Другачији став као издаја и подривање система

Политика атентата

Критике и отпор веома брину западне моћнике јер је тренд неповољан – отпор је почео да се шири и његове клице појавиле су се у многим државама. Водеће западне силе се плаше побуне у ЕУ и НАТО-у и зато поред политичких притисака активирају атентате

Систем једноумља успостављен је тамо где се због познатих ставова о људским правима и демократији најмање могао очекивати, у државама ЕУ, НАТО-а и земљама које су „на европском путу“ или у процесу придруживања западној војној алијанси. Заснован је на потпуној медијској контроли, цензурисању и таргетирању појединаца, група или држава које покушавају да се супротставе или само протестују против тако агресивне и сурове политике.
Дугорочном и непрекидном обавештајном операцијом створене су могућности пуне контроле и злоупотребе међународних институција до мере да се међународни закони игноришу невероватно циничним тумачењима. Тако су међународне институције и закони, уместо да штите мале и слабе, постали опасно оружје у рукама западних моћника за дисциплиновање и покоравање других држава. Доћи под удар „система“, без обзира да ли сте у њему или ван њега, права је катастрофа за мале државе јер постају мета претњи, уцена, лажних тужби и пресуда, санкција, ометања трговине, до нивоа изолације и сатанизације.
На страху успостављени „систем“ једноставно је гутао државе и државице на свом путу проширења, на први поглед без отпора, а у ствари радило се о претходној детаљној обавештајној обради у циљу неутралисања сваке врсте отпора потпуном потчињавању, тако да је сам пријем био формалност. Свака критика, макар и добронамерна, тумачена је као издаја и подривање „система“ чији крајњи циљ је економско и војно неутралисање друге две светске силе, Русије и Кине. Па ипак, иако је то недопустиво, критике и отпор су се појавили и то веома брине западне моћнике јер је тренд неповољан – отпор је почео да се шири и његове клице појавиле су се у многим државама.

КВАРТЕТ ЗА ОДСТРЕЛ Сада би се могло рећи да имамо најмање четири државника (државе) који подривају „систем“ овладавања светом. Први је председник Турске Реџеп Тајип Ердоган, који је одбијањем америчке наредбе да с турском војском отворено уђе у рат против Сирије, уздрмао НАТО изнутра, и гле чуда, и њему је био намењен атентат. Други је мађарски премијер Виктор Орбан, а трећи словачки премијер Роберт Фицо, који својим патриотским и мирољубивим ставовима изнутра „подривају“ обе накарадне стратегије ЕУ и НАТО, како ратнохушкачку војну, тако и самоуништавајућу економску. Четврти је Александар Вучић, као председник Србије која је „на европском путу“, где некоме може изгледати да је он ван „система“, али то није тачно јер и државе „на европском путу“ или у фази придруживања НАТО-у, рекосмо, западни моћници сматрају својим двориштем и својом зоном утицаја.
Наведени су само лидери држава, али списак политичара који се не уклапају у наметнути „систем“ далеко је већи и такорећи да нема земље у западном свету која нема клицу протеста или побуне. Стратегија униполарног света не може да се реализује без насиља, сукоба и ратова, тако да свака идеја о успостављању мира и стабилности мора бити на време пресечена. Идеја не може да се убије, али личности које промовишу „подривачке“ идеје и ставове и те како могу.
Логика о неопходности атентата је јасна, како су се физички уништавали преносни капацитети гасовода када су угрожавали „систем“, тако и преноснике мирољубивих идеја и биполарног света треба физички уништити. Није то идеја од данас, нити од јуче, поодавно су они схватили да је то неопходно јер су идеје истине и правде сувише јаке и увек испливају на површину, без обзира колико их затрпавали пропагандом и забрањивали законима.
Западни моћници су схватили да се мора извршити снажна медијска припрема јавности за такав чин, како он не би, уместо да стабилизује систем, допринео његовој дестабилизацији због евентуалних протеста и побуна народа. Значи, важно је одредити прави тренутак, место, али и начин извршења атентата који не може бити исти у Америци, државама ЕУ, на Балкану или Азији.
Овај историјски период карактерише и дефинише сукоб у Украјини за који одавно знамо да није рат између Украјине и Русије, него прокси рат НАТО-а и Русије преко украјинских леђа. И не само прокси него тотални хибридни рат Колективног запада против Русије са радикалним циљем – њеног разбијања или покоравања. У овом тренутку је за стабилност „система“ важнији став Мађарске и Словачке према украјинском рату, од понашања Турске чију улогу НАТО пешадије полако преузима Пољска.
И атентат на турског председника Тајипа Ердогана био је специфичан, прилагођен тамошњим условима, лажно представљен као турско-турски обрачун и покушај преврата од стране турског дисидента Фетулаха Гулена који живи у САД. Сигурно би успео да председник РФ Владимир Путин није на време упозорио Ердогана. Неуспех је оставио трајне последице по односе Турске и САД, али је она и даље остала у НАТО-у. Нови атентата на Ердогана је мало вероватан јер би могао Турску потпуно супротставити Колективном западу с којим су им односи већ прилично затегнути.
Може се учинити логичним да мађарски премијер као дугорочна „сметња“ агресивним плановима Брисела и Вашингтона буде примарна мета, али постоји јак разлог зашто је типован баш Фицо. Откако је постао премијер у октобру 2023, буквално је преокренуо политику претходне владе о снабдевању Украјине оружјем и инсистирао на дипломатском решењу сукоба Москве и Кијева. Тај заокрет је јачи удар на „систем“ и јачи подстицај за друге да је могуће променити политику и пружити отпор. Наравно, Орбанове ставове Запад не прихвата, али се некако привикао да они постоје, међутим ово што је урадио Фицо далеко је опасније и зато је постао примарна мета атентата.

АТЕНТАТ ЕВРОПСКОГ ТИПА Знамо каква ће бити званична верзија атентата, но многе чињенице сугеришу да је он дуго припреман. Најважније и најтеже било је прилагодити га европском начину извршења. Чврсти ставови Орбана и Фица, који су једино исправни и воде ка свестраној стабилизацији и просперитету и те како могу да се допадну и другим лидерима држава НАТО-а и ЕУ, и то може испровоцирати неку врсту отказивања послушности и побуне против ратнохушкачке политике која води у економску и безбедносну катастрофу.
Зато је атентат као средство застрашивања и дисциплиновања одавно присутан, не само као могућност него реалност. Није било у питању да ли ће се атентат као средство застрашивања применити већ када, и ко ће бити први. Да се атентат планирао, могло се закључити по припреми јавности жестоком пропагандом за коју се зна у којим центрима се креира и како се спроводи у земљама ЕУ. И Орбану и Фицу практично је цртана мета на челу уз наметање утиска да су то и заслужили. Вероватно је дуго трајало изучавање свих околности, од траса кретања до организације обезбеђења где су се тражиле слабе карике. Други проблем је што све мора да изгледа као спонтан догађај, акт појединца иза којег не стоји нека држава, институција или организација. Све мора бити прилагођено европским условима и европској култури.
У Европи није било ни приближно бомбастих атентата као у САД, где су убијена четири председника а два су преживела атентат. У ЕУ су у атентатима ликвидирани премијер Шведске Улоф Палме, премијер Шпаније Кареро Бланко и шведска министарка Ана Линд. Све су то били напади самоиндоктринираних или умно поремећених људи где никада нису утврђене њихове везе са евентуалним организаторима или наручиоцима. Управо тако изгледа и атентат на Роберта Фица, класично европског типа. На њега је из непосредне близине пуцао човек стар 71 годину и по ономе што се до сада зна, „слободан стрелац“.
Међутим, привлачи пажњу што он има дозволу за оружје и што је радио некакве послове обезбеђења. Ако је нека моћна обавештајна служба изучавала могућности за атентат европског типа, онда су тражили обученог извршиоца с легалним оружјем јер би иначе они морали да му набаве оружје и да га обуче, а то су увек веома незгодни трагови и докази ако ствар процури.
Следеће што су изучавали сигурно је било обезбеђење и то са циљем да га максимално ослабе – евентуалним утицајем на избор људи, њихову обуку, тренажу и мотивацију да ставе главу у торбу у пресудном тренутку. Да ли су то успели, не знамо, али и лаици и стручњаци су сложни у томе да са обезбеђењем словачког премијера нешто није било у реду. Не да се нису понашали професионално него као да су провоцирали атентатора да ступи у акцију. Нису премијера штитили својим телом (иако су опремљени панцирима које носе испод кошуље) и једноставно нису реаговали када је човек у непосредној близини извадио пиштољ и почео да пуца у Фица.
Види се да је и место атентата пажљиво изабрано, у мањем граду, уз мање посматрача, али где је било сигурно да ће се појавити на седници владе. Лакше планирање је додатни разлог да се приоритет да Фицу, а не Орбану, као и реакција народа коју је далеко лакше угушити у Словачкој него у Мађарској да се тако нешто догодило.

АТЕНТАТ БАЛКАНСКОГ ТИПА А колико је могућим атентатом угрожен председник Србије Александар Вучић? Ако се планира или ако се буде планирао атентат на Вучића, он би се могао назвати атентатом балканског типа који би био маскиран обрачуном балканских криминалних кланова. Маска је тим боља што смо већ имали атентат на премијера Зорана Ђинђића, где су криминалне структуре стварно имале јак уплив у државне институције и где су неки важни политичари били у вези с криминалцима. Сем тога, наручиоци и налогодавци досад нису откривени. Зато се намерно ствара клима да је и ова власт у вези с криминалцима, иако им је баш председник објавио рат и инсистирао да се похапсе и суде.
Откривен је и спречен један припреман атентат на њега приликом отварања споменика Стефану Немањи у Београду. Вучић је нападнут и у Сребреници, али под другом паролом – „убио га револтирани народ“. Два неуспела покушаја могла би бити добар разлог да моћници одустану јер након сваког следећег покушаја постаје све јасније које силе иза свега тога стоје.
Наш председник је најбољи пример како се са оркестрираном и бесомучном пропагандом може и претерати тако да постаје контрапродуктивна, поготово што већим делом изворно долази из Приштине, Загреба и Сарајева, али и из домаћих политичко-тајкунских структура и њихових медија, па им народ не верује. Пошто је заснована на потпуним лажима, ако се редовно раскринкава, престаје да буде уверљива, тако да је и сама маска на тему евентуалног атентата све провиднија. И то може бити један од разлога да одустану.
И када већ набрајамо могуће разлоге за одустајање од атентата, треба споменути и онај, можда најјачи разлог а то је његово обезбеђење. Због латентне угрожености Србије и државника који су бранили њене интересе, Србија кроз војску и полицију традиционално има врхунске специјалне јединице, па тако и оне које обезбеђују високе личности. Бивши председник Србије Слободан Милошевић преживео је најмање осам атентата јер је веровао свом обезбеђењу и службама које га штите. Бивши премијер Зоран Ђинђић, под утицајем страног фактора, није веровао ни војсци ни полицији, имао је посебно обезбеђење и оно га није сачувало. Председника Вучића чувају „Кобре“, једна од најбољих формација тог типа на свету, тако да никоме неће бити лако да угрози личност коју они обезбеђују.
Ако анализирамо разлоге зашто би баш српски председник био мета великих и моћних, њих има много и сви су засновани на моћи и сили, ниједан на закону и правди. Иако је тек „на европском путу“, Србија фигурира као непокорна држава, непокорног народа који не прихвата диктата и неправде нити налоге моћника на Западу као вишу силу, и то се већ тумачи као снажно подривање „система“. Председник Вучић као креатор и носилац такве политике коју народ подржава не показује спремност да занемари ниједан витални српски интерес – није спреман да се одрекне КиМ и РС, не попушта о питању санкција Русији и економских веза с Кином, и не одступа од политике суштинске независности и војне неутралности. Зато је разлога више него довољно да и даље буде мета потенцијалног атентата.