ЗНАЛАЦ ТАЈНЕ ИСТОРИЈЕ СРБА

Под уметничким именом Милић од Мачве, сликар Милић Станковић деценијама је стварао опус који га сврстава на место „једног од најзначајнијих српских сликара друге половине XX века“. Првих 30 година сликарства овог мајстора било је изложено у Дому Јеврема Грујића у Београду од новембра 2023. до краја маја 2024

Mожда тек сада спознајемо да је опус Милића од Мачве један од царских путева српског сликарства, у који је много тога само нашег притицало и коме се све више приклањамо. Првих 30 година сликарства овог мајстора било је изложено у Дому Јеврема Грујића у Београду од новембра 2023. до краја маја 2024. Познаваоци (бранио га је и Стојан Ћелић) тврде да је Милић Станковић (од 1961. године делује под уметничким именом Милић од Мачве) један од најзначајнијих сликара друге половине XX века.
Рођен 1934, пре 90 година, у селу Белотић у Мачви, преминуо 2000. у Београду, уметник је чија слава не опада. Разлози сталног интересовања за остварења тог сликара почивају у њиховим ванредним својствима. Милић је добар цртач, још бољи сликар, архитекта који је пројектовао и саградио три атељеа и зналац тајне историје Срба. На почетку је, као и његови саборци Шејка, Вуковић и Величковић из групе Медиала, студирао Архитектонски факултет, а паралелно и београдску Ликовну академију, на којој је дипломирао 1959. Познавање начела пројектовања и нацртне геометрије омогућило му је прецизно конструисање просторно огромних и крајње захтевних композиција. Није био само уметник који на сликама подиже Вавилонску кулу и чардаке ни на небу ни на земљи. Спојивши мед и алу, гнозу и грозу, Милић је умео да оде даље од чудовишног, монструозног и фантастичног, од естетике ружног која је обележила историју зачудне уметности. На свој начин упутио се у храм синтезе, у идеални надмодернистички простор освојене слободе зване интегрална слика. За Шејку би то метафорички речено била тераса благости са које се посматра целокупна људскост и природност као историјски пејзаж, за Милића је она ванредно дело, синтеза или ремек-дело, коме се приближио на разне начине. „Посвета праху Леонида Шејке“ из 1970. године има одлике интегралног, слика обједињује архитектуру, космички и земаљски простор, парадоксални, немогући спој универзумског и божанског са људским и интимним. Слично је на слици „Агресор“ из 1962. године испољио старо а све више заборављено знање да добра слика поред нежности, мекоће и финоће женског елемента мора да има нечег суровог, мушког, снажног можда и непријатног. На њој је суптилне боје, прозрачне као на дуги, блага колористичка сазвучја супротставио ратној, злочиначкој тематици, ужасима из Другог светског рата. Тако је пејзаже зимом оковане Мачве унео у слике које естетски шире топлину, мада целокупно његово дело као и Видаково најпре има назнаке надљудског или божанског. На свој начин дао је допринос генијалној медиалној идеји ликовног јединства супротности (coincidentia oppositorum) меда и але, интегралној слици или, како је Миро Главуртић формулисао, „магији екстрема“.

Милић од Мачве: Разбијена ваза, 1965, уље на платну, 56 х 70 цм, Колекција Владимира и Борке Поповић

Милић је знао да чара, магија, његов уметнички свет почива на искуственом, имао је везу са пандемонијумом доњоземаца, ноћних бића, чудовишта и вампира, који су често били на слици у виду детаља, никада им није придавао апсолутни значај. Тај је свет стваран ма како то било невероватно, упознали су га и поједини београдски уметници провевши бесану ноћ у његовој Радован (Радовановој) кули у Мачви. Више од споја најмистичнијих бића старе балканске демонологије природних, шаманских религија са ирационалном снагом апсолутне техничке надмоћи, коју су први остварили нацисти, умео је да слика и дела која другачије теже интегралном. Нацистички злочин у Србији приказао је на слици „Ступа“ из 1962. године, машини километарског бетонског маља који гњечи људе масовно као што на другим сликама они нестају у млиновима смрти. Ту идеју поновио је на сликама „Ступа за милион Срба“ (1962), „Зачетак геноцида“ (1972), „Велики злочин са Сајмишта“ (1977) и „Ступа за Србе са летом балвана“ (1982). Његова

Милић
од Мачве: Мута са Лепенице, 1960, уље на платну, 70 x 41 цм, Колекција Владимира и Борке Поповић

позната слика „Договор великана пред свечану пропаст света“ из 1970. изражава другачију, саборну димензију човечанства, светско цветање духовности уочи заласка, умне снаге и синергијско деловање великих људи којима Бог излази у сусрет, заједнички рад божанских и људских енергија. Као сликар знао је да, како каже Драгослав Бокан, „у свему што човек ствара мора да остави и део за Бога“. Таквим по формату и садржини монументалним платнима Милић од Мачве се остварио и као наследник великих мајстора XIX века, који су као и он сликали панорамске приказе, историјске сцене и религиозну тематику. Планетарну оргију смрти „лихварске и тровачке цивилизације“ како ју је најбоље одредио Драгош Калајић, која почиње са индустријском револуцијом, монструозно се развија у нацизму и као индустрија смрти достиже зенит у постмодерном, предапокалиптичком свету постиндустријске револуције, којом Сједињене Америчке Државе хоће постепено да униште сваки природни облик живота и по футуристичкој теорији технолошког сингуларитета створе вештачки и потпуно контролисани свет, један величанствени српски сликар, Сораб и Рашанин, како је волео да каже, изразио је на парадоксалан начин. Крајности техничког, (пост)модерног света, Милић од Мачве приказао је древним средствима, сликарском техником старих фламанских мајстора, који још нису изашли из средњег века, заборављеном јајчаном темпером, сувом четком, лазурима и другим надмоћним сликарским средствима. Желећи да упознају старе тајне сликарске кухиње, око Милића у мачванској сликарској школи деценијама су се окупљали најбољи млађи српски фантасти и фигуративци. Милић од Мачве је хтео да се на најплеменитији, најпоетичнији и зато изворан начин бори против јаросног нељудског и антиљудског отуђеног света техницизма и материјализма – чистом ликовношћу призивајући свеце и хтонска створења древних српских предања. Још 1961. године насликао је аждају како силује девојку, силована девојка је Србија.
Сликарска порука мајстора дубоко је хумана, прерастао је своју средину и постао као руски књижевници XIX века међународно значајан јер је на најдубљи начин обрадио националну тематику. За његово сликарство занимају се српски сељаци као и белгијска принцеза Маргарета, која му је у Галерији „Алберт I“ у Бриселу отворила самосталну изложбу. Његове слике мањег формата достижу много веће цене од почетних на европским аукцијама, постоје колекционари на Западу који их набављају, али су их куповали и хрватски колекционари после ширег приказа у словеначкој и хрватској штампи, свечаних догађаја примитка његових слика у Галерију Уфичи у Фиренци и Ватиканском музеју у Риму. Стотине савремених сликара опседају те музеје а само је Милићу од Мачве од српских успело да употпуни њихове збирке. Домаћа штампа је, наравно, те догађаје прећутала, зато појединци с правом кажу да је Београд главни антисрпски град. У њему је у Галерији Графички колектив 1962. забрањена изложба овог уметника, касније и друга у Новом Саду 1986. године а у Титовој Југославији то се догодило само још са изложбом Миће Поповића.

Милић од Мачве: Пожаревачко игриште пред кнежевим конаком, 1966, уље на платну, 49,5 х 107 цм, Колекција Владимира и Борке
Поповић

Прогањан у својој земљи, неомиљен и у време националног успона Милошевићевог доба, Милић је надрастао своју средину по рецептури Љубомира Мицића с којим је био у блиским односима. Никада у нашој уметности није било већих националиста од међуратног зенитисте и хромог брадатог вука Милића, митског заштитника Срба. Његов национализам није био баналан, злочиначки усмерен ка смрти других народа. Милић од Мачве је био духовни револуционар, будилац духова, чије се сликарство не може разумети без његових идеја. Он је српски барбарогеније, ждерач ега духовно ограничених малограђана, свето биће надарено вишим моћима, прави представник предстојеће балканизације Европе. Сликао је Србе како улазе у Брисел и српске вампириће који га освајају, свестан да се једино словенска раса може одупрети исламизацији и глобализацији. Сматрао је да европска култура одумире у крајњој декаденцији, да јој треба свежа крв и нова уметност, што је Медиала како се показало најпре на Западу, то и била. Мирча Елијаде, највећи светски ауторитет за историју религија, заступао је тезу да балкански народи носе непотрошен генетски и духовни елемент који ће препородити Европу, преузеће културно вођство од блазираних и уморних западњака, њихово време је дошло. Због тога је Елијаде проучавао и мит о Краљевићу Марку. У том смислу су капиталне и најбоље Милићеве слике „Последица митског праузрока“ из 1963. и „Српски барбарогеније смишља једно ново експлозивно пуњење“ из 1967. године. Сликао је мушки, снажно, разорно и бескомпромисно а триптихе из тог опуса његова мајка је звала „тролудаче“. Није био усамљен у свом ставу, још је Николај Ј. Данилевски, руски научник из XIX века, словенофил, у капиталној књизи „Русија и Европа“ најавио залазак Запада и надмоћ руско-словенске духовне културе, претходећи идејама Освалда Шпенглера и чувеној двотомној студији „Пропаст Запада“. Милић од Мачве није био обичан сликар, његове замисли биле су грандиозне, космичке, створио је не само оригиналну естетику већ и идеологију, у Медиали и уз Драгоша Калајића једини у српској поратној уметности. Наступајући са јасних идејних, патриотских, српскословенских позиција, тежио је као и Данилевски идеји свечовека, свечовечанској култури, у којој се уважавају локални доприноси и квалитети уместо мундијалистичког Pax Americana. Заговарао је културу живота уместо садашње сатанистичке оргије смрти. Боја његових слика често је црвена као знамен васкрслог Богочовека, животна и радосна али и предапокалиптичка. У години 1999. када су САД повеле на тлу Србије први атомски рат против древне Европе, години коју је Оља Ивањицки сматрала најопаснијом јер је у знаку три изврнуте шестице (инверзије су по Миру Главуртићу кључ за разумевање тајне историје света и модерне уметности), Милић је на нападача бацио страшну, вештичију клетву. Милићеву политику треба имати у виду када се размишља о његовом сликарству, нераздвојивом од идеје о старим Сорабима или Рашанима. Сликао је управо ту повест, поставивши је у најшири светски и космички контекст. За такав духовни подухват није довољно бити само вешт занатлија. Није био интелектуалац, али је имао оригиналне, велике идеје. Тек ће се испуњавати пророчанства која је наговестио на сликама у виду симбола, шифри и скривених знања.

* Аутор текста жели да искаже захвалност тројици познавалаца живота и дела Милића од Мачве на помоћи у писању: Владимиру Влади Поповићу, колекционару Милићевих слика и докумената о њему, Милићевом рођаку сликару Ненаду Неши Станковићу и Петру Недељковићу, сведоку и саучеснику медиалног покрета.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *