СУЗБИЈАЊЕ СРБИЈЕ

Резолуција о геноциду у Сребреници спакована је и испоручена Србима једнако бескрупулозно и стратешки подло циљано, баш као и истовремено учињено унапређење статуса такозваног Косова из чланице посматрача у придружену чланицу Парламентарне скупштине НАТО-а, или усвајање препоруке да се овој лажној држави одобри чланство у Савету Европе. Тако је Запад, функционално и организовано, деловао током протеклих дана, понављајући образац понашања у минулим годинама, и показујући своју политичку вољу и планове усмерене на трајно решавање српског питања у ширим балканским и глобалним оквирима.
Шта јесте смисао алгоритма оваквог растакања српског света – језички „иновативно“ открива недавно јавно поменути појам „шринковање“, односно сузбијање, обуздавање или народски – кроћење. Као кроћење горопади! О овом, у значењском смислу прецизно одабраном термину недавно је говорио Миша Ђурковић. Објаснио је због чега поменуту реч можемо разумети као заједнички именитељ наведених, и низа овде непоменутих операција, видљивих или скривених, али увек предузиманих и спровођених у циљу „шринковања“ српских земаља и српског корпуса уопште.
„Најзанимљивији и најадекватнији израз који сам чуо да Енглези користе у погледу смисла ових операција био је ’шринкинг оф Сербиа’. Израз шринковање, који пре свега значи бити смањен, познат је из психијатријске праксе. (…) Суштина ове одреднице је да он у исто време треба да сузбије искакање из колосека, односно да сузи, уведе у токове, уканалише, а затим да вас стави под контролу норми које су над вама и коначно да вам промени свест како је то дефинисано у резолуцији Бундестага за Србију као један од услова за евроинтеграције.“
Осим наведене шокантно дрске, злоћудне и идиотске идеје о промени свести једном народу, коју појединци и глобалистичке моћне групе, поигравајући се светом самовољно и примитивно, сматрају својим богомданим правом, шта све још, опако и зло, подразумева „шринковање“, рецимо у геополитичком смислу?
„Када се пренесе на ниво геополитике и реформи“, појашњава Ђурковић, „ради се о процесу којим Србе треба сузбити искључиво ка простору централне Србије, одвојити од мора и стратешких комуникација, раздвојити на низ ентитета и присилити да они који остају у овим другим идентитетима прихвате нове синтетичке идентитете и себе виде као део тих нових творевина. У истом том процесу јединствена Српска православна црква треба да буде раздвојена на шест, седам или осам нових целина од којих би свака добила статус нове помесне цркве.“
Дакле, према протоколу скривених ауторитета у језгру прекоокеанске дубоке државе, операција над Србима такве је суштине да пацијент, уколико је преживи, трајно остаје тешки инвалид. Осуђен на муке животарења. Засад, Вашингтону, односно Берлину и Бриселу, оваква „хирургија“ добро иде. Уз асистенцију шарене екипе српских „пријатеља“ и „партнера“. Вероватно ће тако бити и надаље – уколико Србија не промени своју спољну политику и не реструктурира своја друга битна развојна становишта и принципе. Да ће се догодити ово прво – „кориговање“ спољне политике, недавно је опрезно наговестио и један утицајни члан српске владе.
Док се размишља и најављује, а од разумних и државотворних снага у Србији вапајно призива поменута могућа промена, на Западу се, паралелно и неповезано с овдашњим збивањима, догађа низ значајних и драматичних процеса. Реч је о токовима који за Запад нису охрабрујући, али јесу поучни и отрежњујући за оне који нису део овог света, а поготову за оне који су, попут Србије, приморани и уцењени да живе под његовим притиском и трпе тај неодустајни терор.
Ако је наиме актуелно средиште и фокусна тачка не само војног већ и укупног геополитичког, стратешког и вредносног ангажмана Колективног запада била победа у рату на огромном и језивом фронту Украјине, постигнути резултат данас је, видимо, такав као да је задатак његових војних, политичких и иних стратега заправо подразумевао својеврсно „шринковање мозга“ једне силе. Отуда нам се чини да је у раван овог занимљиво именованог британског прилаза „случају Србија“, сада умесно, бар на нивоу дефиниција, поставити и ситуацију Колективног запада.
Шринкују ли међународне околности, посебно морална воља, умна и војна снага других светских сила, овај вековно насилни и пљачкашки део светске заједнице? „Шринкинг оф НАТО“? Обуздавање и сузбијање огромне оружане силе или „славног“ америчког војноиндустријског комплекса? Да ли је то могуће? Изгледа да јесте. Неочекивано, алгоритам се посувратио, па зрачи и унутар система у којем живе његови творци и теоретичари? Пред светском јавношћу свиклом да стварност разуме као поље апсолутне надмоћи Колективног запада указује се незамисливо: сумрак Запада, и то не само као наслов популарне књиге! Још увек опрезне и уздржане, али свакако суморне анализе западних ауторитета, ову извесност потврђују.
Емануел Тод, славни француски антрополог, историчар, и прогностичар, неувијено поручује: „Изненађење овог рата је индустријска, материјална и економска несолвентност Запада и Сједињених Држава, а та општа несолвентност Украјину ће довести до колапса.“ Цитирајући категоричке судове које Тод саопштава, ове поражавајуће оцене преноси портал Факти. „Тод сматра да је главни закључак украјинског сукоба да Запад има проблема са перцепцијом стварности. За Запад није питање да ли ће Русија победити или изгубити, већ како ће се изборити са својим поразом.“
Сведоци смо времена јасно испољене материјалне и духовне посрнулости донедавно најмоћније светске силе. Потврду овог клонућа, још увек добро скривеног иза моћног медијског паравана и других облика контроле јавне свести, налазимо и у речима Џефрија Сакса, познатог америчког економисте и универзитетског професора: „Око 500 хиљада Украјинаца је умрло без разлога.“ Убитачна је тим поводом његова оцена моралне „изузетности“ политичке елите његове земље: „Амерички сенатори, који су помагали у распиривању сукоба у Украјини, нису ни упознати с тим бројем. Понеки кажу да их није ни брига.“
Ово су чињенице којих Србија мора бити свесна. Као жртва неуморног „шринковања“ које ју је довело у безмало полуколонијални положај.
Сузбијање Србије „по дубини и ширини“, односно у свим доменима њеног постојања – од просторног, политичког, привредног, економског до духовног и културног – на снази је као једини стварно делатни принцип у режији Силе која „има проблем са перцепцијом стварности“. Извесно је: ова сила неће одступити од насиљем задобијених, а дугим трајањем зацементираних привилегија. На пут ослобађања од непријатељске матрице Србија мора најпре да крене сама. Нејасно је, међутим, да ли је за овакав – нимало безопасни – подухват вољна и њена актуелна управљачка елита! Једним својим, не баш безначајним бројем, домаћа врхушка као да сведочи о умереном задовољству актуелним околностима. Надајмо се да је то привид, и да већина међу домаћим моћницима није права адреса за чувену реченицу: „Ако вам је добро, онда ништа“!

2 коментара

  1. Моле се паметнији да више не попуштају ! Интелектуалци и духовници нас замајавају а делије са севера су нас притерали до дувара .

  2. Zaista nadahnut uvodnik u kome se na slikovit način razotkrivaju inicijatori i njihove satanističke metode u višedecenijskom mrcvarenju i satiranju srpskog naroda. Na taj način i nedavno izglasana rezolucija o Srebrenici kao vrhunsko istrebljivačko dostignuće,dobiva svoj puni globalni značaj i ulogu eksperimenta kojim se dokazuju raspamećujuće činjenice da se sistematskim podvaljivanjem ratnih zloćina nekom narodu i njego-vim medijskim klevetanjem ne samo moguće da se od žrtve napravi dželat, nego se kroz usvajanje ovakve ili slične rezolucije moguće obezbediti LEGITIMNOST GENOCIDA na tom i drugim narodima.
    Upravo iz svih navedenih razloga, više nego zabrinjava i žalosti činjenica da je u tekst ovog uvodnika, očitom intervencijom cenzora,čitava TRAGIČNA situacijau u koju je dospe srpski narod okarakterisana JE pasivivizirajućom konstatacijom o njegovom tobožnjem ” bezmalo polukolonijalnom položaju.” U/bi nas preslaba reč i nije li to jedna od metoda za SUZBIJANJE I KROĆENJE SRBIJE! j

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *