ИЗЛОГ КЊИГЕ

Милош Црњански
ДРУГА КЊИГА СЕОБА
Вулкан издаваштво

Друга књига Сеоба објављена је 1962. године. Дакле, ове године навршава се тачно шездесет година од њеног првог објављивања, а она и данас представља једно од најзначајнијих дела и Милоша Црњанског и српске књижевности XX века.
У средишту овог романа налази се прича о сеоби Срба из Аустрије у Русију. Милош Црњански је ту причу испричао приказујући живот четворице браће Исаковича, али је при томе осветлио портрете разноликих ликова и слика које су обележиле српску и светску историју. Његово умеће приповедања открива се на свакој страници Друге књиге. У овој књизи судбина народа одредиће судбину појединца, па тако и Павла Исаковича, јунака који је у свим својим луталаштвима назирао на хоризонту титраву светлост далеке земље Русије, симбола лепшег света и утехе.

Предраг Крстић
КРИТИКА ПРОСВЕТНОГ УМА
Академска књига

Било да је реч о наводно самоевидентној пожељности стицања знања и његовој еманципаторској мисији, о доприносу образовања установљењу узорне заједнице, о хуманистичким и неохуманистичким визијама човека које образовање сматрају његовим кључним својством, ослоњена на наслеђе колико и на савремене теоретизације образовања, Критика просветног ума доследно демонтира „наративе“ које таквим и сличним концепцијама леже у основи и, залажући се за оно што се однедавно назива мултидисциплинарност и полиперспективизам, артикулише слојеве који саму идеју образовања, као и њену „имплементацију”, чине у себи антиномичном. Такво залагање, међутим, ниуколико не треба схватити као одустајање од настојања да се сложена конструкција (разумевања) образовања изложи у свој њеној дискурзивној, историјској и друштвеној поливалентности, већ као обновљен позив на њено промишљање. Верност традицији образовања оправдава тек кардинално довођење у питање самог образовања. Оно захтева полагање рачуна о свим улозима који су досад стављани на образовање и отвореност за изазове које глобалне опасности и нове технологије стављају пред њега.

Ненад Николић
БРАНКО, РОМАНТИЧАРСКИ ПЕСНИК
Српска књижевна задруга

Од седам студија и увода „Читамо ли Бранка?“ састоји се монографска целина о Бранку Радичевићу, једном од највећих наших песника 19. века. Аутор је проф. др Ненад Николић, писац импозантног пројекта „Идентитет српске књижевности“, који је модерним приступом, књижевно-аналитички колико и књижевно-теоријски осветлио Бранково песништво, још увек пуно песничких и интерпретаторских тајни.

Алена Сабухова
ШАПТАЧИЦЕ
Агора

Причу о две блиске пријатељице, гробарове ћерке Дороте и нараторке, Сабухова је сместила у измаглицу Подласја, рустикалног шумовитог и мочварног предела између Пољске и Белорусије, пуног надреалних и митских појава, у заједницу живописних људи у којој свако има посебну веру и личну беду, а заједничке су им шаптачице – жене које имају моћ исцељивања бајањем и шаптањем. Или је можда немају, али сви у то верују. Сензибилно, уједно брутално и силовито, приповедање, услојено зрелим искуственим увидима ауторке, одиграва се на граничним позицијама у сваком смислу и сликовито дочарава сусретање света живих и мртвих, католичке и православне вероисповести, хришћанства и паганских веровања, модерних културних импулса и локалног фолклора, зрелог детињства и детињасте зрелости…
,,Јунакиње романа води неутажива жеља за одласком, како би се спасиле од живота на крају света, а ауторка читаоца баш напротив поведе у тај и такав свет у ком се све разуме другачије, а који ће га толико очарати да ће га када једном оде – заувек мамити да му се враћа“ – Зденка Валент Белић.
Алена Сабухова (1989), млада савремена словачка прозаисткиња, за роман Шаптачице добила је најпрестижније словачко књижевно признање – „Анасофт литеру“ 2020.

Јухани Ахо
ЈОХАН
Службени гласник

Прозна поема „Јохан“ (оригинално Јуха) финског класика Јухани Ахоа из 1911. свевремена је прича о борби човека с природом, оном око себе – хладном природом севера, али и оном у себи, још суровијом и несхватљивијом. Ово модернистичко дело од свог настанка до данас ужива култни статус у нордијској култури. По њему су настала четири филма, укључујући Стилеров из 1919. и Каурисмакијев из 1998, а компоноване су и две опере. Јохан је вероватно најпотреснија прича на тему љубавног троугла која је икада написана. Истовремено, ова прича је духовита на традиционално фински, црнохуморан начин.

Антонио Табуки
ПЕРЕИРА ТВРДИ ДА…
Дерета

Лето 1938. Над Лисабоном који клоне под репресивним Салазаровим режимом, надвија се сенка Шпаније у којој је при крају грађански рат, док у Европи започиње Други светски. Переира је времешни уредник културне рубрике другоразредних новина. Апатичан и без идеала, води тих и монотон живот, потпуно незаинтересован за политичку стварност око себе. Сусрет са младим левичарем Монтеиром Росијем доноси драматичан преокрет у Переириној свакодневици и условљава његово интензивно унутрашње сазревање, које резултира политичким буђењем и чином побуне.
Ово ремек-дело ода је личном доприносу у борби против неслобода, моралној одговорности интелектуалаца пред злом, истини која налази пут упркос тиранији и цензури, а садржи готово све најважније карактеристике Табукијеве поетике: преиспитивање односа између књижевности и историје, интертекстуалност, посвећеност Португалу.Табуки се бави пасивним посматрачима, онима који своје животе живе неометано „широм затворених очију“, тако омогућавајући злу да се лакше шири. Чим је објављен 1994. године, Переира тврди да… постао је класик италијанске књижевности, исте године имао је чак 13 издања у Италији и освојио престижне награде награде: Кампијело, Вијаређо и Скано. По књизи је наредне године снимљен истоимени филм у режији Роберта Фаенце, са Марчелом Мастројанијем у главној улози. Превод са италијанског: Ана Србиновић и Елизабет Васиљевић.

Драгослав Михаиловић
ЛАКУ НОЋ, ФРЕДЕ
Лагуна

Прва књига живог класика српске књижевности XX века, која је открила писца новог сензибилитета, оригиналне форме и језика, и универзалних тема у ликовима и доживљајима малих људи са периферије живота. Обухвата антологијске приче „Лилика“, „Богиње“, „Путник“, „Фреде, лаку ноћ“, „Гост“, „Богиње“ и „О томе како је остала флека“. Писац је овој збирци, по први пут у овом издању, прикључио и причу „Генадије Задворски“.
„Добра књига мора да вас удари као песница у главу. Чини ми се да ако има књига којима та изрека пристаје, то су књиге Драгослава Михаиловића, почев од приповедака као што су Лилика, Гост или Богиње, па онда романа Кад су цветале тикве, до ових које је писао последњих десетак-петнаест година. То су књиге које доживљавате као снажан, и то сасвим одређен потрес“ – Љубиша Јеремић.
„Прва књига овог писца, тј. збирка приповедака Фреде, лаку ноћ, показује како култивисана прича, сликајући преломне тачке живота појединих јунака, постаје симболизација доживљеног искуства. То се посебно добро види у поентама Михаиловићевих приповедака из ове књиге. Идући против идеолошке и поетичке струје свога доба, проза Драгослава Михаиловића блиска је концепту модернизованог или осавремењеног реализма и доказ тезе о овом, вечито живом стилу, односно реализму са стотину лица“ – Петар Пијановић.
„Михаиловићеве приче су често тестаментарног карактера, што нарочито утиче на њихову драматичност, даје им тамну осенченост, појачава степен идентификације, и подвлачи оне тачке садржајне смислом, које безмало добијају значај аманета. Такве су приповетке ’Путник’, ’Богиње’, ’Лилика’, из збирке Фреде, лаку ноћ. Посебно када је реч о судбинским човековим ситуацијама, крећући се од индивидуалног ка општем, аутор проблематизује два велика питања – има ли човек могућност избора, и ко је одговоран за оно што му се дешава“ – Тијана Вуковић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *