КАКО ПРЕБОЛЕТИ СТВАРНОСТ

фото: ВЕЧЕРЊE НОВОСТИ/ АНЂЕЛА СТЕВАНОВИЋ

Срба Игњатовић: Смутња, 1990. и 1991 , (Пресинг, Младеновац, 2023)

Нема ничег фантастичнијег од реалности, каже Достојевски. Имануел Кант у делу Критика моћи суђења поред наде и сна, које нам је Бог подарио у замену за многе животне невоље, како је тврдио још Волтер, увршћује и благотворни смех. А баш тај благотворни смех и драгоцен лековит хумор били су увек потцењивачки дочекивани у теоријама српске књижевности о вредновању појединих дела, као да поред других наших фобија постоји и смехофобија.
Полазећи управо од тегобне реалности онкрај осамдесетих и прве две године деведесетих, доба које је поседовало вишак реалности, песник, приповедач и есејиста Срба Игњатовић хуморно и са дозом меланхолије листа и кристалише своје записе у књизи eсеја/прича Смутња (2023) која је, без сумње, круна његовог приповедачког опуса. Дело је окарактерисао лудо духовитом, мангупском и до бола тачном кованицом – нонфикшн – јер у свакој од појединих прича/есеја, полазећи од документарног и конкретне ситуације, текст хронике вешто одмотава и фабулизује. Попут дубинских летача писац се приповедачким ковитлајем, петљом или лупингом вине и, не губећи фокус, устреми на неку тему, сагледа је и духовито поентира, нижући горка сећања на жицу што се од почетка до краја провлачи кроз делове ове збирке записа о смутном времену, што поседује тежину од које се још нисмо опоравили, већ посрћемо под заосталим теретима и хипотекама, видајући ожиљке и тек скинуте красте са рана.
Широк је дијапазон тема које Срба Игњатовић узима на нишан. Манирима Чапека или Иљфа и Петрова, понајвише онако како је то чинио Бранко Ћопић, гдегде и Радоје Домановић, Срба нијансираним пастелима даје читаоцу сету сутона и хумор на неуралгичним тачкама свакодневице бременитом разарајућом тежином доба које нам је оставило ране и трагове у души и на кожи, од којих смо били шаренији од леопарда! У сваком есеју који је део ове списатељске бројанице владају добродушност и разумевање за наше мане, понекад и оправдање. Срба Игњатовић хоће да поверује да ће једног дана бити боље, и то му у овој хроници, са малим изузецима, полази за руком. Док о тим догађајима пише сада, тридесет и више година касније, он није љут већ тужно осмехнут над грозницом Балкана и позамашним делом живота који су нам појели скакавци, као да резигнирано врти главом и каже: Боже, како смо све ово истрпели? Пакао је припитомљен. Али туп бол не престаје.
Фуентес је давно рекао да нас хумор и поезија бране од суровости света. У овој књизи хумор и осећај за сатирично и гротескно бране нас од догађаја чији смо били судеоници, и попут делфина из Ламента Милоша Црњанског тумбали се, превртали, пловили напред и даље и преживели, што није мала ствар. Хроником Смутње писац нас враћа у време које се тек у нијансама разликује од данашњег, још неизвеснијег. Неколико есеја из ове књиге припадају драгуљима приповедачко-документарне прозе, и њима ћемо се у овом кратком приказу више бавити.
Мото Игњатовићеве својеврсне хронике-бревијара минулог доба брзо уводи читаоца у срж ствари, и гласи: А никада није било да није некако било… Ничеово циклично кретање историје се понавља. Како је некад било, тако ће увек бити. Све ће се са малом изменом кулиса понављати, али како? Карл Маркс у свом делу „Осамнаести бример Луја Бонапарте“ пружа следећи одговор: Сваки историјски призор се први пут појављује као аутентичан догађај, после тога се непрестано понавља као фарса. И ту књига „Смутња“ започиње првим есејем „Историја и реалполитика“ и питањем које је Срби Игњатовићу упутио Слободан Шнајдер на Сајму књига 1989. године: „Да ли си и ти нашао своју страну?“ Овај упит даје шлагворт за есенцијална питања нашег друштвеног живота: Да ли си за или против? Јеси ли за ове или за оне? На чијој си страни? Као да је само то, и једино то важно. Зашто? Јер се синтагма бити по страни (како би се са мале дистанце сагледале све коцкице великог мозаика друштвено-политичког и уметничког живота и стекла тачна слика у целини) сматра полутанством, највећом слабошћу! Неприлагођеношћу! Значи, бити незван сват. Значи, сумњиви уљез. Тихи спавач! Као да постоји колективна спремност да се појединац прогласи тројанским коњем и изопшти из јата како би се лишио могућности да се руководи једино сопственим принципима и вредностима. Есеј се даље наставља замишљеним разговором између Игњатовића и Шнајдера о неоспорној количини апсурда који наше животе гуши, затупљује, гомила се, загађује и осуђује да вегетирамо као албино биљчице-живуљке у сеновитом делу баште до кога сунце не добацује довољно светлости и топлоте. Збиља, зашто измишљати нове фабуле када је све око нас ужасно стварно и инспиративно? Крај есеја се урнебесно завршава размишљањем о новопристиглој власти у облику Фортинбраса и палом Хамлету, као мали омаж песнику Збигњеву Херберту. Прoмишљајући овај период наше повести, summa summarum намеће нам се утисак да није у питању точак историје већ жрвањ који се откинут од осовине пуши од напора, хукће и задихано граби напред, а нама преостаје једино да се негде склупчамо и сакријемо, приљубимо далеко од зупчаника негде на ободу и сачекамо тренутак да подигнемо главу, пазећи да нас, несмотрене, зупци не самељу.
У есеју Коприва и кукурек, бурјан и драч, Игњатовић пише о промени друштвене климе и збрканој атмосфери минулог времена у гостољубивом граду Крушевцу, као и ритуалима познатим као критика и самокритика, репродукованим у малим варијацијама и модалитетима на сваком од зборова радних људи и партијских и других састанака, после којих чланови скупа доживљавају колективну катарзу. Призор као да се не одвија у неком нашем граду већ на античкој позорници у Епидаурусу или Делфима, у доба Есхила, Софокла и Еурипида: у улози главног глумца смењују се поједини учесници скупа, док сви остали чине хор. Ти делови су можда најискреније, суштински најпрецизније и најупечатљивије странице наше прозе која говори о том као какао мутном добу пред почетак рата, и времена уопште, јер погађају сам живац историје. Игњатовић на тим страницама помиње: Ритуално разглабање, које нас претвара у неког другог, где наш говор све мање постаје наш већ туђ и као да је научен, оне епохе у којој смо свесно пристајали да паднемо под власт новоговора, скоро шифрованог али једноставног, што је омогућавао превазилажење сурово наивног времена у коме смо се задесили као у тамном вилајету… Намеће нам се и размишљање нобеловца Чеслава Милоша који у делу Заробљени ум користи термин кетман (овај појам захтева много шире објашњење од овог које даље следи). Наиме, практикујући кетман као начин превазилажења смутноег времја, људи у ствари учествују у некој врсти глумачке игре у којој су сви маскирани. И сви знају за то. Човек се осећа морално чистим, нико га не осуђује, важно је да је својом игром показао да је остао лојалан власти.
О тада постојећим кључевима и делању по ритуалима који су обликовали не само нашу свакодневицу већ и представу о културним и духовним вредностима аутор се позабавио есејем „Немоћ учествовања“ у чијој жижи се нашао рад књижевног жирија железаре у Сиску. Наиме, већ по добијању монографије, која је члановима жирија уручена пре почетка жирирања, Игњатовић примећује колико се тих година играло насигурно, без ризика, знатним делом по схемама из „заједничких језгара“ школске верзије југо-литературе… Ниједно ризичније име није се ни поребарке увукло… Ћирилично писмо је присутно једино у потпису ранијег добитника Славка Јаневског. Аутор овим текстом сугерише колико су чак и мале количине наше неприлагођености које смо показивали у колективном учествовању нешто највредније што смо сачували у себи.
Текст „Питањем на одговоре“ је осврт аутора Смутње на чланак Милована Данојлића штампан у новопокренутом врањанском часопису Други лист, где у црнохуморном обрту Данојлић у Француској добија завидно место, као и на фактичко стање наше демократије јуче и данас, и старој истини да без слободних медија нема ни слободне мисли и речи. О тој „слободној мисли“ доведеној до фарсе Срба Игњатовић се позабавио есејем „Звонко није прочитао Месића“. Реч је о колумнисти Звонку Маковићу који је у пастишу објављеном у загребачком Оку тако кобно омашио да је морао да се уједе за језик, и приде заради који ментални шамар. Наиме! док поменути З. М. у своме тексту у Оку тврди да се у Србији једино продукују и репродукују опаки митови у погубном, нецивилизацијском, неевропском трансу, само који месец касније новоизабрани хрватски премијер Месић у „Старту“ свечано објављује: У сваком народу, па и у хрватском живе неки митови. У хрватском народу живи мит о хрватској држави. Наше тражење суверене Хрватске људи су схватили као остварење мита. И зато смо морали побједити. Пошто је трапав у својој острашћености пуцао себи у ногу, колумниста је по свој прилици био приморан да се за извесно време повуче у ћошак учионице, затим седне у магарећу клупу и сачека да Месићеве речи затрпа нова количина тегобне балканске стварности.
Као приповедач и есејиста Срба Игњатовић рони у различите дубине друштвено-политичких прилика и речитатива што се и данас рефлектују на наше животе, који нас приморавају да непрестано падамо и уздижемо се, посрћемо и скупљамо енергију за усправно и достојанствено битисање. Као читалац Србине хронике Смутње о прве две године деведесетих, морам да застанем и упитам се: „У реду, прошла је младост када смо мислили да смо недужни, прошла су и смутна времена деведесетих, али зар не може бар оно мало душе да се сачува?“ Може! Али мора да се плати цена. Остаје питање: како преболети сопствену стварност, наткрилити се над властитом судбином и ведро пливати даље и даље ? Као Бертолт Брехт који у Русији црта кавкаске кругове? Потуцањем Троцког у Мексику? Тешко. Доиста, да ли су све мустре истрошене? Јесу ли збиља прошла времена када се могло супротставити ритуалном понављању политичких призора што су склизнули у колективно несвесно, у архетип, на начин како су то учинили Фидел Кастро и Че Гевара, на Куби, крајем педесетих? Не знам… Нисам паметан… А можда је суштина живљења просто у самом живљењу, како тврди писац Хенри Милер…
Срба нам оставља могућност да, џарнути питањима, застанемо и размислимо. Јер остала је Реч, моћније оружје него што понекад мислимо, Реч која је била Почетак, надајмо се не и Крај нашег неизвесног путовања. Да ли Јонескови носорози долазе? Време још бесмисленијег апсурда? А можда нам се све то само чини, ко зна… Срба Игњатовић нас тапше по рамену на почетку своје књиге мање меланхоличним а више чапкунски осмехнутим геслом, заснованом на познавању функционисања друштва и људи: „Шта год да буде – а никада није било, да није некако било – идемо на летовање!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *