Не брини Радоване, живеће овај народ

Над размишљањима заточеног заточника (2)

фото: Властимир Нешић Шоне

Речи Караџића изговорене пре скоро три деценије показатељ су да се наша судбина решава на много већој архетипској дубини но што нам се, кад бисмо желели да побегнемо од „терора историје“, причињава

Mарта 1995, „Светигори“, часопису Митрополије црногорско-приморске (двоброј 35–36), др Радован Караџић дао је интервју. Рат за југословенско наслеђе још је трајао, Србима су тек предстојали порази и изгнања (операције „Бљесак“ и „Олуја“, које је, са дозволом НАТО-а, извела нова НДХ, а Србима из Српске предстојао је и Дејтон). Пошто је време мајсторско решето, а прошле су скоро три деценије, речи утамниченог Караџића вреди читати да би се видело да је „иста мета, исто одстојање“, и да се наша судбина решава на много већој архетипској дубини но што нам се, кад бисмо желели да побегнемо од „терора историје“ (израз Мирче Елијадеа), причињава.
Да не заборавимо: на насловној страни „Светигоре“ Караџић се смеши између двојице православних јерарха – патријарха московског и све Русије Алексеја Другог и митрополита црногорско-приморског Амфилохија.

КРВАВО УКЊИЖАВАЊЕ Није случајно да се морало причати о југословенској заблуди, која је Србе коштала и у Другом светском рату и рату почетком последње деценије прошлог века.
Караџић је уочио да је јужнословенско уједињење од почетка наишло на отпор словеначких и хрватских клерикалаца, који нису хтели никакву државу са „шизматичким“ Србима. Са Словенцима се још некако и могло договорити (етнички простори нам се не додирују), али Старчевићева Хрватска је била неумитна коб, јер су, рече Караџић, „Хрвати имали тежњу да све гдје има и један католик буде хрватско и да све докле је била Аустроугарска укњиже у своје. То њихово крваво укњижавање ми смо платили стотинама хиљада живота, стотинама порушених цркава и манастира“. И рат који је поведен почетком деведесетих, истакао је он, требало је да, као и претходни, исто толико кошта Србе, до коначног затирања. Ипак, Бог је благословио да Срби буду спремни.
На питање „Светигоре“ како су Срби у Босни и Херцеговини чували свој идентитет у доба брозоморе, Караџић је истакао да је у Сарајеву живео тридесет и четири године, и да је довољно упознао начине на које су Срби чували своју самоистоветност.
У урбаним срединама, српска душа је била заточена и шћућурена; само су села чувала слободу: „У градовима је била таква пресија да су само храбри и одважни показивали своју душу и своју духовну припадност, док су остали Срби то крили у себи и много патили због тога што је њихово дневно понашање једно, а њихов унутрашњи доживљај друго.“ Па ипак, босански Срби су имали петљу и јуначили се пред онима који су из застрашивали. Били су храбрији од многих Срба из других крајева, па и из Црне Горе.

ДИМИ-СУДБИНА Родом из Петњице, из краја старохерцеговачког, Караџић се сећао: „Знам да је први човјек сахрањен по православном обреду у Никшићу послије много година био пјесник Хаџи – Радован Бећировић, и то је била заиста свијетла и достојна сахрана. А годину дана послије тога умро је наш отац, мој отац, и то је била друга сахрана: значи за тих годину дана нико се није усудио да сахрањује по обреду.“
Босански Срби су се држали сопства, мада је било и оних који су, не тако бројни, служили исламизму маскираном у комунизам. По Караџићу, то је „дими-судбина“: „Дими је штићеник кога они одаберу и изравнају га са собом у овоземаљским благодетима и частима, а он је зато дужан да све припаднике своје вјере и свог народа држи у покорности и потчињености.“
Таквих, на разне начине, има и сада међу нама.
Како је робовање изгледало, описује Караџић из личног искуства: „Негдје седамдесет пете – шесте године Рајко Ного и ја пронијели смо Титовом улицом у Сарајеву на Божић по гранчицу бадњака – а пошто смо живјели на спратовима могли смо само по гранчицу носити – и од тога је испала драма! Већ смо били тада објављени пјесници, и познати – Рајко је био и славан – и то је била драма! То је дошло и на моју клинику као ужасан прекршај и дрскост влашка да се кроз главну улицу носи бадњак. Тако шћућурена душа не значи да није постојала: она је само патила. Она се укривала као рани хришћани што су се укривали, и патили и страдали.“
Пишући о Караџићевом роману „Чудесна хроника ноћи“, правом Кафкином „Процесу“ са „домаћег терена“, Драгош Калајић скицира оквире посттитоистичке БиХ са којом се аутор романа суочио: „Ка­ра­џи­ће­ва про­кле­та авли­ја је ве­ли­чи­не Са­ра­је­ва, од­но­сно СР Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, ко­ја је са­мо део, прем­да из­ве­сно нај­го­ри, ју­го­сло­вен­ског си­сте­ма пре­о­бра­жа­ја људ­ског у не­људ­ско, особ­ног у без­лич­но. На­след­ник Ка­ра­ђо­за је зри­ка­ви Хам­до, пре­по­зна­тљив Бро­зов ве­зир, ко­га наш аутор опи­су­је као ме­лан­хо­лич­ног го­спо­да­ра ту­ђих суд­би­на, за тр­пе­зом, у окру­же­њу чан­ко­ли­за и ули­зи­ца, по­чев­ши од Уње, та­ко­ђе ла­ко пре­по­зна­тљи­вог псе­у­до­фи­ло­зо­фа, ко­ји се у ула­ги­ва­њу то­ли­ко пре­и­грао да је по­чео ку­ди­ти по­сто­ја­ност те вер­ност и хва­ли­ти те ве­ли­ча­ти из­да­ју: „Да ни­је тих ’из­да­ја’ па ми би­смо још уви­јек би­ли ани­ми­сти, или па­га­ни… или мо­жда чак на др­ве­ту… Што би ре­као Ла­кан, све је или тра­ди­ци­ја, или тран­зи­ци­ја.“ Ве­зир га ле­ди му­дрим и сар­ка­стич­ним од­го­во­ром: „Ја­сно ми је… из­да­ја по те­би не по­сто­ји; за­то си ти ус­пео да је пре­ва­зи­ђеш, да не ка­жем да из­даш Ле­њи­на, на ко­ме си на­пра­вио… све што имаш, а пре­ва­зи­ла­зио си и обич­не смрт­ни­ке, и кад ни­смо тра­жи­ли, то јест пре­ва­зи­ла­зио си и при­ја­те­ље…“

фото: Властимир Нешић Шоне

ЧУДЕСНА ХРОНИКА НОЋИ Само жена главног јунака одолева, а сви остали су, вели Калајић, сушта скрханост и празнина, бесмисличари који су, под теретом „проклете авлије“, савили кичму и спустили главу: „Сви су све­де­ни на ско­ро ве­ге­та­тив­но ста­ње, у ко­ме, по­пут ле­ше­ва пси­хе са спири­ти­стич­ких се­ан­си, ис­тра­ја­ва­ју мут­ни, ма­гло­ви­ти ре­лик­ти дав­но про­па­лих по­ли­тич­ких и вер­ских иде­ја, у рас­па­да­њу, од брат­ства и је­дин­ства до ми­ро­љу­би­ве ко­ег­зи­стен­ци­је раз­ли­чи­тих ве­ра. Мо­жда као па­ро­дич­ни при­мер оп­ште не­мо­ћи, Ка­ра­џић нам пре­до­ча­ва пси­хи­ја­тра ко­ји се за­ла­же – из­ве­сно под ути­ца­јем та­да по­мод­них иде­ја Ба­са­ље о со­ци­ја­ли­за­ци­ји умо­бол­них и за­тва­ра­њу од­го­ва­ра­ју­ћих ег­зи­ла – за ши­ре­ње луд­ни­це до раз­ме­ра ју­го­сло­вен­ског дру­штва. Глав­но ли­це, не­пре­ста­но го­ње­но уну­тра­шњим зло­ста­њем, стал­но жу­ди да не­куд по­бег­не и оде, али не зна ку­да и где. И хо­ри­зонт с оне стра­не смр­ти је за­тво­рен. Ста­ри­ји при­ја­тељ га ате­и­стич­ки по­у­ча­ва: „Ни јед­ног да­на не тре­ба смет­ну­ти с ума ес­ха­то­ло­шки мраз ко­ји нас че­ка на кра­ју свих кра­је­ва, јер та­мо не­ма ни­че­га.“
Требало је то издржати; требало је у томе опстати. Главни јунак „Чудесне хронике ноћи“ је, на свој начин, наш Јозеф К, коме неки глас (удбашки, наравно), телефонира и прети, сваки час, и код куће, и на послу, да ће га „ошишати“. Калајић нас подсећа да је ова претња неразумљива читаоцу који није живео у брозомори – „ошишати“ неког значило је послати га на робију, јер су робијаше шишали до главе. Било је све то под Титом, чије доба неки називају „златним“.
У наше, одавно поститоистичко доба, у нашој поноћи света, у тамници на коју је осуђен од стране НАТО-а, Јозеф К. је постао Радован К. Србин, а шта би друго био?

ЈАВНА И ТАЈНА ВЕРА У интервјуу „Светигори“, Караџић је сведочио да је другима у БиХ титоизму било лакше него Србима: „Сјећам се да су исламски празници били велике градске манифестације: сила и сила се сливала тамо. Сјећам се да и није било зазорно ићи свим вјерама на поноћку на католички Божић. Али то Срби нису могли: на то се гледало као на неко чудо, као на неку издају и напад на братство и јединство. Наши градови су у ствари и формирани за вријеме једног или другог окупатора, Турске или Аустроугарске, тако да су Срби по градовима већ и по насљеђу били паћеници. Не може се рећи да је код Срба био већи проценат атеиста него код других народа, али се створио тај привид само ради тога што је Србин могао да се посвети свом Богу и својој души само у својој кући и својој самоћи.“
Улога Српске цркве је, када су Срби почели да се ослобађају, била логична. Караџић је у интервјуу „Светигори“ нагласио: „Ту морам да се браним пред нашом браћом источно од Дрине који нас не разумију, који нас проглашавају клерикалцима. Православна Црква никад није имала клерикалце. А то што нас је Бог обрадовао дивним митрополитом и епископима, то је само наша предност, да можемо да их упитамо за савјет. А они сами никад нису претендовали да нешто наметну или чак и да савјетују ако их не упитамо.“
Зато је Република Српска, усред рата, обновила веронауку: „Други народи и друге вјере нису никад престали с вјеронауком, не у школи него у цркви и у џамији и у посебним организационим облицима, а Срби православни нису имали никакве могућности за то: Црква је то објављивала, али се то пратило и родитељи су били под притиском. Прво што могу да кажем јесте да су дјеца пресрећна. То је најомиљенији предмет. Друго, имамо срећу са свештенством – они толико воле ту дјецу да та дјеца то виде. И онда се ту ствара једна узајамна љубав и љубав према Богу и дјеца уче о својој вјери и мислим да је то велика ствар. Родитељи ту могу слабо да помогну својој дјеци и то је једини предмет за који су дјеца боље спремљена од својих родитеља.“
Тако се српска шћућурена душа усправљала.

СКИНИТЕ ЖИГ ИЗДАЈСТВА Радован Караџић је веровао да су Срби раскољени на православне, римокатолике и муслимане, али је био свестан да је исцељење таквих, дубинских раскола скоро сасвим немогуће, осим у неком срећном часу буђења и узајамности. Величине попут Скендера Куленовића и Меше Селимовића долазиле су до својих корена, али су били само изузеци који потврђују правило.
Изградња Републике Српске подразумевала је нешто много практичније и приступачније – сагледавање могућности да се превлада подела на четнике и партизане.
У интервјуу „Светигори“ истакао је Караџић: „У овим крајевима су се четници и партизани заједно борили, само је разлика била у томе је ли у неку јединицу стигао комесар и наметнуо петокраку. Дуго су они били заједно и растали су се само на концепту пролетерства, односно на концепту одлазака јединица широм Босне и Херцеговине.“ Четници, каже он, нису хтели да одлазе са својих огњишта, да непријатељ не би опустошио села без одбране. Партизани су одлазили по налогу комесара, и њихова села су заиста опустошена. Босански четници и партизани су дуго сарађивали, и размењивали обавештајне информације. Настојали су да избегну братоубилачки рат, јер су довољно страдали од окупатора и усташа. Па ипак, замајац братоубиствених сукоба је био све страшнији.
Четници су, после рата, жигосани као издајници, и када је Српска демократска странка, стварајући Републику Српску, хтела да их изједначи у правима са партизанима, они су, вели Караџић, молили само за једно: „Не морате ви нас изједначавати у пензијама. Ми смо домаћини и имамо све што нам треба. Само нам скините жиг издајства. И ако то не можете, само нам објасните кога смо то издали.“ Верни краљу и отаџбини, у сукобу са Немцима и усташама, четници су се, вели Караџић, борили само против оних партизанских јединица којима су комесари у потпуности испрали српски мозак и претворили га у титоистички.

ПОКАЈАЊЕ НИЈЕ ПОНИЖЕЊЕ На „Светигорино“ питање како је могуће помирење Срба тамо где је пало много српске крви у грађанском рату (рецимо, у Црној Гори), Караџић је истакао да је све то могуће само кроз покајање: „Покајање није понижење. Способност за кајање имају само велике душе, и велики људи. Људи у људском смислу; не мислим велики људи који су нешто направили. И човјек мали по својим свјетовним дјелима је велик човјек код Бога и у својој души. И не мора се изаћи на трг и покајати се. Нека се свако у својој души покаје. И четник и партизан. То је мјесто за покајање. Нека се покаје, неће бити понижен. Биће узвишен.“
Или, као што је говорио велики Србин родом из Тешња, Жарко Видовић, ми се делимо на четнике и партизане, а за наше непријатеље само смо логорашка нација. И време је да у своју бунтовничку, устаничку традицију, која може скренути и у каиновски мрак, уградимо своје логорашко искуство. Јер су логораши права српска елита. Она елита коју је Солжењинцин звао жртвеном.

КАРАЂОРЂЕВ САН Караџић је истакао да су се средишта Српства као борбе премештала – час су била у Србији, час у Црној Гори, час на Косову, па је тако дошао на ред и Србе Босне и Херцеговине: страдање и патња тих људи у рату који се водио јесу, сматрао је саговорник „Светигоре“, дуг Српству и православној вери, и нада да ће Србија и Црна Гора избећи страдање јер Републике Српска држи прву линију фронта. (Авај, није могло бити тако; НАТО нам није дозволио ни тренутак предаха.)
А смисао борбе је Караџићу, као и његовим саборцима, био сасвим јасан: „Очигледно је да се Дрина могла премостити само са лијеве на десну обалу. То јест мајка није могла да доспије до свога дјетета, али је дијете дужно да то уради“, Карађорђев сан треба остварити, па се Караџић надао да ће „народ западно од Дрине стати са својом браћом источно од Дрине и у погледу количине историје и у погледу доприноса тој историји“.
А то је, увек и свагда, значило саборност, јер су „демократија и слобода за српски народ незамјенљиви“.
Караџић је наглашавао: „Никаквим кабинетима, комитетима и идеологијама не може се доћи до циља, него искључиво путем слободе, тако да смо ми заиста долазили до рјешења путем заједничког рада; и ја сам се трудио да српски народ у ондашњој Босни и Херцеговини, у сада Републици Српској нема вођу него вођство. Ми заиста имамо вођство; имамо педесетак истакнутих људи који воде овај народ, тако да ништа не зависи од једног човјека. Судбина је дала да ја будем први међу једнакима и да све то формулишем.“
И сада, као први међу сапатницима, одстојава своје у тамници.

ПЕСНИК НА РОБИЈИ У интервјуу „Светигори“, на питање да ли је у праву Матија Бећковић који каже да је језик наша невидљива Црква, Караџић је истакао да је, во времја оно, титоистичко, њему и његовим друговима – песницима, попут Нога, језик био и прибежиште и одбрана: „Ми смо – босанскохерцеговачки пјесници, посебно у Сарајеву – највећи дио својих пјесама написали екавски. То је била одбрана и тежња за јединством народним.“ И додао је: „Матија је утолико у праву што сликар може и мора да буде интернационалан, али пјесник не може, јер га одређује језик“.
У својој књизи „Мисли српски“ Милован Витезовић је набрајао многе српске „књижевне случајеве“ – наиме, наши писци су се увек борили за слободу, и у тој борби страдали од оних који Србе нису хтели да пусте са робије. Тако су, после Другог светског рата, на удару били: Бранко Ћопић, Танасије Младеновић, Младен Ољача („Молитва за моју браћу“), Александар Поповић, Добрица Ћосић, Брана Црнчевић, Михиз, Матија Бећковић, Драгослав Михаиловић, Иван Ивановић, Живојин Павловић, и други, и многи. Ударало се на „Књижевне новине“ и на „Јеж“, а постојао је и „случај Душан Радовић, кога сада од срца цитирају његови прогонитељи!“ Робијао је Гојко Ђого, а Меша Селимовић, Војислав Лубарда, Рајко Петров Ного морали су из Титове БиХ у Србију. По Витезовићу, „били су то ударци по памети који су изазивали умне подливе и националну амнезију“. Ако се томе дода прогон православне вере, све ће бити јасно.
У низу оних који су се нашли на удару, овог пута од планетарних пандура Луциферових, јесте и песник Радован Караџић. О њему је Рајко Петров Ного записао: „Уљудност је красила овога човека. Он није, како су опскуранти распевали, никакав гусларски тип, мада гуслати уме. Он је урбанији од многих који се за урбане издају. Тачно значење речи урбаност управо је уљудност… Уљудан човек се од других, између осталог, разликује по зазору с којим о недоличном говори. Такав, благ и благородан, у нашој генерацији која је неговала грубости, Радован се некима чинио да је без темперамента, расквашен, проливен… Како је време пролазило, многи су се уверили да је у најважнијим, граничним приликама био несаломив, а да смо сви ми били расквашенији од њега…“
А није му, у рату страшном, било лако. Опет Ного ( коме је Радован, епски формулативно, срезао меру као свом правом, оданом пријатељу: „Кад си пијан, безобразан си, кад си трезан, досадан си“): „Када сам му почео да сипам со на рану због крупног кадровског промашаја, резигнирано, скољен свакодневним страхотама, тихо ме је опоменуо: „Има јутара када не знам да ли да се обријем или да се убијем…“ То сада звучи као доскочица, неко опште место, а онда је било језом пуњено…“
На робији за Српство, Радован Караџић се, хвала Богу, није убио, него се и даље редовно брије. И опстаје. Убијају га НАТО злотвори како само они то умеју, али не знају да ће песник и утамниченик бити жив и кад пређе границу која нас дели од „оностранства“ (израз слависте Милорада Живанчевића).
Тек тада жив, јер је, како каже Нови Завет, Господ Бог живих, а не мртвих.
А за нас, заточени наш заточниче Радоване, не брини. Живеће овај народ.

Један коментар

  1. Савршен људски портет недужног утамниченика – жртве мрака западне демократије, њеног поимања права јачег, и њене творевиме – зликовачког свагдашњег “механизма – оруђа уприличеног да доака Србима.
    Његове мисли изговорене у интервјуу саме га најбоље осликавају као и речи његових знаменитих поштовалаца.

    Мир твојој души, Радоване! Живеће овај народ!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *