Молнарово питање

Да ли иза разлаза АфД и Ле Пенове стоји пристанак европске деснице да постане копија америчког конзервативизма?

На предстојећим изборима за Европски парламент анкете су предвиђале значајан успех десних и конзервативних странака. Оне снаге које су новинари лево-либералних медија некада потцењивачки отписивали као неугледне маргиналце, залутале у свет озбиљне политике, добијају подршку незадовољних гласача. Оптужбе политичко-медијске класе да је реч о популистима, екстремистима и фашистима испоставиле су се као пуцањ у празно.

ЦЕНА УСПЕХА Од почетка године су прогнозе у Француској бележиле да се Национално окупљање пење ка врху, а у Немачкој је Алтернатива за Немачку (АфД), као друга странка по снази, стајала боље од странака владајуће коалиције. Да су се у Немачкој озбиљно припремали за европске изборе, види се по саставу листе АфД. Мора се казати да ова странка до сада није имала много среће са заступницима у Европском парламенту и многи који су отишли у Брисел су доцније напуштали партију. Сада је требало да буде другачије. Прво место на листи заузео је харизматични правник др Максимилијан Кра, а друго високи функционер из Баварске Петр Бистрон. Поред њих двојице у Брисел са листе АфД сигурно иду и Рене Ауст, филозоф Марк Јонген, проф. Ханс Нојхоф, као и Томас Фрелих из подмлатка странке (Млада алтернатива).
Ипак, успех кошта. Било би сувише наивно очекивати да ће естаблишмент мирно посматрати раст опозиције. Од почетка године АфД је пролазила кроз шикане. Од фабриковане афере Потсдам, преко оркестрираних протеста власти против опозиције, те спекулација о забрани странке, на крају се дошло до тешких оптужби уперених ка водећим људима.

ИЗОЛОВАНИ НА ЕВРОПСКОМ НИВОУ Кра се на удару нашао због сарадника који је, наводно, радио за кинеску обавештајну службу, док се Бистрону стављало на терет да је за своје активности примао новац из Русије. Два водећа кандидата странке која себе назива патриотском су тако оптужени да раде за стране силе. Занимљиво је да им мањак родољубља замерају они којима је и реч народ сумњива.
Уколико се и могло очекивати да ће естаблишмент реаговати нервозно, непријатности су убрзо стигле и са савезничке стране. Наиме, Национално окупљање је поручило да прекида сарадњу са АфД. Са Французима се солидарисала и италијанска Лига Матеа Салвинија и убрзо је немачка странка искључена из чланства у десној групи Идентитет и демократија (ИД). У пракси то значи да је АфД остала изолована на европском нивоу.
Као повод за прекид сарадње изабран је један интервју који је Кра дао италијанском листу „Република“. Укратко, немачки политичар је рекао да нису сви војници који су носили униформу СС-а били злочинци, иако је међу њима проценат злочинаца био велики. То што су сличне изјаве давали Аденауер или Хелмут Кол никога није занимало.

ТРАНСАТЛАНТСКА ОПЦИЈА ЛЕ ПЕНОВЕ Да је француска страна тражила само погодан повод за прекид сарадње, јасно је и по томе што је овде посреди стратешка одлука која се тиче спољнополитичке оријентације. Такве одлуке се не доносе у афекту. Није, дакле, реч о томе шта је Кра рекао или шта је мислио већ о томе којим путем ће се даље кретати европска десница. По свему судећи Марин ле Пен је дуго била несигурна. Један пут води је ка покушају да се Европа извуче из америчког загрљаја и успостави коректну сарадњу са Русијом како би се профитирало од великог континенталног залеђа. Тај пут је био могућ кроз сарадњу са АфД. Друга могућност је била одвајање од немачких партнера и невољно прихватање трансатлантске опције у нади да би на тај начин француска десница попут италијанске могла узети власт у својој земљи. Сва је прилика да се Ле Пенова одлучила за другу опцију.
Убрзо су се јавили гласови да је Ле Пенова одлуку донела уз помоћ са стране. Наиме, на овогодишњој конференцији конзервативаца у Будимпешти сакупило се шаренолико друштво. Међу званицама било је представника конзервативаца из САД, Израела и мањих европских земаља. На том великом скупу, међутим, није било никога из АфД, али ни из Националног окупљања. Из Немачке је био присутан једино Ханс-Георг Масен из новоосноване и политички не много утицајне странке Унија вредности. Такав избор гостију није могао бити пука случајност и могао би се тумачити као покушај америчких конзервативаца да европску десницу прилагоде себи. Онај ко не жели да учествује у томе може рачунати на изолацију. Према тој интерпретацији догађаја Марин ле Пен се уплашила да не остане на рубу догађаја и зато је попустила.

СТРАХ ОД ИЗОЛАЦИЈЕ Читава ствар се морала одразити и на односе унутар АфД. Либералнији делови странке су се и сами уплашили изолације на европском нивоу сигнализирајући при томе да су спремни да се одрекну не само Кра него и неких позиција које су до сада заступали. То се може објаснити прагматизмом, јер уколико је европска алтернативна безбедносна стратегија немогућа, онда о њој не вреди ни мислити, односно треба радити са оним што стоји на располагању. Ствари се не мењају из ћошка вечите опозиције, него са позиција власти, а до власти се не долази без савезника или барем партнера. У том смислу се као узор истиче пример Ђорђе Мелони.
Питање је, међутим, колики је реални домашај такве логике. АфД своје успехе до сада није бележила онда када је покушавала да се прилагоди политичко-медијском комплексу него онда када је стајала у недвосмисленој опозицији према њему. Сваки пут када је демонстрирала самоуверено држање и показала да је спремна за борбу странка је расла, док су елементи готови на компромис отпадали и губили се у политичкој безначајности. Можда је тачно да за бираче од одлучујуће важности нису геополитичка питања, али је исто тако тачно да народ тражи опозицију која зна шта хоће, чак и ако је свесна да се до циља може стићи само малим корацима. Поред тога са позиције немачког интереса је јасно да од уклапања у трансатлантски блок и спуштања нове гвоздене завесе неће профитирати Немачка, него САД и њихови мали штићеници у Европи.

КОНЗЕРВАТИЗАМ „ДОБРОГ ВАРЕЊА“ У сваком случају, за европску десницу и даље важи оно што је Томас Молнар уочио још 1991, а то је да она себи не сме допустити да постане копија америчког конзервативизма, јер би то у коначници значило одрицање од сопствене традиције. Укратко, конзервативизам заостао у прошлом времену који своју срећу тражи у трансатлантским структурама, неспутаном тржишном либерализму и тек украсном културном конзервативизму „доброг варења“ (Калтенбрунер) једнако остаје слеп за императиве садашњег тренутка и блокира сопствене потенцијале као и онај лажни конзервативизам који би се прихватио улоге легитимисања бољшевизма као „мањег зла“.
У том смислу је Молнарово питање и данас актуелно: „Питање се поставља у свој својој оштрини, али први пут јасно, како сазнати да ли модерност може да има неку трећу слику, ону коју би ободрила Европа.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *