ЖАН-КЛОД ЛАРШЕ: ПРАВОСЛАВЉЕ У ДОБА ТРАНСХУМАНИЗМА

Како мислилац светског гласа, најзначајнији православни теолог Запада тумачи и оцењује „покушаје вештачког, борбено атеистичког, преобликовања људске природе, који је насртај не само на Бога него и на човека“

УМЕСТО УВОДА

Недавно се, у издању Центра за црквене студије, појавио тематски зборник посвећен др Драгиши Бојовићу, нашем угледном медиевалисти, редовном професору Филозофског факултета Универзитета у Нишу, међународно признатом научнику и идејном творцу многих драгоцених подухвата у изучавању наше средњовековне књижевности. У зборнику коме су допринос дали наши и страни научници, и који се бави делом Драгише Бојовића, налазе се и драгоцени прилози не само о прошлости него и о садашњости у суочењу са истинама православне вере. Један од таквих прилога припада највећем православном теологу Запада, др Жан-Клоду Ларшеу, догматологу и патрологу светског гласа. Ларше се бави покушајем вештачког, борбено атеистичког, преобликовања људске природе, који је насртај и на Бога и на човека.

ДРУГИ ДЕО

Б. НЕДОСЛЕДНОСТИ, НЕДОСТАЦИ И ШТЕТНИ УТИЦАЈИ ОДБАЦИВАЊА ПРИРОДЕ

1. Контрадикције у Сартровом ставу

Сартров став, који је претходно изложен и који је инспирисао неколико праваца модерне и постмодерне филозофије, садржи контрадикцију.
Ако човек не може бити дефинисан пре него што постоји, али се сам дефинише у постојању, значи да је слободан. Дакле, постоји барем једна карактеристика која дефинише човека пре него што се он сам дефинише, јер је она услов те самодефиниције човека: то је слободна воља, принцип његове слободе.
Сартр, иначе, признаје да слобода није дефинисана од стране човека: човек, истиче он, нема слободу да не буде слободан. Такође, он види у слободи суштину ‒ другим речима, природу човека када пише: „Нема разлике између самог бића човека и његовог слободног бића.”
Пошто слобода претпоставља свест, логично је, у Сартровој перспективи, посматрати свест као још једну карактеристику људске природе. Сартр, уосталом, каже да је „човек онакав каквим себе перцепира”, што претпоставља способност разумевања, другим речима, свесну рефлексију.
Сартр даље каже да је човек „онакав каквим себе жели”, што значи да се уз претходне две природне карактеристике додаје воља.
Морамо, уосталом, истаћи да човек, при рођењу, није било шта, већ поседује довољно специфичних карактеристика да га можемо сматрати човеком а не карфиолом или јежoм.
Идеја егзистенцијалистичке филозофије и њеног потпокрета егзистенцијалистичко-персоналистичке филозофије јесте да се предефинисана природа човека, која је само скуп предодређења који се супротставља људској слободи, заправо заснива на конфузији између изворне или суштинске природе човека какву је створио Бог, и његове пале, грешне природе, која је подложна свим врстама детерминизама. Изворна човекова природа сматра се, у патристичкој антропологији, створеном од Бога по његовом лику, а способност самоодређења (која омогућава човеку да буде слободан) је, према грчким Оцима, једна од главних компоненти људске природе, уз дух (или интелект – νοῦς) и разум, а чак и према Св. Григорију Ниском, главна карактеристике те природе. За Св. Максима Исповедника, способност која омогућава човеку да буде слободан је темељно укорењена у његовој природи, до те мере да је он означава као „природну вољу“. За хришћанску антропологију и духовност, онако како је схватају грчки Оци, ова способност чак служи човеку да себе дефинише. Истина је да, према тој дефиницији, првобитна, суштинска природа служи као норма, али та норма је идеал, од којег су је грех и пад удаљили, те аскетски живот треба да омогући њен поновни проналазак тако што ће се борити против ограничења пале природе, а то су страсти. Апатија – стање у којем је човек победио своје страсти – у духовним текстовима Отаца добија значење слободе. Светац, који у себи остварује идеалну људску природу, природу у њеном савршенству, појављује се као суверено слободан, учествујући у божанској слободи јер је својој природи вратио њен првобитни сјај у којем се она показује као носилац Божјег лика кроз стицање сличности са својим Узором.

2. Недоследности постмодерне филозофије

Постмодерна мисао обухвата веома различите мислиоце којима је заједничко: 1) да одбацују такозвану модерну мисао – пре свега мисао произашлу из просветитељства, са њеним истицањем значаја разума, науке и напретка, и вером у могућност објективног сазнања и универзалних норми; 2) да деконструишу све дефиниције, концепте, норме и вредности које претендују на објективност и универзалност.
То је заправо модерни облик скептицизма, релативизма (како га је формулисао Протагора у Платоновим дијалозима Теетет и Кратил) и номинализма. На њу се може применити критика коју она сама упућује модерној (и историјској) мисли: да су њене филозофске конструкције само наративи (енг. narratives) – тј. интелектуалне и вербалне конструкције – које не могу претендовати ни на објективност, ни на истину. Такође, може јој се ставити и примедба коју Сократ упућује Протагорином ставу: када Протагора каже да је „појединац мера свега“, он релативизује своју сопствену позицију и имплицитно тврди да она нема више вредности од ставова било ког другог појединца. Свакако се може прихватити део критике коју постмодернизам упућује просветитељству, а која је довела до: 1) апсолутизације разума (која је произвела рационализам који искључује сваки облик нерационалног, али и супрарационалног сазнања); 2) апсолутизације науке (која је произвела сциентизам (и научни догматизам) који одбацује сваки облик ненаучног сазнања); 3) апсолутизације прогреса (који је схваћен само у домену материјализма и који се сматра неограниченим). Међутим, потпуно одбацивање разума и науке истовремено отвара врата и свим облицима ирационалности (која је постала бујна у данашњим друштвима где у различитим облицима спиритуализма поново израњају стара паганистичка сујеверја) и одсуству сваког оквира, ригорозности и ограничења у сазнању материјалне стварности. Треба подсетити да грчки Оци никада нису негирали значај разума, већ да су сматрали да се он не може ослонити само на себе и да мора бити подређен духу (или интелекту) који му је надређен. Они нису у потпуности одбацили ни легитимитет науке, већ су само сматрали да се наука мора ограничити на своје право подручје: на чињенице.
Постмодерно размишљање (које највише наилазимо код Дериде, једног од његових главних представника) произвољно критикује бинарну структуру језика и мишљења, док се групе појмова могу формирати као тријаде или тетраеде – као што је то случај код Св. Максима Исповедника. Међутим, грешка овог размишљања је у томе што се, према Бурдијеу, претпоставља да дијаде увек представљају однос тлачитеља и тлаченог, те да су у служби првога.
Најзад, треба приметити да се постмодерна мисао, која је на почетку заговарала укидање сваког нормативног система, развила до те мере да претендује да постане сама нормативни систем који омогућава разумевање стварности или, прецизније, да постане „метаприча” која је супериорна, надређена свим другима, способна да оцењује њихову валидност док истовремено није подвргнута никаквом суду; другим речима, она је постала, упркос свом недостатку у виду уједињене структуре – идеологија.

3. Штетни утицаји воук покрета

Постмодерна филозофија, како смо увидели, представља темељ за воук покрет. Овај покрет се често види као савремена еволуција постмодернизма. Он не прихвата научне доказе који разликују мушкарце од жена, људе од животиња или расне разлике. Уместо тога, промовише гледиште да су дијаде попут мушкарац-жена, човек-животиња, белац-црнац, само лингвистичке конструкције без стварног односа са реалношћу. Ове конструкције служе оправдању различитих облика опресије – мушкарца над женом, човека над животињом, белаца над црнцима – и сматра се да се ослобођење може постићи укидањем ових дуалитета и граница које раздвајају људе од животиња или мушкарце од жена. Најрадикалнији представници воук покрета предлажу укидање ових дуалитета тако што би одбацили онај њихов део који се сматра опресивним: отуда одбацивање мушкарца уопште од стране радикалног феминизма, одбацивање људског бића од стране антиспециста, одбацивање белог човека од стране оних који негирају постојање раса.
Међутим, идеја о систематској опресији, у претходно наведеним дијадама, која стоји иза првог термина над другим је преувеличана (нарочито злоупотребом процеса систематске виктимизације примењеног на други термин) и не оправдава укидање поменутих дијада. Кључна заблуда воук покрета лежи у томе што се меша појам разлике са појмом неједнакости, и верује се да ће се неједнакост окончати укидањем разлике која му се приписује. У вези с нашом темом, постоји погрешно мишљење да су конфликти који могу проистећи из оспораваних дијада, као и односи доминације који се могу развити између њих (и који могу бити потврђени и одржавани од стране друштвених институција, укључујући концептуалне и језичке), инхерентни људској природи и њеним специфичностима.
И овде, разликовање хришћанске антропологије и духовности између изворне и пале људске природе омогућава разликовање ствари.
Доминација једне категорије људских бића над другом категоријом људских бића (на пример различитих полова или раса), као и злоупотреба животиња од стране човека, произлазе из страсти пале природе, а никако из особености изворне природе. После самољубља или себичне љубави према себи, која је мајка свих страсти, Св. Максим Исповедник наводи, као извор подела и сукоба међу људима, „деспотску моћ” коју један врши над другим. Ова страст, како наглашава Св. Јефрем Сирин, која се још и назива „дух доминације” (и против које се треба борити), налази се у молитви коју православци изговарају неколико пута дневно током периода Великог поста. А када говоримо о злоупотреби животиња од стране човека, она такође произлази из страсти које су се појавиле након греха и пада прародитеља и тиме изокренуле хармоничне односе које је човек, у свом природном стању у рају, одржавао с другим Божјим створењима, које је био задужен да чува и штити – задатак који му је управо омогућила од Бога поверена супериорност бића које је обдарено духом, разумом и способношћу самоодређења.
Недостаци људске природе нису везани за њене специфичности, већ за ставове људи према њима, који могу бити добри или лоши. Негирањем ових специфичности и њиховим погрешним приписивањем као извора неједнакости и опресије, ризикује се појачавање сукоба и стварање нових облика дискриминације. Управо то чини воук покрет, суштински етикетирајући мушкарца, белца, хетеросексуалца као системског непријатеља жене, животиње, црнца или другосексуалца, борећи се против њих као таквих све до жеље за њиховим искорењивањем. Насупрот томе, хришћанска духовност предлаже духовно превазилажење страсти које доводе до доминације, супротстављања и експлоатације међу људима (без обзира на расу, етничку припадност или род), те усклађивање различитости кроз узајамну љубав. У томе се огледа значај реченице апостола Павла: „Нема ни Јеврејина ни Грка, нема ни роба ни слободног, нема ни мушкарца ни жене; јер сви сте ви једно у Исусу Христу” (Гал 3, 28).

4. Недостаци и штетни утицаји теорије рода

Теорија рода прихваћена је тек уз одбацивање онога што представља најосновније чулно искуство, али и многобројних научних података: наиме, објективно постојање два пола и два одговарајућа рода, постојање при рођењу полова који нису јасно дефинисани (познати као интерсекс) или ретки случајеви каснијег неподударања осећаног рода и биолошког пола, као и маргинално постојање сексуалних оријентација различитих од хетеросексуалности, које су природно утемељене као начин репродукције људске врсте. Одбијање теорије рода да призна објективну стварност и њено стварање менталне паралелне реалности може се упоредити са оним што психијатрија назива делиријумом.
Конкретно, одбацивање природних датости и усвајање противприродних сексуалних понашања, као и промена пола и сексуалног идентитета, стварају поремећаје добро познате психијатрима и психоаналитичарима.
Поштујући оно што је природа дала, хришћанска антропологија се и даље држи разликовања између полова и родова, као и хетеросексуалности коју види као „стандардну сексуалну оријентацију”. Међутим, она се не ослања потпуно на друштвене дефиниције мушкости и женскости, које могу бити релативне и предмет дискусије. Без оспоравања двојности полова, хришћанска етика нуди различите приступе превазилажењу сексуалности, попут апстиненције, чедности и монашког целибата, док истовремено, без одбацивања двојности родова, хришћанска духовност промовише њихову извесну флексибилност, нарочито кроз врлине које су заједничке и мушкарцима и женама, и које обухватају и мушке и женске карактеристике.

5. Последице медицински потпомогнуте оплодње (МПО)

Промоција различитих сексуалних оријентација, које теоретичари рода и LGBTQI+ покрет издвајају из традиционалне мушко-женске везе, и паралелна жеља за родитељством, довела је до ширења употребе метода медицински потпомогнуте оплодње (МПО), посебно вантелесне оплодње (ВТО). Ове методе, првобитно намењене као помоћ неплодним паровима или онима који имају физиолошке потешкоће у зачећу, сада се често користе међу хомосексуалним паровима или међу самцима, било мушким или женским. У таквим случајевима, неопходно је користити дониране јајне ћелије или сперму, као и услуге сурогат мајки за мушке хомосексуалне парове или самце. Овакав приступ репродукцији, који се удаљава од природне везе мушкарца и жене, постаје потпуно одвојен од природе када се деца зачињу у лабораторијским условима, односно „вантелесно”. Овај процес не доводи само до деперсонализације, већ и до дехуманизације. Коришћење сурогат мајки додатно појачава овај ефекат, третирајући их не као циљ већ као средство, што је у складу са основним етичким принципима које је дефинисао Кант, независно од било какве религијске основе.
Овај процес значајно замагљује традиционалне појмове и улоге у родитељству. Наиме, дете рођено на овај начин често нема традиционалну породичну структуру која подразумева оца и мајку, већ има или два оца или две мајке, или само оца без мајке, или мајку без оца. Стандардни психолошки услови, који су важни за развој детета током природног зачећа и трудноће, где оба родитеља са својим јединственим особинама и допуњујућим улогама играју кључне улоге у васпитању и обликовању, више се не примењују. Штавише, у савременом друштву, које често фаворизује мањинске групе у односу на већинску популацију, термини отац и мајка су у администрацији често замењени неутралнијим изразима као што су родитељ 1 и родитељ 2. Овакви поремећаји у породичној структури доприносе порасту родне конфузије у савременом друштву, посебно када је у питању идентификација пола и рода, што представља све већи изазов за појединце у формирању њиховог идентитета.

6. Неприхватање различитости и нарцисизам

Парадоксално је то што се теоретичари рода представљају као заговорници поштовања различитости (или разлика), док је та теорија заправо негација природне разлике која постоји између полова и родова или, у најбољем случају, индиферентност према тим разликама.
Ово неприхватање различитости изазива значајно осиромашење, јер се људска особа гради и развија кроз препознавање разлике другога и суочавање с том разликом, затим у развијању размене и односа комплементарности.
Метода медицински потпомогнуте оплодње (МПО), о којој се раније говорило, у случајевима када је користе појединачни мушкарци или жене, одражава одређену врсту нарцисизма. Она се карактерише жељом за стварањем потомства без укључивања партнера супротног пола, односно кроз процес ауторепродукције. Жена жели да роди без мушкарца – без особе која би била отац њеног детета. Мушкарац жели да „роди” без жене – без особе која би била мајка његовог детета. Обоје намеравају да буду једини биолошки родитељ свог детета, тежећи да пренесу своје вредности и образују дете на начин који одражава само њихове особине, без утицаја другог родитеља на психолошки развој детета.
У другим варијантама воук покрета, који тежи да сведе природне дуалитете на један концепт, примећује се слично одбијање прихватања другога који би омогућио суочавање са разликама и њихово интегрисање у обогаћујући однос комплементарности.
Подсетимо се да Књига Постања описује човека као бића које је темељно усмерено на односе. Ева је створена као садружница Адаму, „као помоћ која му одговара” (Постање 2, 18), створена из њега како би се истакло да деле заједничку природу која их чини једнакима упркос њиховим разликама. Појам одговарања носи у себи идеју међусобног допуњавања, док помоћ означава пружање подршке за савладавање изазова који прате самостални живот. Љубав (аgape) јесте та која омогућава постојање коегзистенције и хармонично спајање различитости, те помаже појединцу да се ослободи ограничавајућег нарцисизма.

Крај у наредном броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *