СВЕТИОНИК – Темпорална острва

Палмино дебло, фото/Н.М.

Велики рат је у току, али га обје стране друкчије зову. Иако је до сада пострадало најмање милион и по бијелих бубрега, само ријетки имају куражи да јавно констатују оно што нико не би радо, да је коцка одавно бачена и да је пословична кап прелила чашу. Назад такође кошта, јер је мир био вододелница разума

Као што ваздух загађују издувни гасови и хемијски трагови, као што воду загађује канализација и хемија тоже, тако вријеме загађује брзина. Да због брзине човјек не би изгубио себе, па полудио, треба данас да успори. Но како ће човјек данашњице успорити кад се вријеме убрзало, породица је расута на све стране, а динар све теже допушта да се сустигне руком?
Овдје се рачва одговор на питање што да чини човјек, и зависи од типа личности било ког пола, да ли би некога преварио да дође до пара, или би пак радио поштено до конца живота, макар остао небогат.
Не само што је отоплило већ је и заврућило, па око опажа како се задњих година лијепи стражњи дјелови жена руже у стражњи џеп уметнутим мобилним телефонима. Мобилни телефони поравнавају красне женске облине, што је грехота за око. Али је и знак да се човјек ма ког пола више не одваја од свог дивајса, од своје омиљене направе, од свемогуће и свезабавне играчке с које може и да телефонира.
Мрзим телефон, не волим да причам на даљину, али кад се мора, а мора се, онда га користим кратко, зарад договарања, типа: видимо се за пет минута, чекам те код споменика, реци му да се не постане члан политичке секте, има лијепих сардуна на пешкарији, фотографисао сам се са Џулијом Робертс кад је била у коноби Ћатовића млини итд… Више од дугог разговора телефоном мрзим видео-позиве. Не замјерам ником ако ради друкчије, јер сам свједок да мој брат поморац може само преко видео-позива да тамо далеко с океана окупи око свог лика фамилију с петоро дјеце.
Искрено, патим кад видим неког ко мобилни телефон носи на срцу, у џепу од кошуље. Није задјенуо цвијет у ревер него ставио примопредајник o mighty, на највиталнији дио тијела, не рачунамо ли прислањање телефона уз уво и уз мозак.
Телефони зраче, ваља се подсјетити с времена на вријеме…
Људи се данас не одвајају од вешти, што би за најпопуларнију справу била ријеч из времена Доситеја Обрадовића. Од ње се не одвајају никад. И само је корак потребан да се човјек споји с машином, да она уђе у, да постане дио човјековог тијела, а он киборг, у друштву што га, не само Колективни запад, пропагира трансхуманистичким идејама које израстају у идеологију која – зато што револуционарних нема – мијења све остале идеологије као џокер.
И док пратимо ове редове, многи читалац већ маниром F-читања (почне цијели први или други пасус, а онда само почетке доњих пасуса), крати вријеме и тражи поенту? Јер нема времена. Од оно мало времена треба прегледати толико тога, а да би се прегледало све, свему треба поклонити недостојно мало секунди.
За све то вријеме, лебац мора да се једе, па нам свима ваља и радити, а због загађења времена, због брзине, вријеме се скратило, па га је, ах, преостало мање за зараду.
У зависности од тога да ли човјек или жена некога варају да би дошли до пара (од лажних просјака до правих политичара), или пак раде поштено до конца живота – сви осјећају да би им било боље када би се ритам макар накратко успорио, да дођу до душе, неки да попију пиво и одгледају хит серију, а други да недељно пријеподне одвоје за одлазак на литургију јер је дуго собом нису увеличали.
Као што је Пруст у књижевности трагао за изгубљеним временом, тако почесто промишљам о томе, а вјерујем да нисам једини, који у сваком дану тражи темпорална острва, па ми тако Бог дâ да се у мору окупам и осунчам за сат, колико у предсезони од посла имам кад.
У сезони, ми Приморци око себе видимо обично двије врсте наших људи који су смогли економске снаге да за седам или десет или петнаест дана застану. На обалу долазе они који не замијерају Црној Гори што је геополитички слуга, знајући да се већина Црне Горе бори против Монтенегра у њој, и друга врста људи, којима је Монтенегро таман, јер би и Србију да издају, as well.
Брига ме за друге, али уживам што прва група увијек нађе вријеме да би дошла на море, тамо гдје је код куће, на Бокељско приморје. Бар ваља поменути такође, јер је тамо, бацивши златни прстен с брода, а по ослобођењу од Тураках, црногорски краљ Никола узвикнуо: „Вјенчавам те, српско море, са слободом Црне Горе.“ Било је то у вријеме оно, 1878. године.
Оставимо ли по страни тезу да није домаћин онај ко наплаћује боравак, јер смо већ срасли сви с туризмом и схватили да постоји предности уколико закупимо апартман под повољним условима да не бисмо били на терету увијек у сезони упосленој родбини, љето нам, дакле, даје времена за ресетовање.
Замислимо терасу с погледом на море и стимуланс у облику двије чаше са стопом. У које је рука усула локално вино.
Ваља периодично застати.

Скутери су кроз саобраћејем загушени Котор љети једино учинковито превозно средство, фото Н.М.

Пар који је родио, или који, ах, још није, свеједно ваља да периодично резимира вријеме које је претходило тераси с погледом на море и чин-чин звуцима.
Ко не види да је Велики рат пред нама, тај арчи вријеме, и неписмен је спрам крајолика којим, ако не доминирају галебови на небу, а оно доминирају наутичка дешавања на мору.
Велики рат је у току, али га обје стране друкчије зову. Иако је до сада пострадало најмање милион и по бијелих бубрега, само ријетки имају куражи да јавно констатују оно што нико не би радо, да је коцка одавно бачена и да је пословична кап прелила чашу. Назад такође кошта, јер је мир био вододелница разума.
Да ли Руси и Украјинци у Боки могу мирно да сједе на терасама и да гледају у море, ја не знам, али знам да ја гледам у море с великим знаком питања изнад главе…
Када ће декретом из парламента НАТО колоније Црне Горе нечије униформисане руке скинути с терасе тик до моје комшију Црногорца, сусједа Украјинца, брата Србина? Питање није да ли ће него када ће.
Док се многи Срби ментално спремају да сезонски и овога пута отпочину, људи задужени за рат наређују нашим (Sic!) лидерима да током жарког љета усвоје законе по којима ће се Србија и Црна Гора закопати саме, још више, Црна Гора још дубље, јер је отворено стала на страну колективног зла ода глобалне мањине.
Великим трудом успијевам да живим на архипелагу од темпоралних острва на којима обдржавам породични баланс, љети онемогућен да, попут већине, стварно љетујем.
Постала је умјетност закочити унутар сезонског пресинга, јер ни на одмору није допустиво ставити мозак на пашу.
Туристи канда не осјећају свјетски бол док за столом једу своје пице, пију пиво и сладе се сладолед-купом из преполовљене ананас-диње. А свјетски бол постоји и љети, не само због Украјине, не само због Газе, не само због Сирије него постоји тамо гдје живе људи обични, претворени у ресурсе, а то је данас готово свуда.
Ако икад нађемо мрву времена за себе, који је ту наш онда задатак?
Да спасимо породицу, себе и земљу. Да не будемо издајници који нису схватили дубину преваре, да због брзине промјена још и не превјеримо, него да као див-јунаци из Првог свјетског рата воскреснемо за живота, и повратимо сваку ставку српске културе. Из таквог ће односа нићи све, и привреда, и углед, и статус, све.
И Бог ће помоћи, јер ће имати коме.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море.

Један коментар

  1. Дарко Павићевић

    Eee Светиониче!!! Љубим те и грлим. На многаја љета!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *