РЕЗОЛУЦИЈА О СРЕБРЕНИЦИ НЕМА ПРАВНИ ЗНАЧАЈ

ЈЕЛЕНА ПАВЛОВИћ, народни посланик и адвокат

Ова резолуција је покушај да нас понизе, да погазе наш понос и доведу нас у стање осећања кривице како бисмо одустали од наше велике историје и препустили је немилости бројних ревизора, на шта су неки Срби по рођењу већ јавно пристали

Пошто је у Генералној скупштини УН усвојен нацрт правно необавезујуће резолуције о геноциду у Сребреници, неопходно је да се утврди шта је држава Србија званично предузела на плану заштите свог народа у смислу упознавања света са истином, односно геноцидом над Србима почев од 20. века који је претходио овом ратном злочину, те да се одмах предузму све могуће правне мере да ова резолуција не буде усвојена у Савету безбедности Уједињених нација, рекла је за „Печат“ народни посланик и адвокат Јелена Павловић, позната по беспоштедној борби с банкама и извршитељима, а сада и по заступању националних интереса у Скупштини Србије, што чини у име групе грађана „Ми – снага народа, проф. др Бранимир Несторовић“.

Шта је могло и требало да се учини како би усвајање ове резолуције штетне за Србију било спречено?
Одговор је сасвим једноставан: званична држава, а најпре мислим на дипломате у МСП и његове представнике по свету – ако се изузме велика изложба о усташком геноциду над Србима у НДХ одржана 2019. у Њујорку – на том плану готово ништа није учинила. Мене и народ ове земље интересује зашто наши амбасадори нису проносили истину о великом страдању Срба почев од Првог светског рата, преко морбидног усташког покоља најмање 700.000 наших страдалника у Јасеновцу, заједно са Јеврејима и Ромима, систему логора јединог у свету у коме је убијено и више од 20.000 деце, до страшног геноцида у селима око Сребренице, а који је претходио ратном злочину сада преименованом у геноцид. И како је могуће да чак ни из три пута у Скупштини Србије није могао да прође Нацрт резолуције о усташком геноциду у НДХ ни после 80 година од пада Јасеновца и више од четири деценије од како је умро Тито?
Ваша група грађана „Ми“ је, колико сам чула, предузела активности да се истина сазна. О чему се ради?
Ми смо на разне адресе слали књигу о злочину у Сребреници аутора Александра Павића, члана наше посланичке групе, у којој је доказима из непристрасних међународних извора предочио да тамо није било никаквог геноцида. Поред тога, пошто је ова тема актуелна и 2024, наша посланичка група, која је први пут у парламенту, заједно са адвокатском канцеларијом Радић упутила је писмо на више од 600 адреса укључујући и Бундестаг, премијере Руанде и Немачке, управо са питањима да ли ће Руанда као предлагач ове резолуције осудити геноцид који је сама починила над 800 хиљада људи, да ли ће Немачка осудити геноцид над 27 милиона Руса у Другом светском рату, да ли ће тражити да се донесе резолуција о неспорном геноциду у Гази. Врло је јасно да се игра перфидна политичка игра која покушава српски народ жигосати као геноцидан с намером да нас касније санкционишу и прогањају ако негирамо тако произведен геноцид. Као посланичка група добили смо одговор од МСП Немачке у коме кажу да 17 земаља ради на тексту резолуције и чак смо помислили да би било добро да се укључимо у рад те групе како бисмо објаснили о чему се ради, али на крају смо одустали јер нисмо представници државе него једне посланичке групе, и неко би могао да нас прозива за учешће у раду групе која је донела ову резолуцију.
Дакле, једна посланичка група је урадила оно што је требало да уради званична држава, или је радила са великим закашњењем?
Спрам тога, ми имамо пасивну дипломатску активност државе, а с друге стране имамо за унутрашњу употребу цео Београд облепљен билбордима са текстом да Срби нису геноцидан народ, што ми знамо и без тих силних плаката, као што знамо да је задатак државе да свим средствима која јој стоје на располагању, и која нису мала, треба користити у сврху да не дође ни до покушаја усвајања једног овако скандалозног документа. Посебно је апсурдно хвалити се да су нам неки људи пријатељи, а они директно учествују у доношењу ове резолуције. То је, што се мене тиче, недопустива непрофесионалност исказана у званичном поступању државе.

БОГ ЈЕ ИЗНАД СВИХ

Склона сам чак да верујем да је трагични догађај у школи „Владислав Рибникар“ везан за експеримент са вештачком интелигенцијом јер морате и у пракси да имате доказ развоја одређених пројеката. Мислим да је ово требало да буде увод за биометријско препознавање лица и у школама, али Бог је увек изнад свега и људски фактор је значајнији од свега. Тако су се десили неки процеси који су све то пореметили, а од свега је остала једино мера разоружавања људи без иједне друге мере. Значи, ово је резултат чињења Гаше Кнежевића, првог човека који је отуђио школски систем од васпитања. А стигло се до тога да деца сада пријављују своје родитеље и за најмању ситницу.

Које ће последице по Србију и српски народ уследити после доношења ове резолуције?
Најтежа последица би била да један слободарски народ, који се кроз историју борио искључиво за своју слободу а никада није био агресиван према другим народима ни отимао туђе, што је иначе принцип и у Европи и у Америци као колонијалним силама, сада добије печат геноцидности. То је тешка последица коју никада не треба прихватити као чињеницу, већ треба наставити борбу да свет сазна истину о страдањима нашег народа, као и догађајима у Сребрници. Поред тога, ова резолуција доказује да је међународно право данас суспендовано и да се међународни односи заснивају на праву јачих, што се сад огољено види кроз претварање српских жртава у џелате. При томе, Израел пред нашим очима чини озбиљан геноцид и нико га у томе не спречава. Напротив, УН подржавају активности Израела, тако да је веома јасно колико је свет постао једно лицемерно и дволично место.
Народ у Србији је веома огорчен усвајањем резолуције и схвата да смо нападнути са свих страна. Како можемо да се бранимо у овом тренутку?
Наша ситуација дефинитивно не може да се поправи док се не промене околности у свету. Скоро да не знам народ коме је толико забрањивано да буде то што јесте колико Србима. Ова резолуција је покушај да нас понизе, да погазе наш понос и доведу нас у стање осећања кривице како бисмо одустали од наше велике историје и препустили је немилости бројних ревизора, на шта су неки Срби по рођењу већ јавно пристали. Данашња пропаганда учинила је да Хрвати почињу да славе победу над Турцима. Зато морамо да се посветимо васпитању и образовању младих нараштаја, да знају ко су и одакле су, да поносно носе своје име. Јер већина тих цивилизованих народа су расли и развијали се захваљујући пљачкама других народа, што Срби никада нису радили. Када се нађете у Ватикану, све што видите заправо је отето и крвљу заливено. У Лондону има више грчке историје него у Грчкој. Зато морамо да као држава уложимо велики дипломатски напор да се истина изнесе на светлост дана.

ТРЕБА ДА УЧИМО ОД КИНЕЗА

Политика не треба да буде импровизација, већ моћ предвиђања за неколико десетина година унапред, а код нас се политика свела на „ад хок“ решења од данас до сутра. У том сегменту изузетно ценим Кинезе који имају планове за 50 година унапред и тај посао раде савршено. Кад се распала Југославија, они су послали своју делегацију да истражи шта се то десило с Југославијом. Захваљујући резултатима тог истраживања, у Кини до данас опстаје КП, иако то више нема везе с комунизмом него само кроз једну партију бирају све што је најбоље.

Постоји ли и теоретска могућност да група грађана „Ми“ одустане од националних интереса који су јој донели неочекивано поверење грађана и приклони се било којој политичкој опцији?
Не постоји никаква могућност за тако нешто. Сви у покрету „Ми – снага народа“ су јаки интелектуалци и удружили су се првенствено око националних интереса као заједничке платформе. Ми нисмо опозиција појединачним партијама, него сматрамо да је систем који не брани наше националне интересе и не штити наш народ и територију погрешно постављен, и за нас је то она црвена линија преко које се не прелази, као и питање Сребренице и питање економског задуживања. Немачка је, на пример, пропагирала транзицију и приватизацију све док Кина није ојачала и дошла да купи луку Хамбург. Када су Немци рекли да то не може да се купи, а Кинези их питали зашто, они су једноставно рекли – то је наш национални интерес. Међутим, ми смо отишли на странпутицу и дозволили да странци одређују шта је наш национални интерес а шта није. Зато Србију морамо да вратимо Србима и не допустимо да САД и Европска унија одређују наш систем и уређују наше животе на начин да нас уводе у несрећу.
С обзиром на ситуацију у земљи, како видите деловање власти и опозиције?
Видим да они делују као лице и наличје. Једном сам чак питала да ли неко може да ми објасни разлику између прозападне опозиције и званичне државне политике и у чему се разликују власт и опозиција. Јер цео њихов сукоб се своди на нападање појединаца, углавном председника Вучића, али се не напада актуелна политика, или је евентуална критика сведена на неке баналне теме. А имамо толико тема, почев од распродаје наших природних ресурса странцима до тога да неко са стране одлучује ко ће бити на власти у Србији. „Ми“ као група грађана се у томе разликујмо од њих и није нас лако контролисати јер ми нисмо политичка странка и немамо интерес да опстајемо на власти, нити припадамо миљеу на који су они навикли.


Како онда мислите да промените овај, како кажете, тешко оболели политички систем?
Морам да кажем да сам данас већи оптимиста него што сам била у децембру. Јер на нашој листи за Београд, која има 72 кандидата за одборнике, најмање 62 биографије су веома импресивне, а 10 биографија су коректне. Прилично сам сигурна да никада листа за Београд није била тако јака. Ту су људи који досад нису били у политици, који имају своје професионалне каријере, многи међу њима су и у пензији, али сви су снажних интегритета и то је наша главна политичка тачка. Ми више не смемо да дозволимо да се политика препушта професионалним политичарима који имају искључиво задатак да спроводе агенде које се Србији намећу, а појма немају како по дубини да реше неки проблем. Сјајно је што су се многи од тих људи уопште охрабрили да уђу у политику, и верујем да ћемо после београдских избора постати још јачи.
Сад сам први пут чула да у Немачкој чак 30 одсто људи који се баве политиком уопште не припадају политичким структурама, а то може и за нас да буде кључ, јер и у Немачкој се влада са свега 26 одсто подршке бирачког тела. У сукобу Русије и Украјине видели смо да је Немачка урадила све супротно сопственим интересима, па је логично да је народ ставио прст на чело и рекао да ту нешто није у реду. И најважније, „Ми“ желимо да у политици буду људи од кредибилитета који имају шта да оставе младим људима.

Увоз „ад хок“ агенди

Први циљ Агенде о нултом насиљу је да растури породицу. Али код нас нико не промишља о узроцима и не нуди решење, него се само бавимо увозом „ад хок“ агенди. Хвалили смо се тиме да ће Србија постати „диливери јунит“, значи неко ко прима упутства и само нам стижу забране типа „забрањено пушење“. Или пројекат „Ми ту“, који је присутан у процесу редитељу Мики Алексићу у који су сад укључене бројне младе жене. А све то, као и Сребреница, служи да будемо понижени. Али верујем у народ, и они који смишљају овакве агенде јавно признају да немају решења за Србе, јер ми се ни на који начин не уклапамо у њихове обрасце. Тако се ни „Ми“ не уклапамо у постојећа решења, у обрасце политичара какве су они пројектовали по целом свету.

Имате ли у Покрету младих људи спремних да прихвате и даље чувају и преносе то српско историјско наслеђе?
Млади људи треба да буду наша главна циљна група, јер они су сада углавном активни у НВО сектору. Постоји велики интерес младих по општинским одборима, а имамо их и на нашој листи, оне који су одлични познаваоци историје и могу да одговоре на нападе на нас. Ми немамо ни маркетинг, ни паре којима су НВО привукле већину младих, али имамо систем вредности који морамо поново да успоставимо. Веома сам срећна што видим како нараста једна нова генерација младих Срба који се не стиде што су Срби већ се, напротив, поносе тиме.
Новак Ђоковић је величанствен пример младог Србина који је својом харизмом афирмисао српство у најпозитивнијем смислу и постао наш истински амбасадор. После 2000. године ми смо као народ доживели озбиљан напад да се наше друштво трансформише и разори, да му се промени свест, али тај притисак је попустио после сукоба Русије и Украјине који смо ми одмах разумели као сукоб Русије и НАТО-а у коме се браћа убијају међусобно. Исто то раде и са Србијом и Црном Гором. Пре тога се десила ковид хистерија и та два догађаја су некако била прекретница да се наш народ освести. Ми ту ситуацију морамо да искористимо и нашу судбину преузмемо у наше руке, а не да нам ЕУ уређује систем. И сад треба да ангажујемо све људе који могу да сагледају проблеме по дубини и понуде решења, јер ђаво је однео шалу.
Јесмо ли ми као народ, заправо, доведени у ситуацију да постанемо национална мањина у својој држави, најугроженија од свих?
Ми морамо да вратимо позицију да Срби буду свој на своме, што су увек и били. Да вратимо разорене и уништене системе просвете, здравства, правосуђа, и не дозволимо да их колонизатор уређује. Надам се да смо се пробудили из дубоког сна и схватили да морамо да се ослањамо на своје ресурсе, и природне и људске, а не дозволимо да неки трећеразредни кадрови из белог света долазе и реформишу наш енергетски систем, на пример. А онда се ту, ко бајаги, случајно нађе и Куртијева жена. А да бисмо све те замке успели да елиминишемо, Скупштина Србије мора да заседа бар три дана у седмици. А она одавно уопште не заседа сем у неким ванредним ситуацијама. Имали смо само неколико протоколарних седница у овом пролећном заседању, а толико је актуелних тема које морају да буду предмет парламентарне демократије иначе смо препуштени потпуним импровизацијама уместо да о одређеним питањима, као што је и резолуција о Сребреници, имамо утврђене платформе.
Али Закон о родној равноправности је, као што видимо, изгласан без проблема!?
Нажалост, центри одлучивања о овим темама нису у Србији. Што се Закона о родној равноправности тиче, не постоји нити једна земља у којој се тако очигледно кренуло на урушавање идентитета као у Србији. Знам да је српски језик, као и сваки други, жива ствар која се мења, али да се нама нешто намеће супротно свим нормама нашег језика, и супротно ставовима свих релевантних државних институција као што су Матица српска, Одбор за стандардизацију језика, САНУ, то није прихватљиво. Не може нико да ради такве тектонске промене у нашем веома сложеном и богатом језику. То је само до нас, нико не може да нас натера на силовање сопственог језика. „Ми“ смо поднели захтев за стављање ван снаге тог закона, али желимо да нас подрже и остали посланици, што ћемо им и понудити, како бисмо спречили да српски језик буде уништен вољом странаца.
Постоји ли могућност да Србија прогласи окупацију?
Постоји, али се окупација, очигледно, не проглашава јер постоји такав договор. Када је у питању Косово и Метохија, добро је што после доношења Резолуције 1244 у СБ УН не постоји ниједан акт сличног правног значаја, односно тог ранга. У праву важи хијерархија аката, и нама је у овом случају Резолуција 1244 Устав, а све што се догађало касније су акти далеко ниже правне снаге. Ту првенствено мислим на Бриселски и Охридски споразум. Такође, никада и ништа од тих споразума није ратификовано у Скупштини Србије. Сетите се само да су пре Бриселског споразума били тзв. Боркови споразуми, где је нешто потписивано, али знало се да то нема правни значај и зато се ушло у Бриселске споразуме да се све то потврди.
Међутим, ако се потписује било какав акт међународног значаја, то мора да прође ратификацију, што се код нас никада није догодило. Али, поред тога, такви акти одреда су били супротни с Уставом и никада не би могли да „прођу“. И то је карта на коју апсолутно треба играти. Само треба да постоје политичка воља и међународне околности, јер ми можемо да имамо право, али немамо снагу. Или, још једна веома важна ствар – нека ми неко објасни зашто 12 година немамо расписане изборе на КиМ? Како је могуће да Италијани и дан-данас имају градоначелнике у истарским градовима, а ми немамо наше градоначелнике на Косову и Метохији? И зашто нико већ 12 година није чак ни пробао да распише изборе на КиМ? Ево, сад ови локални избори чије ћемо понављање „Ми“ сигурно тражити јер је цео процес компромитован не само због измене закона већ и зато што је од расписивања избора остало 15 дана до предаје листи укључујући и празнике и викенд који је уследио, што је свело изборни процес на пет радних дана за прикупљање сагласности бирача. То су немогући услови и то је неодрживо. Значи, осам година се не дозвољава људима на локалу да бирају своје представнике, а њима је општина држава. Зато избори морају поново да буду расписани, и то треба да буде јединствен захтев опозиције.

Резолуције Уједињених нација доноси петнаест чланица Савета безбедности. За изгласавање резолуције је потребно девет или више гласова чланица, и ако ниједна од пет сталних чланица (НР Кина, Француска, Руска Федерација, Уједињено Краљевство и САД) није гласала против.

Дакле, суштинска, основна демократска људска права на избор се газе, али зато Србија великим корацима иде у тзв. Четврту технолошку револуцију. Шта мислите о томе?
Што се тиче те Четврте индустријске револуције, Србија је пристала да буде експериментална земља! Да она буде та где ће се тестирати спој машине и човека. То је једна појава која ништа добро не доноси. Има људи који сматрају да су технолошки писмени и тврде да ће то унапредити неке процесе. Питам, које то процесе тачно? Нисам видела да у рудницима раде роботи, а најлогичније би било ставити их на места која су опасна за људе. Уместо тога, нама се у банци јављају роботи и нуде неколико одговора. Све је то идиотизација која нормалног човека све више увлачи у стање бесмисла јер вештачка интелигенција не постоји. Постоји само скуп алгоритама и база података, а ми знамо да се годинама уназад прикупљају сви могући подаци о свему, па и о нама. То ради Гугл. Не знам која је сврха, и ко је одлучио да будемо експериментална земља. Зашто то нису технолошки напредније земље попут Енглеске, Немачке и Француске ако је то светла будућност човечанства.

2 коментара

  1. LEON RADIC ZENICA BiH

    KAD MOZE ˇˇVELIKA NJEMACKA KACELARKAˇˇ FRAU MERKEL JAVNO DA KAZE U INTERVJU DA SU PREGOVORI U MINSKU I MINSKI SPORAZUM BILI SAMO KUPOVINA VREMENA DA SE UKRAJINA NAORUZA I PREVARI RUSIJA,A TO ISTO POTVRDI ˇˇNAPOLEON MAKRONˇˇ I DA NAJVECI SVJETSKI MUCENIK DJULIJAN ASANZ ROBIJA BEZ PRESUDE NE U NEKOJ BANANA DRZAVI VEC U JEDNOJ DRZAVI ˇˇZASTITNICI LJUDSKIH PRAVAˇˇ NA SVJETSKOM NIVOU, A DA COVJECANSTVO OSTAJE TUPO I RAVNODUSNO U SUSTINI ONDA NIJE IZNENADJENJE DA SE PRIBLIZAVAMO MOGUCEM NUKLEARNOM RATU. TO STO SRBIJA SAMA SEBE NE POSTUJE SPROVODECI NEUSTAVNO I BEZ RATIFIKACIJE U SKUPSTINI SRBIJE TZV.BRISELSKI I OHRIDSKI SPORAZUM POKAZUJE DA BOLEST RAVNODUSNOSTI NIJE ZAOBISLA NI JAVNOST U SRBIJI.

  2. Док сам читала текст овог одличног интервјуа, у меније нарастао бес, до кључања. Посланик и адвокат, г-ђа Павловић, је сјајно ставила акценат на све оно што није добро у земљи Србија,у чему је подржавам и о чему сам коментарисала (шта друго могу у 84. години живота!), 409 пута у овом магазину. Почев од Скупштине која уопште не ради свој посао; састаје се с мене па на уштап, и само онда кад треба нешто глупо изгласати, као што е Закон о родној равноправности, или нешто оборити,
    и наравно, протоколарно, што се не може рачунати у било какав рад.
    Прескочићу све о чему бих могла и сад да пишем, јер је то одлично изнела г-ђа Павловић, а завршићу тиме да је ћутање државе Србије, после пресуде о Сребреници у УН, више него скандалозно – РЕЧИТО одобравање да наши (председникови) “пријатељи” могу да нам и даље чине што им драго; ми ћемо “храбро” све поднети и тражити још! До пропасти! Они нам то и чине -нешто директним залагањем, нешто “помагањем” у преговарачким процесима, а нешто преко нестрпљивог Куртија. Све само на штату Србије!
    Дотле, плакати, билборди, заставе и резолутне изјаве служе само за домаћу публику, уз агресивни атак на интелигенцију народа плановима за ЕКСПО 27 и национални стадион, и остале болесне визије пијаног милионера, уз дебело задуживање Србије.
    О вештачкој интелигенцији мислим све најгоре! Научна фантастика и трилери су све рекли, а и многи паметни људи. Али Брнабић се враћа из Давоса са генијалним пројектом: да Србија буде ПРВА за експеримент! Да ли је од неког добила одобрење у Србији за то? Свакако није, као што ни њен шеф није никога питао о правним последицама његовог потписивања Бриселског споразума, нити свих осталих споразума и договора. Радио је на своју руку, дилетантски(?), умишљено, тајно и подмукло.
    Одавно сам писала да њих двоје не треба слати нигде да разговарају и преговарају! Јер се враћају са очитом штетом!

    Очајни патриота.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *