РАТОВИ ИДЕНТИТЕТА И КУЛТУРНИ РАТОВИ

Да ли су сукоби у Југославији и СВО заправо грађански ратови?

Још током 1990-их година могла се чути хипотеза следећег типа: западне силе, тајне организације и службе које креирају и управљају процесом распада Југославије раде то и као врсту експеримента за слична будућа деловања према простору Совјетског Савеза. Наиме, по аналогији са историјом последња два века, наметао се закључак да су српски народ на Балкану и руски на совјетском простору дефинисани као непријатељи, односно реметилачки фактори и да би требало наставити њихово подривање и сузбијање и након пада комунизма. Комунизам је, испоставиће се, био покриће за русофобију која се наставила по векторима присутним још од Кримског рата половином 19. века.

ШРИНКИНГ ОФ СЕРБИА Најзанимљивији и најадекватнији израз који сам чуо да Енглези користе у погледу смисла ових операција био је „шринкинг оф Сербиа“. Израз шринковање, који пре свега значи бити смањен, познат је из психијатријске праксе. Популарни израз за психијатра је шринк. Суштина ове одреднице је да он у исто време треба да сузбије искакање из колосека, односно да сузи, уведе у токове, уканалише, а затим да вас стави под контролу норми које су над вама и коначно да вам промени свест како је то дефинисано у резолуцији Бундестага за Србију као један од услова за евроинтеграције.
Када се пренесе на ниво геополитике и реформи, ради се о процесу којим Србе треба сузбити искључиво ка простору централне Србије, одвојити од мора и стратешких комуникација, раздвојити на низ ентитета и присилити да они који остају у овим другим идентитетима прихвате нове синтетичке идентитете и себе виде као део тих нових творевина. У истом том процесу јединствена Српска православна црква треба да буде раздвојена на шест, седам или осам нових целина од којих би свака добила статус нове помесне цркве.
Тридесет и три године након формалног распада СССР-а очигледно је да су исти процеси вођени и према руском етничком простору. Разлика је у томе што су Срби прихватили борбу одмах након почетка рушења Југославије, док је Русија тек од 2008. почела да исправља границе и на све начине брани права Руса који су остали ван територија саме Русије. Цео процес наравно врхуни у последњих десет година са дешавањима око Украјине.
Полазећи од свега реченог, намеће се питање каква је природа ратова који су се водили на југословенском простору и који се сада воде на простору Украјине. У интерпретацији Запада реч је о великосрпској агресији, односно руској империјалној агресији.

НЕКО ЈЕ ПОТЕГАО МАЧ Из перспективе савремених међународно-правних односа рат у Украјини заиста јесте деловање војске друге земље на територији међународно признате и суверене државе Украјине. Започет је без одобрења Савета безбедности и представља нарушавање поретка какав је постојао. Но руски аргументи нису ништа мање уверљиви – Запад је поставио низ преседана делујући на територији земаља без одобрења СБ и, као што знамо, заштита хуманитарног права по западаним стандардима изнад је суверености, територијалног интегритета, Хелсиншке повеље и институционалног међународног права. У том контексту посетимо се изјаве Владимира Путина након што су западне земље прогласиле и спонзорисале наводну независност Косова: „Данас је неко извукао, односно потегао мач и нико не зна на чију ће главу на крају тај мач пасти.“
И заиста, исте године руска војска је интервенисала на простору који је признат као део Грузије да би заштитила становништво у две мале републике. Следећи пут учинила је то 2014. преузимајући Крим и интегришући га у састав Русије. А затим 2022. са СВО.
За ратове на територији Југославије такође смо имали оптужбе за агресију Србије на Хрватску и Босну и Херцеговину. Овде је то чак и формално много теже тврдити јер су ратови почињали пре међународног признања ових земаља. Но и ратове на подручју бившег СССР-а чини се треба пре свега гледати, слично као и оне југословенске, као ратове за наслеђе, односно да поставимо хипотезу, као неку врсту грађанских ратова који су великим делом иницирани од треће стране и имају за циљ да растуре просторе који су природно били повезани и јесу то и даље.
Основни аргумент је да се несумњиво ради о сукобима и ратовима између људи исте етничке грађе и етничког порекла. Срби, Хрвати и Бошњаци, односно муслимани су припадници Јужних Словена који говоре исти језик и имају врло сличну генетску грађу. Највише их дели религија и она је основни извор идентитетских разлика. Многи припадници ова друга два народа су некад били Срби, славили славу и ова врста националне конверзије довела је до разних врста патологије током Другог светског рата где су конвертовани субјекти вршили бројне злочине обележене бестијалном патологијом, обрачунавајући се заправо са својом прошлошћу и са самим собом. Исто то се може видети у актуелним сукобима у Украјини. Као што се бошњачка нација дефинисала кроз рат (узимајући ово име за себе тек ратне 1993. године), тако се нова украјинска нација одређује и ствара тек сада кроз рат с Русијом. Наиме, до рата је руски језик био далеко коришћенији и распрострањенији на територији Украјине од онога што се зове украјинским језиком а што је заправо полатиничени дијалект руског језика.

БРАЋА С ОБЕ СТРАНЕ РОВА Као и на простору Југославије, где је током Другог светског рата једна од највиђенијих четничких команданата био Хрват Звонко Вучковић, тако је и током овог рата било примера рођене браће која су бирала или остајала с друге стране рова. Србин Јован Дивјак је био један од главних команданата сарајевске војске Босне и Херцеговине. Недавно постављени командант војске Украјине генерал Сирски је човек чија породица укључујући и рођеног брата живи у Русији и осећа се Русима. Један син је у Москви, а други је у Латинској Америци, и обојица су руски патриоти.
Још једна врста патологије – многи најрадикалнији припадници екстремних украјинских формација (Азов) или русофони грађани Украјине или сами Руси који долазе из Москве, Питера и других градова да се боре против, како они кажу, и даље комунистичке и глобалистичке Русије која увози муслимане и не чува аријевску чистоту. Да би се борили против такве Русије, они су изабрали да се прикључе радикалним групама украјинске армије са којима учествују у бруталним злочинима и терору људи. Ове неонацистичке групе у исто време ратују под командом Јеврејина Зеленског што би за ту врсту идеологије ваљда требало да буде неприхватљиво.

КОНЦИ НИСУ ПОКИДАНИ Југословенски простор је након бурног распада земље наставио да функционише као мање-више јединствена и повезана културна целина упркос снажном идентитетском инжењерингу којим су у новим републикама избацивани српски писци и ствараоци из школских програма. Сабрана дела Достојевског читају се највише у латиничном издању београдског „Рада“ из 1960-их и 1970-их година, а они који знају ћирилицу могу да читају заиста читав комплет у Београду преведен и објављен још 1930-их година који је сада доживео репринт. И млађе генерације гледају класичне југословенске филмове канонског типа као што су „Маратонци“, „Ко то тамо пева“, „Балкански шпијун“, филмове који углавном долазе из српске продукције. Но највише овај простор повезује популарна музика.
Исто је наравно и на постсовјетском простору. Као што у Скопљу 80 одсто издања у књижарама долази из Србије, тако и у Бакуу највећи део књига долази из Русије. Телевизијске серије атрактивнијег типа лако налазе публику, али и могућност за емитовање и у земљама оних са којим са ратује. Руска музика слуша се у свим републикама бившег СССР,-а а можда најзанимљивији скорашњи пример је судбина серије „Слово пацана“. Ова кратка серија изванредно урађена, описује формирање криминалних групировки у Казању, дакле престоници татарског наслеђа у позном комунизму. Одлична продукција која оживљава естетику перестројке изазвала је огромну пажњу у свим околним државама. У Украјини је упркос забрани ово најгледанија ТВ серија. Званични државни органи издали су саопштења да се води рачуна о понашању омладине и о томе да ли користе речи као што су чушпан, пацан, груприовка итд. У Казахстану је министарство културе формирало посебну групу да испита штетне последице гледања ове серије међу омладином у овој држави.

НАМЕТАЊЕ ВРЕДНОСТИ Суштински можемо рећи да се борба за умове и срца људи у окружењу води између њиховог природног припадања руском односно српском културном простору или свету и НАТО систему вредности који промовишу политичке, пословне, медијске и академске елите држава које су наравно све везане за Брисел, Лондон и Вашингтон.
Илуструјмо то причом о културним ратовима, односно сукобима поводом контроверзних пракси као што су абортус, ЛГПТ права, сва она наводна права која проистичу из Истанбулске конвенције, сурогација, еутаназија итд. Русија је последњих година, почев од промене Устава, а посебно након почетка СВО, почела да избацује из свог правног и укупног система многе контроверзне и антихришћанске праксе које је прихватала од деведесетих под утицајем Запада и као чланица Савета Европе. Још раније је донела одлуку да не примењује контроверзне одлуке Европских судова за људска права када су супротне Уставу Русије, а након тога су је и избацили из СЕ. Русија је уз Азербејџан једина одбила да потпише Истанбулску конвенцију. У последње две године избацила је тзв. Закон о сузбијању насиља у породици који је већ довео до огромног броја развода и силних проблема, као и још неке проблематичне западне законе везане за породицу. После 1996. први пут је успела да ограничи праксу сурогације, само на руске држављане. Уз сва ограничења кад је у питању наслеђена пракса из Јељциновог времена, Русија полако почиње да важи за пропородичну државу и да своје законодавство и праксу уподобљава систему природне породице у складу са чланом 16 Универзалне декларације о људским правима.
Људи у источној Европи наметање бриселских помодних антивредности везују за своје корумпиране елите и на све начине покушавају да сачувају децу од тога.

УСЛОВЉАВАЊЕ УКРАЈИНЕ Украјина има језиво искуство са комерцијалном сурогацијом, где је један од најгорих примера у свету. Обични људи су скандализовани свиме што у вредносном смислу стиже са Запада. Инстанбулска конвенција је упркос пропаганди из делова државне администрације одбачена већином гласова у парламенту 2016. Пет година касније председник Зеленски је уз исте кругове из администрације заједно са страним амбасадама поново покушао да је наметне, опет без успеха. Коначно, Брисел је као једини услов да Украјина добије статус кандидата за улазак у ЕУ поставио управо ратификацију овог документа иако је свима јасно да су људи против тога.
У Србији је влада пуна страних агената који гурају такве ствари. Упркос томе, формиран је јак алтернативни фронт за одбрану природне породице, који је имао доста успеха у заустављању покушаја да у земљу уђу проблематичне праксе и закони. Вођене су изузетно успешне кампање и формиран је озбиљан потенцијал за праћене и спречавање ових ствари тога типа. То је такође врло детаљно праћено у окружењу где се на Београд у много чему и даље гледа као на главни град читавог простора, а на Србе као на авангарду у борби против западних вредности и против овако штетних пракси.
Да закључим, западни фактори радили су у последњих триста година користећи механизме верског прозелитизма, идентитетског инжењеринга, корупције елита, подстицања мржње и ратова, али упркос одређеним резултатима сви ови процеси и даље су отворени, а језички културни, економски, енергетски и други системи конгруенције и повезаности и даље опстају.

Излагање на научноекспертском округлом столу Паралеле између Украјине, Русије и Балкана, одржаном у Институту за европске студије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *