У овом злокобном догађају многи су потом видели чин од далекосежног значаја: у хроникама нашег доба он ће бити означен као „тренутак отрежњења“, „пуцањ за буђење“, и масовно освешћивање представа о злочиначкој матрици у бићу извесних сила које владају нашим животом. Верујући да је ова претпоставка тачна, присећамо се како је један, по димензијама, побудама, и последицама епохални догађај – оружана агресија на Југославију, односно Србију 1999. године, на сличан начин била означена као аларм за уснуло и зомбирано човечанство, посебно за онај његов део који не припада западној страни „међународне заједнице“.
Управо о том „тренутку отрежњења“, налик овом садашњем када Европа поново живи своје историјско искуство политичких атентата, говорио је нобеловац Александар Солжењицин у познатом интервјуу немачком „Шпиглу“ 2007. године.
„Кад сам се вратио у Русију 1994, овде сам затекао скоро обожавање западног света и државног уређења разних западних земаља (…) Ситуацију су најпре изменила сурова НАТО бомбардовања Србије. То је обележило црном, непоправљивом цртом однос према Западу – и истине ради, треба рећи у свим слојевима руског друштва.“
Понављају ли се данас – такође изазвани тешким и мрачним поводом, а једнако диктирано политичком и програмском праксом Запада – оштри искуствени обриси повратка „црне црте“ о којој је говорио Солжењицин? Роберт Фицо је пружио отпор, а то се не сме! Отпор, побуна против владајућих догми света који функционише „у складу с правилима“, то никако не може. И за све што је бранећи свој суверенитет чинила Србија важила је иста пресуда: казна неминовна, а по свом облику и смислу – коначна, сатанска и сурова.
Данас, у ситуацији коју обележава само случајни благослов неуспеха у покушају убиства премијера једне државе чланице ЕУ, уочавамо такође и низ савремених сличности са околностима поменутим у отвореном писму руског филозофа Александра Зиновјева, написаном 1999, у тренутку када је у Минхену „паковао кофере“ за повратак у отаџбину.
„Као повод за коначну и неопозиву одлуку да напустим Запад послужила је цинична и сурова агресија САД и НАТО-а на Србију, што ме је подсетило на године хитлеровске агресије на моју отаџбину. Постало ми је јасно да таква иста судбина очекује и Русију, да се помахнитали од светског самовлашћа, амерички господари западног света и њихове западноевропске улизице неће зауставити ни пред чим да би ликвидирали сваку помисао на отпор од стране Русије, и да би је уопште избрисали с лица земље и из памћења човечанства.“
„Помахнитали од светског самовлашћа“, лепо рече Зиновјев. Како онда, тако и данас. „Стратегија униполарног света не може да се реализује без насиља, сукоба и ратова, тако да свака идеја о успостављању мира и стабилности мора бити на време пресечена“, пише у овом броју „Печата“ Љубан Каран. „Идеја не може да се убије, али личности које промовишу ’подривачке’ идеје и ставове и те како могу. Водеће западне силе се плаше побуне у ЕУ и НАТО-у и зато поред политичких притисака активирају атентате.“
Уз подразумевајући пакет оптужби за исказивање „проруских ставова“, затим за одобравање понашања Мађарске у оквиру ЕУ, и противљење слању оружја у Украјину, те њеном пријему у НАТО, једна од почињених тешких јереси словачког премијера је и његова подршка Србији поводом решавања питања КиМ изражена речима: „Ако имамо исто тако храбрости да кажемо да и у случају Украјине видимо кршење међународног права, онда и у случају Косова имамо храбрости да кажемо исто то. Зато ако остајемо на платформи поштовања међународног права, стандардима како треба да настане независна држава, у том случају се можете уздати у нас. Ми не видимо ниједан разлог да признамо ’Косово’.“
Колико Западу годе наведени Фицови ставови, храброст и подршка територијалном интегритету Србије, сазнало се у тренутку када је још било неизвесно да ли ће словачки државник преживети. „ Роберт Фицо је фигура која изазива велике поделе у Словачкој и ЕУ, стога није изненађујуће што се овако нешто догодило“, рекли су на „Скај њузу“, у програму уживо. За кога то није „изненађење“? За евентуалне наручиоце убиства? Дегенерике – међу господарима западног света и њихове западноевропске улизице, које наводи Зиновјев? Поводом своје чудовишне констатације, поменута перјаница професионалне медијског деловања није се изјаснила.
Део тачног одговора уследио је с друге стране, препознајемо га у објашњењу Александра Дугина у дијалогу с Такером Карлсоном: „Природни напредак либерализма довешће до напуштања људског идентитета. Следећа је фаза: нови либерализам. Сада се не ради о владавини већине већ о владавини мањина. Не ради се о индивидуалној слободи већ о будности. То није демократија. То је тоталитаризам.“
Верује се да ће атентат на Фица закомпликовати предстојеће јунске изборе за Европски парламент. Говорећи о појави да „у ЕУ сада прогоне политичаре који не би дозволили да се она претвори у Четврти рајх“, политиколог Јевгениј Михајлов, чији интервју преноси српски портал „Факти“, наглашава да је „у току ’чишћење’ европске политичке елите, што је део планске кампање“.
„Циљ ове још незавршене европске кампање није борба против ’руског мешања’ већ спречавање да на лето у Европски парламент буду изабрани они који планирају да бране националне интересе својих земаља. Све се то дешава уз помоћ стварања илузије о ’руском мешању’ како би се пажња бирачког тела скренула са погубних резултата рада Европске комисије, пре свега у економској сфери и спречио масовнији улазак евроскептика у Европски парламент.“
Да ли као „графолог“ рукописа моћника из сенке, Михајлов посредно тумачи и текућу кампању стрељањем неподобних? У Србији – нама који смо доживели васпитну кампању бомбардовањем – ова претпоставка не чини се невероватном.
Разумна је и претпоставка да је под утицајем најновијих страшних догађаја – атентата, погибија и страдања истакнутих политичара који се „не уклапају“ – глобално јавно мњење сада у стању својеврсног продуженог откровења, шока и преумљивања. „На Западу сада нема политичара који могу да разговарају на прагматичним и чињеничним основама. Они их не признају, погрешно их тумаче, покушавају да убеде своје становништво и бираче да се не мешају у ову за Европу катастрофалну безизлазну политику“, резолутно изјављује прошле недеље Сергеј Лавров, министар спољних послова РФ.
За Србију, све поменуто истовремено је опомена, колико и лекција коју, педагошким терминима тумачено, ваља научити „с разумевањем“. А потом – то одликашки усвојено знање следити и применити у апсолутној контри науму и налозима оних који истрајавају у својој жудњи за Четвртим рајхом!