њихова симболика тумачи се, разуме се, у хришћанском кључу. Други и трећи том комуницирају на основу мотива суза у насловима О тајни ризничара свих суза и Под кишом суза с Патмоса, а пети и седми у насловима садрже синониме лик и лице, као и старац и отац – О дукату са ликом старца и Очево лице књиге. Лирски јунаци поезије Селимира Радуловића препознају се, дакле, као ликови ризничара, путника, пастира, старца и Оца, чије су инсигније камен и дукат, со и књига.
Седми том, драгоцен за рецепцијска истраживања, подељен је на књигу интервјуа и Реч критике, унутар које су сабрана 23 текста (академика Матије Бећковића, епископа бачког Иринеја, епископа Јована Пурића, академика Мира Вуксановића, Ивана Негришорца, Слободана Жуњића, Вујице Решина Туцића, Владимира Копицла, Бојана Јовановића, Будимира Дубака, Михајла Пантића, Саше Радојчића, Драгана Хамовића, Синише Јелушића, Владимира Вукашиновића, Бошка Сувајџића, Ласла Блашковића, Зденке Валент Белић, Зорана Ђерића, Горана Радоњића, Мине Ђурић, Јелене Марићевић Балаћ и Николе Маринковића). Углавном се ради о прилозима који су штампани у зборнику радова Светло из очеве колибе (2015), који је настао на основу реферата изложених у оквиру манифестације „Пјесничка ријеч на извору Пиве”, као и у истоименом тематском броју часописа Нова мисао, који је склопљен на основу излагања са округлог стола септембра 2022. године, премда има и прилога који су засебно били објављени и, разуме се, Реч критике не садржи апсолутно све текстове из зборника и тематског броја наведеног часописа. Чини се да је аутор сачинио избор који омогућује да се овај сегмент чита интегрално, па је текстове бирао тако да се покрије његов целокупан рад, али и најмногострукији и разнолики аспекти његовог певања и мишљења. Није случајан наслов који постаје кључ за рецепцију опуса Селимира Радуловића, јер је његова стваралачка радионица очева колиба, а светло које из ње исијава на многоструке начине утиче на читаоце, било исихастички или, у складу са етимологијом речи, просвећено. Поезија, али и „оно мало [есејистичке] соли“ постају светло, али и светило из антологијске Силуанове песме из 14. века: „Рода светлост вери светлост презре, / Тем же роду светило јави се всему”. Светло из очеве колибе индивидуалног талента Селимира Радуловића множи се у светло којим су обухваћени читаоци, па и они на трагу тог колективистичког прожимања дају критичке текстове обасјања и нових аура значења. Из разговора са Милошем Јевтићем дијалог између саговорника постаје светло које обасјава књигу илити само песниково стварање, откривајући Очево лице испод пенелопинског вела поетике. На том трагу, Очева колиба метафора је за простор куће, песничког, али и метафизичког заједништва, па је светло онај елемент који повезује људе и чини их породицом. Колиба „има и ини цијацијску улогу, она је трем који уводи у други свет“, дакле, имала би исту идејну вредност као и број седам, да обележи заокружени циклус стварања и надолазећу обнову. Такође, колиба повезује субјекта и песника са Богом, Оцем и оцем, она је копча између живих и мртвих, песничких класика и тренутка певања, али и онај сабирни центар у којем је тачка пресека између певања и мишљења Селимира Радуловића.
Оно мало соли као шести том Изабраних дела разликује се од издања из 2020. године под истим насловом. Најпре, књига није структурисана у виду диптиха као остале, али је у интензивном дијалогу са претходно штампаном истоименом књигом, допуњујући је у знаку латинске девизе cum grano salis, којом се сабрани текстови декларишу као разумни, одмерени, истинити, а подразумевају и оно што је неисказано. Прво издање садржало је поглавља „О риби на врелом песку”, „Српско бесцен-благо”, „Жетва многих година”, „На граници” и „Књига и свет”, док је шести том сегментиран на чак осам одељака: „О препорађајућем, светосавском, зраку сунца“, „Уздарја демократског европовања“, „Светло из очеве колибе“, „Будитељ душа које спавају“, „Златни век српског песништва“, „О певању и мишљењу“, „Песништво и критика“, „И лично и присно“. Иако делује да се ради о потпуно различитим књигама, поглавље о бесцен-благу одговара рецимо сегменту о златном веку српског песништва, тј. предговору ауторовој истоименој антологији, која је до сада доживела три издања. Промена наслова указује на то да се ради о суштинском преструктурисању књиге, која репрезентује не само „избор из две књиге есеја“, већ креирање лукова који спајају есејистику са критиком и беседништвом, али и шире, ову књигу са поезијом, али и седмим томом као завршним. Стога је његова функција да утврди аутореференцијалну матрицу и суштину његовог мишљења не само о књижевности и култури, већ у релацијама са савременим светом, химерама постојања и националног опстанка, па тако пише о оним књигама које дају могуће одговоре управо на такве изазове данашњице (Ивана Негришорца, Мила Ломпара, Емира Кустурице, Бојана Јовановића, Миливоја Павловића, Жарка Лаушевића).
Ако је поезија првог тома Изабраних дела Селимира Радуловића својеврсни квасац његове поетике, да употребимо управо песникову метафору, онда су остале песничке књиге нарасли и испечени хлебови, а књига есеја со. Хлебом и сољу, у складу са традиционалним српским обичајем гостопримства, читаоца дочекује песник на прагу куће, тј. колибе његовог певања и мишљења. Сваки путник или пастир, читалац, просјак или (прерушени) светац добродошао је да се ритуално окрепи и постане део свет(и)ла који спаја чинове културе, али и саме људе, чинећи их народом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *