Једанаест теза против уласка Србије у ЕУ

Мало подсећа на Марксове тезе о Фојербаху о тумачењу и промени капитализма. С нама Србима је друга прича, али ради се о тумачењу и промени ЕУ

Протекло је тридесет година од разбијања СФРЈ, а западна политика са подразумевајућим разликама између држава-чланица, политичких вођа ЕУ и са пратећим кривотворним медијима није се суштински променила према правима, слободама и интересима српског народа. Мењали су се припадници политичке и државне власти у Србији, нису остали исти људи на државним врховима Запада и ЕУ, а односи су остали непромењени: Србија и српски народ се даве, уцењују, понижавају, дезинтегришу, убијају. Њихова антисрпска политичка реторика је показала сву раскош растегљивости и заваравања, а Срби су се држали права на истину и међународне норме. Узалуд. Годинама глувом говоре. Мора се разумети напор изабраних политичких представника Срба да се изборе у дијалогу са Западом за српске правице. Политика има свој начин деловања и одговорности, своје податке и неке завесе према јавности. Али из перспективе политички свесног грађанина ове државе, мора се поставити рационално питање: који су разлози за српски пут према ка ЕУ (није исто ка Европи)? Чиме је то Запад (ЕУ) заслужио поверење Срба да им се приближава?

Па ево, погледајмо истини у очи.
1. Уочи разбијања СФРЈ Запад је имао могућности да сукобе у бившој државе усмери на мирни колосек разговора и договора. Али интереси неких држава, пре свих Немачке (три пута ратује против Србије у 20 веку) био је цепање по републичким границама, и ратним средствима ако треба. И тако се десило, Хрватска и Словенија, помогнуте дипломатски, политички, војно, крећу противуставним путем. Тај неправни начин растурања бивше државе је од стране ЕУ подржан! А подржан је и војним, тајним и јавним каналима.

2. Запад је у пуној мери игнорисао права и интересе српског народа у Хрватској, а годину дана касније и у БиХ. Српска права у ове две републике су одбацивана иако су легалним изјашњавањем грађани српске националности саопштили своју вољу. У обе републике Срби нису били мањинска заједница већ конститутивни чинилац републичке „државности“. Њихове референдуме о политичким правима ЕУ је игнорисала, а признавала оне друге.

3. Ово масовно западно подржавање противуставног напуштања СФРЈ праћено је такође масовним западним политичким, медијским оптуживањем Срба и Србије да су криви, не што се противе оцепљени републикама већ што бране право Срба да не остану у новоствореним државама. Дакле, право народа (не мањине) на политички избор је ускраћено, а могло би се и додати и право на живо памћење усташког затирања из 1941–1945. године.

4. Није Запад кажњавао Србе само медијском дијаболизацијом, политичким речником шефова држава или влада који приличи примитивним обрачунима на улици, клеветањем на светској сцени, већ и десет година трајућим бруталним санкцијама које су угрожавале животе и постојање нације. А поврх свега, успели су да преко УН оснују Хашки трибунал на коме ће судити српским челницима у држави, војсци, полицији. Зашто? Зато што су бранили права српског народа и уставни поредак Србије. Све су учинили ондашњи политичари на државним врховима Запада, а наставили данашњи да се кривица за ратове у СФРЈ баци на леђа искључиво Срба и српског народа. Ова колосална лаж је била основно средство Колективног запада против Срба, а посебно Велике Британије, Немачке и САД.

5. На тој лажи је створен геноцид у Сребреници. Таква манипулација једним злочином постаће део историјских обмана. То што део бошњачког народа увећава број страдалих сваке године тако што додаје мртвачке сандуке из неких делова Федерације, може се разумети као стварање жртве која треба да донесе политичку солидарност неких делова иностранства. Али у пројекту Сребренице учествује и Запад. Није му довољно што је Хашки суд одлучивао прегласавањем. Најпре су Британци покушали да у Савету безбедности донесу обавезујућу резолуцију, али Русија није дозволила. А ево 2024, 29 година после догађаја у овом градићу у РС, упрегао се Запад да у УН изгласа резолуцију о Сребреници, противно свим научним доказима и чињеницама о једном злочину, а не геноциду.

6. Како у оно време, тако и свих наредних дана и година, Запад је жалио хрватске, муслиманске-бошњачке жртве, одлазио на комеморације, полагао венце на хумке знаних и незнаних припадника ових нација, а при томе ни реч, ни венац, ни наклон за српске жртве. То је једини ратни сукоб на свету у коме је, по оцени Запада, само једна страна имала жртве, а друга није! Па кад је реч о Сребреници, тамо су убијени заробљени војници, а око Сребренице српска деца, старци, жене. Убијено је и дете које се вратило да поведе кућног пса. И такав однос Запада према жртвама јасно говори да и они пре 30 година и ови данас дубоко не поштују ни живе и мртве Србе.

7. А онда је дошао и тај дан. Српско небо ишарали су НАТО авиони и градови, мостови, путеви и млади и стари Срби добили су бомбе. Тај историјски догађај је већ уписан у историју западних лажи да би се отео део територије, Косово и Метохија, део уставног поретка и идентитетски значајан за српски народ. То даноноћно бомбардовање је требало доживети и преживети. Срби ће памтити 1999. вечно као Бој на Косову. А 19 НАТО држава неће имати стида, кајања. Дакле, ништа од признавања кривице за незаконито бомбардовање једне суверене државе, штавише према Србима наступају као да или ништа није учињено или као да је учињено добро дело за наш народ!

8. Није НАТО бомбардовао због Милошевића већ да би отео део територије из уставног поретка Републике Србије, и поклонио косовским Албанцима. То се догодило 2008, а Милошевић је отишао с власти 2000. године. Тај политички план су имали ондашњи државници и делови медијске јавности, а његово остварење су наставиле данашње вође политичког Запада. Тачно је: политичка стратегија Запада на Балкану је – ослабити Србе државно, национално, демографски, а ојачати замисао о великој Албанији. Та геополитичка игра је исувише прозирна да бисмо неког посебно уверавали. Као на длану се види непријатељство овог дела света према Србима и српским правима.

9. Каква чињеница! Запад је омогућио да се Срби протерају из Хрватске, делова БиХ, Косова и Метохије. Стотине хиљада Срба је кренуло пут Србије, а неки у иностране земље и то оне које су аутори и коспонзори етничког протеривања. А ове земље демократског нарцисизма учиниле су оно што ни хрватским усташама, ни албанским балистима није успело. Преко 500 хиљада из Хрватске, 250 хиљада Срба са КиМ протерано је на очи западних политичара и војника. За ово „етничко чишћење“ Срба Запад и његови сарадници у некадашњим деловима СФРЈ никад неће одговарати. Али су зато Србе лажно оптужили за етничко протеривање косовских Албанца па се латили „хуманитарног бомбардовања“.

10. Да ли су Срби прозрели лицемерну и бескрупулозну политику Запада према себи? Њихови потписи на документима и споразумима су лудом радовање. Они одреде заштићене зоне у Хрватској, а онда допусте хрватској војсци да их учине незаштићеним зонама. Улете у Крајину пушкама, топовима, авионима, убију кога стигну и ником ништа. Они потпишу Дејтонски споразум, а онда га крцкају и дробе део по део. Одузели су Републици Српској за ових 30 година преко 64 надлежности по Дејтонском споразуму. Изместе КиМ из УН, потпишу Бриселски споразум о Заједници српских општина и десет година се не остварује на штету Срба. Е стварно су мајстори да изврдају у пракси оно што су потписали. Некад брже некад спорије, али само да се Срби политички преваре. И то је пут у ЕУ!

11. Три деценије Срби су некад више, некад мање, на мети западних (ЕУ) центара моћи, медијских фабрика обмана и лажи, интелектуалаца „експерата“ за српско питање. У суштини то су напади на слободољубиво биће Срба и изразито већинску подршку народа независној политици. Репертоар њихових критика, увреда, читања лекција, само се допуњава и шири. Шта је то политички добро за Србе да отвара без кључа закључана поглаваља ЕУ. Па погледајмо само какве облике насиља према нашем народу примењују у континуитету мењајуће елите на власти у ЕУ државама и националним владама: оптуживања, дехуманизација нације, кажњавање, лагање, протеривање Срба из Хрватске, бомбардовање, отимање Косова и Метохије и протеривање Срба из Покрајине, криминализација у УН.
Да, то је биланс тродеценијског политичког односа Запада (ЕУ) према Србији и српском народу. Грађанин Србије нема разумног основа, нема искуственог разлога да хвали ЕУ и да жели чланство у тој историјски (пролазној) организацији. Мало је додирних тачака између западног волунтаризма и егоизма и српског слободољубља и достојанства. А свака политичка ситуација рачуна са више праваца кретања; ниједан није нужан и неизоставан. Независност и неутралност спољнополитичког деловања је опција. Постоје и друге.
Овом становишту политички свесног грађанина могућно је супротставити другачије гледиште. Љубитељи Запада и ЕУ у Србији на све напред наведене чињенице жмуре. У основи њиховог опредељења су воља, интереси, осећања. Митска слика о рајском Западу управља политичким мишљењем и понашањем неких грађана Србије.
Изнад ових појединачних политичких опредељења је државна политика која делује у складу са начелом општих интереса, привредним интересима, технолошким иновацијама без анкетирања појединаца и њихових ставова. Али може државна политика да ослушне разлоге критичких погледа на спољнополитички правац државе. Грађанин који је изложио 11 теза о Србији и ЕУ само записује уверење да Србија функционише и изван ЕУ ограда, а уколико се препусти господарима тврђаве, сигурно је само једно: Срби ће ући у ЕУ са рањеном политичком душом која неће зацелити ни брзо ни лако.

Један коментар

  1. Јелена

    Све што сам икад, у коментарима, написала о овој теми, у потпуности се слаже са овим теекстом. А ја сам само један ситан изданак српског народа који, већином , мисли идентично мени и аутору текста. Она несрећна мањина која у ЕУ види “цветну башту” требало би да се замисли: шта очекује од евентуалног пријема у ЕУ? То питање важи и за наше руководство које је на “путу без алтернативе”. Но они не би могли да се сете ниједне позитивне ствари! Па шта их онда гура на тај погубни и понижавајући пут? То остављам да свако од мојих истомишљеника сам процени шта би било, и не би погрешио. А шта после?

    Мислим да нас ЕУ, засад, сама спасава од понижавајућег и опасног чланства (само један поглед на лудачке потезе ЕУ је довољан!) тиме што нас не прима, а никад и неће, јер је њихова аверзија и мржња према нама јача од користи. Пре ће се ЕУ распасти! А кад би се десило немогуће – да нас учлане – тек тад бисмо НАГРАБУСИЛИ! Не дај нам, Боже!
    Запањујуће је што то наш председник нити сам сагледава, нити га је брига шта народ мисли. Биће да је, ипак, нешто друго у питању! – а не неразумевање.

    У тој ситуацији, само можемо да се молимо Богу да припомогне Русима да и нас (и цео овај свет) спасу беде, погађате на који начин !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *