ЖАН-КЛОД ЛАРШЕ: ПРАВОСЛАВЉЕ У ДОБА ТРАНСХУМАНИЗМА

Како мислилац светског гласа, најзначајнији православни теолог Запада тумачи и оцењује „покушаје вештачког, борбено атеистичког, преобликовања људске природе, који је насртај не само на Бога него и на човека“

УМЕСТО УВОДА

Недавно се, у издању Центра за црквене студије, појавио тематски зборник посвећен др Драгиши Бојовићу, нашем угледном медиевисти, редовном професору Филозофског факултета Универзитета у Нишу, међународно признатом научнику и идејном творцу многих драгоцених подухвата у изучавању наше средњовековне (како би рекао Владимир Вујић – прве) књижевности. У зборнику коме су допринос дали наши и страни научници, и који се бави делом Драгише Бојовића, налазе се и драгоцени прилози не само о прошлости него и о садашњости у суочењу са истинама православне вере. Један од таквих прилога припада највећем православном теологу Запада др Жан-Клоду Ларшеу, догматологу и патрологу светског гласа. Ларше се бави покушајем вештачког, борбено атеистичког, преобликовања људске природе, који је насртај и на Бога, и на човека. Уз дозволу издавача, објављујемо га у „Печату“, надајући се да ће и код нас подстаћи плодотворан дијалог са савременошћу

А. ОДБАЦИВАЊЕ ПРИРОДЕ

1. Одбацивање појма људске природе у савременом друштву

а) Воук покрет у читавом спектру значења

Одређене струје савременог размишљања одликује критички приступ и оспоравање појма људске природе, као и одређених карактеристика које се везују за природу човека.
Ова тенденција одбацивања природе је посебно изражена у савременој теорији рода, која је тренутно веома раширена. Према овој теорији, концепти мушког и женског рода, као и полови на којима се они заснивају, немају објективно постојање, већ су то друштвене конструкције које треба деконструисати. Ово омогућава свакој особи да субјективно и потпуно слободно одреди сопствени пол, род, евентуално одсуство рода, као и сексуалну оријентацију, бирајући из широког спектра могућности.
Ова теорија, другим речима, пориче постојање полности као спецификације природе или природу уопште која би укључивала било какву сексуалну спецификацију. Позивајући се на њу, одређени број појединаца одбацује природно одређење пола и преобликује га вештачким, хемијским и хируршким средствима (то је транссексуалност); док други, бројнији, одбацују биолошко одређење рода који би одговарао њиховом полу како би усвојили други род или како би се сматрало да су без рода (то је тзв. трансидентитет); други пак усвајају „сексуалне оријентације” различите од хетеросексуалности коју природа генетски и физиолошки даје људским бићима, као и другим сисарима у основној сврси да омогући њихово спонтано репродуковање. Ове три могућности могу остати независне једне од друге или се могу комбиновати.
Теорија рода је у својој примени имала значајне последице: 1) на брак (сада је он могућ између мушкараца или између жена); 2) на рађање (које се може остварити ван односа мушкарца и жене помоћу техника вештачке оплодње, односно in vitro фертилизације и коришћењем „сурогат мајки”); 3) на породичну ћелију (која је сада замислива ван традиционалног оквира који је под термином родитељски пар подразумевао мушко-женски пар, укључујући и развој једнородитељских породица).
Иако није повезано са теоријом рода, али у контексту раније споменуте теме репродукције, важно је истаћи како је у савременом друштву дошло до банализације абортуса. Ово је постигнуто одбацивањем идеје да фетус има природу и особине људског бића, као и достојанства које је суштински повезано с тим особинама.
Друга струја савременог мишљења, веома различита од претходних по својим изворима и мотивацијама, такође доприноси одбацивању појма људске природе и њених основних атрибута. Ради се о антиспецизму, покрету који се налази у оквиру радикалне екологије, а који сматра да у природи не постоји хијерархија врста нити битне разлике међу њима. Специфична природа човека као бића обдареног духом и разумом, као и слободном вољом која га поставља изнад осталих животиња, негирана је, будући да се човек сматра животињом међу осталим животињама. Тако нпр. најрадикалнији антиспецисти човека сврставају не само у категорију предатора већ га сматрају и штетнијим предатором од осталих, те би, из тих разлога, требало да буде елиминисан како би се заштитиле остале животиње које су угрожене његовим деловањем, одакле и парадоксална подршка ових заштитника живота различитим методама ограничавања рађања.
Трећа струја пак негира постојање различитих људских раса, које су такође део општих карактеристика природе. Примедба да је разлика међу расама записана у њиховом генетском наслеђу сматра се небитном, јер ова струја мишљења, као и претходне две, не придаје никакву важност науци.
Поменута струја мишљења настала је у Сједињеним Америчким Државама, где су односи између беле и црначке популације прилично напети и где се, посебно у неким државама, још увек суочавају с дискриминацијом која је само наставак те историје. Међутим, ова струја је вештачки увезена у Европу, где је контекст веома различит, што је довело до тога да његови представници дају оштрији идеолошки карактер.
Ове три савремене струје су саставни делови воук (woke) покрета, који је веома распрострањен у медијима и истовремено добро интегрисан у разним образовним институцијама које доприносе њеном ширењу, али и кажњавању (искључивању) оних који не желе да се прикључе том покрету. Подсетимо се да енглеска реч woke значи бити пробуђен, односно бити свестан разних облика дискриминације којима су жртве – или се сматрају таквима – потчињени (или су тако сматрани) од стране доминантних (или су тако сматрани): жене од стране мушкараца, сексуалне мањине од стране хетеросексуалне већине, животиње од стране људи, црнци од стране белаца. Може се уочити да је заједнички именитељ свих ових мишљења – што дакле карактерише woke покрет – негирање природних разлика: 1) између два рода (мушког и женског) и између два пола којима припадају; 2) између хуманости и анималности; 3) између раса. Разлике, које се систематски схватају као неједнакости у односним паровима надмоћности-подређености и доминације-потчињености, имају искључиво културно порекло и стога се релативизују, те се сматра да треба да буду укинуте променом менталитета који би био покренут освешћивањем, односно буђењем.

б) Прикривање ограничености људске природе

Савремени менталитет у великој мери карактерише прикривање – што је облик негације – једне димензије људске природе у овом свету, која је њена ограниченост, манифестована посебно кроз пропадљивост, тачније, кроз старење и смрт.
Термини који су везани за старост су се током времена мењали: старци су постепено постајали старије особе, особе трећег доба, сениори, мање млади.
У часописима се ствара уверење да „живот почиње са 60 година”, да се човек још сматра младим са 80 година пошто све више људи живи преко 90 година. Зато је, током епидемије ковида, када се видело да болест односи велики број особа старијих од 85 година, јавност била толико изненађена, ако не и шокирана.
Оно што слови под именом младоликост је заправо идеал који истичу рекламе из разних економских разлога и тај идеал одражава наду и илузију да је могуће, за оне које генерално зовемо старијим особама, остати у пуној форми до краја живота, односно умрети здрав. Оно што су стари некад називали пропадљивост тела пажљиво је сакривено.
Штавише, сама смрт је сакривена различитим средствима. Брза експанзија обичаја кремирања тела покојника може бити у великој мери објашњена жељом да се брзо уклони мртво тело како не би остало ништа што би о томе сведочило.

в) Жеља за потпуном контролом над телом, његовим изгледом, капацитетима и његовим развојем

Жеља за потпуном контролом над телом представља прави феномен цивилизације, што показује значај који су добили медицински третмани „против старења”, козметички производи (антиејџ креме, ботокс итд.), естетска хирургија, али и сви начини мењања изгледа тела: пирсинг, имплантати, тетоваже.
То се, такође, односи и на ширење феномена самоповређивања, о чему савремена уметност у својим „перформансима” сведочи на начин који је једнако запрепашћујући колико и штетан.
У сфери сексуалног, али у другачијем облику и степену, код одређеног броја појединаца, како смо већ приметили, постоји жеља да се контролише природа пола, род који му припада и сексуална оријентација која је дата природом. Најуочљивији феномен је транссексуалност или промена пола, остварена хормонским третманом и хируршким операцијама.
За оне који су свесни ограничења тела и ограниченог трајања егзистенције, трансхуманистички покрет пружа наду да, захваљујући технолошком напретку у областима биологије и физиологије – омогућеном пре свега овладавањем људским геномом и информатике – може бити остварено „унапређење” (на енглеском enhancement) људских способности, да трајање живота може бити значајно продужено, да процес старења може бити заустављен и преокренут, и да се сама смрт може победити.

г) Жеља за превазилажењем физичких, психичких и интелектуалних граница

Трансхуманизам, такође, претендује да негира границе које су инхерентне психичким и интелектуалним способностима човека.
Информатика омогућава стварање практично неограничене меморије и превазилази природне способности човека у погледу класификације, сортирања и рачунања, како по количини, тако и по брзини извршавања ових задатака. На једноставнијем нивоу, индивидуални рачунари (или паметни телефони) чине вежбање меморије и рачунања мање неопходним. Програми виртуелне стварности омогућавају замену за перцепцију и машту.
Али, пре свега, вештачка интелигенција развијена у домену информатике поставља себи циљ да замени људску интелигенцију и управља људским понашањем, смањујући тако човекову способност избора и моћи воље, три способности које дефинишу специфичну природу човека.
Човек је тако усмераван да постане киборг, посебно биће, где технологија замењује све његове физичке, психичке и интелектуалне способности. Како показује реч трансхуманизам, његова природна хуманост је превазиђена, у корист онога што се сматра у најбољем случају као надхуманост, у најгорем као алтерхуманост, па чак и као нехуманост.

д) Модификација људског генома

Промена људске природе постаје још радикалнија када биолошке технике, које се шире већ неколико деценија, имају за циљ да модификују људски геном, који највише доприноси дефинисању природе човека. Закони су до сада, у свим земљама, забрањивали стварање клонова и химера, али је много вероватније, с обзиром на то да се не могу контролисати све лабораторије, да ће неки на томе и даље радити. Данас се свакако сматрају најнапреднијим селекција и замена гена у ембрионима, са циљем стварања појединаца без мана и оних који одговарају квалитативним критеријумима које су дефинисали родитељи или друштво. Ова пракса је некад била квалификована као еугеника, реч коју иначе њени актери избегавају да користе због њених негативних конотација које су везане за иницијативу нациста да се створи „чиста раса”. Налазимо се у процесу остваривања „врлог новог света”, утопије, коју је замислио Олдус Хаксли у његовом истоименом роману објављеном 1932. године, за који се није могло замислити да ће једног дана постати стварност.
Развојем ВТО (вештачке телесне оплодње) и употребом спољних донора, тзв. банке сперме и јајних ћелија у неким земљама већ нуде својим клијентима могућност да направе бебу „по мери”.

2. Филозофске основе

Појам људске природе развио се још у антици (заједница која се окупљала око Аристотела). Хришћанска мисао га је усвојила дајући му свој смисао (повезујући га са библијском идејом о лику и подобију са Богом), а временом је постао и суштински важан за њену теологију, антропологију и етику. Великим делом је интегрисан, иако на различите начине, у читавој западној филозофији.

а) Филозофија права и њене разлике

Модерна мисао, игноришући хришћанску разлику између изворне и пале природе, поделила се о том питању, посебно од XVIII века. Неки мислиоци су вредновали њен позитиван аспект, било да се ради о Русоу – који је сматрао људску природу фундаментално добром и приписивао њене мане друштвеним утицајима – или се ради о мислиоцима – додуше малобројнима, али вернима старој концепцији чији су главни представници у антици били стоици, Платон и, пре свега, Аристотел, а у средњем веку Тома Аквински – мислиоци који су се држали идеје о природном праву.
Други филозофи, напротив, имали су негативан став у односу на природу. Такав је био случај с филозофима и теоретичарима права који су наглашавали или неједнакост међу људима (на пример Русо након што је уочио изопачење човека од стране друштва), или насиље у њиховим односима у тзв. природном стању (на пример Хобс), позивајући се на успостављено право (позитивно право) како би исправили ту неједнакост и обуздали то насиље, сматрајући природу нечим чему се друштво мора супротставити.

б) Фројдизам

То је био случај и са фројдовском психоанализом, која је сматрала да је нагон смрти (извори насиља против других и против себе) инхерентан људском бићу и његовој примитивној психобиолошкој конституцији, и да се ти нагони морају обуздавати и сублимирати друштвеним поретком, исто као и сексуални нагон који је у својој бити неодређен и неограничен.

в) Антропологија и етнологија

Погубан ударац појму људске природе задале су хуманистичке науке у другој половини XX века, посебно антропологија и етнологија (Клод Леви-Строс). Ове науке су ставиле акценат на људску природу коју су сматрали изворно слабом, па чак и непостојећом; а људе су генерално одређивали само друштвеним утицајима.

г) Егзистенцијализам

Још један филозофски покрет, настао педесетих година прошлог века, одиграо је кључну улогу у одбацивању појма људске природе: атеистички егзистенцијализам (чији је главни теоретичар и гласноговорник био Жан-Пол Сартр). Сартр, сматра да је природа, која је априори дефиниција онога што је човек, неспојива с његовом слободном вољом. Његов основни принцип је да „постојање претходи суштини”, што значи да човек прво постоји као неодређено биће, а затим се сам слободно дефинише.
Ова мисао, нова у овој филозофској формулацији, заправо наставља индивидуалистички правац који је утемељен још у антици: тако се Платон у Теетету и Кратилу супротстављао идеји да је појединац мера свих ствари. Али док је у антици ова проблематика углавном била усмерена на питање истине (многе истине насупрот јединственој истини), у егзистенцијализму се она фокусирала на питање слободе (првенство индивидуалне слободне воље насупрот ограничењима и присилама наметнутих од природе).

д) Постмодерна мисао

Постмодерна мисао (чији су представници Фуко, Лиотар, Делез и Гатар, Бурдије, Бодријар и пре свега Дерида) напала је сваки облик универзализма, а самим тим и све универзалне дефиниције, све облике суштинских дефиниција и све норме, а напала је и хришћанство као носиоца и покретача ових дефиниција и норми на Западу. Сматрајући ове универзалне дефиниције и норме друштвеним конструкцијама које су увек у служби угњетачке класе, постмодернисти предлажу њихово деконструисање. Међу овим дефиницијама и нормама налази се и она о људској природи.
Овај правац мишљења је у складу са егзистенцијализмом и индивидуализмом, јер одбацује појам људске природе – то јест дефиницију човека која би била заједничка свим људским бићима – и заправо оставља само мноштво хетерогених појединаца, од којих свако може да се дефинише како жели, без икаквог ослањања на било коју норму. Међутим, то је у суштини тежак задатак због притиска који успостављене друштвене структуре (уз подршку језика који има моћ да дефинише и наметне заједничко мишљење, формирајући „наратив” који нема везе са објективном реалношћу, која се ионако сматра неухватљивом) врше на чланове друштва.
Овај правац мишљења, познат као French theory, сматра се једним од главних покретача воук идеологије коју смо раније споменули. Темељи се, заправо, на Деридиним критикама бинарних супротности, које он види искључиво као језичке конструкте који обликују модерну западну мисао. Воук покрет одбацује ове бинарне разлике попут мушко-женско, хетеро-сексуално-хомосексуално, човек-животиња, белац-црнац, сматрајући да оне немају објективну основу, те да су њихови рационални и научни докази неважни. Осим тога, на основу Бурдијеових идеја, воук покрет види ове бинарности као стални однос између угњетача и угњетеног.

3. Индивидуализам

Већина савремених филозофских праваца који одбацују природу, оправдавају индивидуализам. Индивидуализам је, наравно, одувек постојао; Св. Максим Исповедник га повезује са основном страшћу (мајком свих осталих), која погађа човека од пада услед прародитељског греха, односно са самољубљем (фр. la philautie, грч. φιλαυτία) или себичном љубављу према себи. Међутим, слабљење осећаја за људску заједницу, које је карактеристично за савремена друштва, заједно са другим факторима, као што су значај који потрошачко друштво даје индивидуалном задовољству или развој дигиталних технологија, појачало је индивидуализам у савременом друштву.
Као што истичу Св. Максим Исповедник и други Свети Оци, онај ко поседује врлину љубави (или љубави према ближњем, фр. la charité) воли све људе као да су један, позивајући се на чињеницу да сви имају исту природу и да је та природа створена по лику Божијем са циљем да стекне његову сличност. „Сви смо ми од једне и исте суштине, део једних других. Зато дубоко волимо једне друге”, пише Св. Антоније Велики. Св. Максим Исповедник слично тврди да „савршена љубав не прави, међу свим људима који имају исту природу, никакву разлику засновану на различитости карактера. Она види само ту јединствену природу, воли под‌једнако све људе”. Он исто тако примећује да љубав, „постављајући као закон једнако поштовање код свих, отклања сваку представу о неједнакости природе, произашлу из предрасуда о сваком појединцу, и обухвата у себи све у једној и истој природи”. „Онај који… поседује савршену љубав”, пише он даље, „не прави више разлику између себе и другог, између роба и слободног човека, мушкарца и жене… Он у људима види само њихову јединственост: сви су једнаки и за све осећа исто срце”. Св. Јован Златоусти примећује да светитељи делују „као да је човечанство само једна особа”. Св. Симеон Нови Богослов саветује: „Све вернике треба да сматрамо, ми верници, као једно биће”.
Самољубље (фр. la philautie, грч. φιλαυτία), које је супротно љубави према ближњем (фр. la charité), према речима Св. Максима Исповедника, доводи до тога да се јединствена природа човечанства цепа на бројне, међусобно супротстављене и, што је још горе, међусобно разарајуће делове.

4. Веза с атеизмом

Постоји тесна веза између одбацивања природе и атеизма који се развио у савременом свету.
У хришћанском схватању, Бог је створио природу, па ју је самим тим и дефинисао. Дефиниција сваког бића представља његову суштину, односно појам који се може повезати са универзалном природом (која се разликује од индивидуалне природе). Иако у хришћанској антропологији суштина или природа човека подразумева, као и његова свесна рефлексија и разум, његову слободну вољу и способност да се самодетерминише, одбацивање природе често произлази из идеје да би она за човека била извор ограничења и лимитирала његову слободу зато што би га априори дефинисала, тј. поставила му границе (дефинисати долази од латинске речи finis што значи граница).
Одбацивањем Бога, који је дефинисао човека у његовој природи, човеку се враћа потпуна аутономија и потпуна слобода, слобода пре свега да се сам дефинише како жели, независно од било каквих норми и претходно постављених граница. То је јасно изложено у Сартровој књизи Егзистенцијализам је хуманизам, где каже: „Атеистички егзистенцијализам, који ја представљам, […] тврди да ако Бог не постоји, постоји бар једно биће код кога постојање претходи суштини, биће које постоји пре него што може бити дефинисано било којим концептом и то биће је човек […]. Шта значи да постојање претходи суштини? То значи да човек прво постоји, сусреће се са светом, а тек онда сам себе дефинише. Човек, каквог га замишља егзистенцијалиста, ако није дефинисан, то је зато што на почетку није био ништа. Он ће постати нешто тек накнадно, и то онаквим каквим ће себе обликовати. Дакле, не постоји унапред одређена људска природа, јер не постоји Бог који би је дефинисао. Човек није само онакав каквим он себе схвата, већ и онакав какав жели да буде и како себе схвата након постојања, како себе жели након тог заноса ка постојању, јер човек није ништа друго до оно што од себе направи. То је основна премиса егзистенцијализма.”
За савременог нерелигиозног човека, Бог је само извор ограничења, те је ослобађање од Бога услов слободе, слободе без граница. Овде се можемо сетити чувене реченице Достојевског: „Ако Бог не постоји, све је дозвољено”, јер само Бог, као апсолут, може бити извор вредности и апсолутних норми. Ако се занемари Бог, све постаје релативно. У односу на појам људске природе, то значи да ако је она априори недефинисана (или не постоји као одређена дефиниција човека), човек може да обликује себе како жели, или да буде обликован (на пример технологијом) према обрасцу који сваки појединац или група појединаца може дефинисати према својој машти. Човек тада заузима место Бога као створитеља себе (у сопственом постојању) или као створитеља себи сличног (у друштвеном плану који тежи обликовању свих појединаца у друштву).

Крај у наредном броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *