ИСТОРИЈСКО „ДА“

СВЕСРПСКИ САБОР И ДЕКЛАРАЦИЈА

фото/БЕТА

Може ли сабирање Срба бити ишта позитивно, или је свака таква помисао заправо планирање новог „геноцида“? Имају ли Срби право на будућност?

Још од правремена и најмање од појаве митова о Хипербореји и Атлантиди у људском роду се говори о две потпуно супротстављене тенденције, два непомирљива погледа на живот и свет који се у различитим фазама наше историје дефинишу на различите начине од тог хиперборејско-атлантиђанског контраста где су духовно, небеско, постојано и укорењено супротстављени материјалном, земаљском, променљивом и „номадском“ до модерне, могло би се чак рећи и научне, дефиниције о атлантистичком и телуршком (евроазијском) духу у геополитици о којем говоре многи теоретичари од оца геополитике Халфорда Мекиндера, преко Карла Шмита до Александра Дугина. У овом контексту постоје и различити погледи на питање слободе. Хиперборејском, телуршком духу својственије је поимање слободе „за“, док је атлантиђански, односно атлантистички приступ више наклоњен идеји слободе „од“. То је најлакше илустровати приступом, с једне стране, хришћанском гледишту да човек одрицањем, на пример, од хране у време поста показује слободу „за“, јер је он слободан да се нечега лиши зарад већег циља, веће вредности, што је у суштини прихватање, док се модеран, атлантистички приступ слободи оличава у слободи „од“ која се перципира као одбацивање којекаквих „стега“ и „ограничавања“, што укључује и врлине, јер и врлине ограничавају човека и његово деловање. „Ја сам слободан и своју слободу ћу доказати тиме што ћу одбацити све оно што ме на било који начин ограничава“, јесте начин на који размишља већина ових људи. То није далеко од оног Кроулијевског сатанистичког приступа „чини што ти је воља и то нека ти буде сав закон“.

ПАТРИЈАРХОВ ЗАВЕТ Ово је веома важно имати у виду када се размишља о поруци коју је патријарх српски Порфирије упутио народу после молебна, на почетку брутално оклеветаног Свесрпског сабора у Храму Светог Саве. „Не сабирамо се против било кога, него се сабирамо за добро, најпре своје, али и свих који живе с нама и око нас“, рекао је патријарх Порфирије. Саборност, окупљање једног народа, једног јединственог организма састављеног од милиона различитих ћелија, не мора бити усмерена против било кога и било чега, као и што слобода може бити „за“. То је јасно сваком носиоцу хиперборејског, односно хришћанског духа усмереног на врлине, на вечно и на небеско. Исто тако јасно је како носиоци овог другог духа атлантиђанског, односно атлантистичког или „модерног“ то могу схватити. За њих је то опасност која рађа параноју о некаквом покоравању и одузимању те слободе „од“ која им је толико при срцу и због тога реагују са толико мржње и презира према свакој оваквој појави. Њих то ужасава. За њих је то „Свесрпски сендвичарски сабор“ како то за дневни лист пише новинар Ханибал Ковач, и не може бити ништа друго до демонстрација „међуетничке, међурасне и међукултуролошке толерације“. Занемарује се при томе онај основни постулат психологије да, ако не волите себе, не можете волети ни друге, што ако се пренесе на ниво народа, значи да ако не волите свој народ, не можете волети ни друге. А они свој народ (или често само „овај“ народ) презиру и отворено мрзе.
Због тога, јер се гледа кроз себе и својим очима, они не могу разумети кључну поруку патријарха да то сабирање мора бити „за“, јер „сваки други циљ и садржај сабирања није наш и неће и не може бити благословен“. „Само када знамо ко смо и када чувамо и негујемо православни начин живота и вредности, када следимо светосавски и косовски завет, ми добро знамо ко смо“, рекао је патријарх. А тада нисмо искорењени номади који лутају светом тражећи срећу од места до места селећи се онда када исцрпе све благодати простора на којем су се нашли размишљајући само о томе шта могу узети за себе и не мислећи шта могу да дају окружењу. Они саборност неизбежно перципирају искључиво кроз призму свог животног идеала и могу је поистовећивати само с накарадном саборношћу која се најбоље показала кроз окупљање једног европског народа који је тако сабран кренуо да уништава све око себе сматрајући их мање вредним. Али тврде присталице тог светоназора, нацизам је код Немаца био само инцидент, а код Срба је онтолошки, како пише њихов првосвештеник Радомир Константиновић у својој библији „Философији паланке“. Они у овоме могу видети само зло, иако у државама и народима који су за њих „светионик добра“ постоје апсолутно исте ствари од Дана заставе (који се у САД, на пример, обележава 14. јуна) до Дана националног јединства (који Немци, на пример, славе 3. октобра). Али не, њих то у српском случају искључиво подсећа, као што то рече Жарко Кораћ на телевизији Н1, на Северну Кореју. Не знамо да ли су и Севернокорејци онтолошки нацисти, или је и ово код њих само инцидент. Знамо да им код далекоисточних Немаца – Јапанаца, који онолико зла нанеше суседима које су сматрали мање вредним, масовне кореографије и готово роботске изведбе нимало не сметају. Напротив, диве им се.

фото/БЕТА

БИРАЊЕ СЛОБОДЕ Поред свих манифестација, које с презиром оцењују као „циркуске“ и недовољно цивилизоване (по њиховом мишљењу смо такви да би нас без проблема могли сместити у неки зоолошки врт попут оног са црнцима што је постојао у цивилизованом Бриселу до краја педесетих година прошлог века), очи посебно боде „Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа“, у којој се констатује да српски народ представља јединствену целину, да је Косово и Метохија неотуђиви део Републике Србије, једна од одредница националног идентитета Срба, као и да се не подржава резолуција о Сребреници на „кварно“ и на једвите јаде усвојена у Генералној скупштини УН. Смета им рад на остваривању националног помирења и превазилажењу историјских подела унутар српског народа, као и напори за заустављање асимилације Срба у државама региона, али и широм света. Подсетимо само да је асимилација (додуше само једне трећине Срба) била и план Анта Павелића. Да ли је спречавање тога зло на било који начин?
Да ли је проблем што се у Декларацији наводи истина да је, уз све дужно поштовање према другим вероисповестима, „СПЦ сачувала српски народ у најтежим временима и у биолошком, али и у културном и образовном смислу“, па се позива на ближу сарадњу црквених и државних органа у кључним питањима као што је очување традиционалних хришћанских вредности, очување светиње брака и породице? Из атлантистичког погледа на свет и јесте, јер је ту цар индивидуализам који је супротност саборности, а пред том силом мора пасти и породица, као и све остале одлике слободе „за“. Бласфемија је, наравно, и инсистирање на томе да је Косово и Метохија „неотуђиви део Републике Србије, једна од одредница националног идентитета Срба и темељ духовности српског народа и угаони камен српског заветног и светосавског пута“. Светогрђе је за њих и позивање на међународно право, јер знамо да је тај оквир превазиђен и да сада треба да живимо у „поретку заснованом на правилима“. Зна се чијим.
Ужасна је и идеја да се у Декларацији тражи заштита Срба и њихове културне и историјске баштине на Косову и Метохији, јер је опште познато да где год још има „геноцидаша“, нема мира, стабилности и просперитета, а да је „континуирана, добро испланирана и свеобухватна репресија албанских сецесиониста према српском становништву на КиМ“ пука измишљотина пропагандне машинерије ауторитарног Вучићевог режима, јер је „Република Косово“ заправо перспективна демократија у пуном цвату.
Такође, инсистирање на поштовању и очувању Дејтонског мировног споразума, којим је окончан крвави рат у БиХ, представља заправо злочиначки чин јер се ради о „лудачкој кошуљи“ наметнутој „добрим Бошњанима“ којом се спречава да се Срби, како то рече Соња Бисерко, „интегришу у босански културни и образовни простор“, шта год то значило. Хомогенизација српског народа је, како то додаје Соња Бисерко, нешто изузетно лоше и „антидемократско“, али је хомогенизација БиХ и „босанског народа“ (опет, шта год то било) нешто добро и пожељно.
Укратко, ко год да је организовао Свесрпски сабор и како год да је он изгледао, шта год да је написано у Декларацији о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа, било би атлантистима неприхватљиво, јер просто српски народ не треба да буде јединствен, да има било каква национална и политичка права, а камоли будућност. А ова декларација је још један у низу српских избора слободе. Слободе „за“. И ново српско „историјско да“.

3 коментара

  1. глас народа

    Свесрпски сабор и Декларација

    Свим србима и братским народима је драго да је одржан Свесрпски сабор који је ујединио Србе у домовини и оне у дијасори, у заштити националног идентитета и националних интереса. Ипак сматрам да је Сабор на брзину сазван да укаже на “јединство народа”, након изгласане Резолуције о Сребреници усмерене против српског народа. Јер за национално и верско јединство је потребан известан период усаглашаванја принципа за најманје од годину дана (кроз платформу).
    Слично је, на брзину, формирана и Иницијатива за “Мини шенген” – Отворени балкан – јер није унапред остварен договор медју шест Република на које се рачунало да ће прихватити Вучићево-Рамину иницијативу (очигледно је био основни цилј иницијативе да прикаже “нормализованје односа” са КС на путу финаизације Бриселског споразума).

    Свесрпски сабор као Платворма за ујединјенје
    Без обзира на журбу Свесрпски сабор (требао је 2013. године да се деси – да блокира Бриселски споразум – отиманје-предају КиМ) је врло позитивно указао на неопходну потребу за јединством српског народа у одбрани своје државе! Следи наставак…?

    • глас народа

      Свесрпски сабор и декларација

      СВЕСРПСКИ САБОР видим као “Платформа” за ујединјенје српског народа у одбрани националног и духовног идентитета и политичких права, и одбрану националних интереса Србије. Сабиранје Срба по том основу за историјско “ДА”, како је утврдио сабор је – врло позитивна и потребна ствар, поготово у данашнје време искомпликоване ситуације у свету! То није усмерено на штету других народа, него се напротив максимално поштују национална права других народа и нац. манјина.

      Тачка 39, 40, Демографска политика, законске и подстицајне мере за повећаннје наталитета и подстицанја породичних вредности – захтева посебан прилог, да сада не дужим много, Хвала на разумеванју!

      ДЕКЛАРАЦИЈА Свесрпског сабора од 49 тачака, која је усвојена на сабору и која ће бити доставлјена Народним скупштинама Републике Србије и Републкр Српске на усвајанје, сматрам да је потребан дужи временски период за расправу – да се чује и глас народа пре усвајанја. И што се на брзину проглашава “јединство” које није на одговарајући ниво (на пример по питанју одбране КиМ, где се Бриселским спорразумом спроводи отцеплјенје српске покрајине; Демографска политика није на рамноправној основи “по брачном пару” (а НЕ по броју деце), не решава се адекватно изражену белу кугу код српског народа, напротив још више подстиче наталитет код Заједница са надпросечним-великим наталитетом – што ће у будућности Срби постати манјина у својој држави).

      Да наведем само неколико тачака из Декларације за које сматрам да су неадекватне-неконструктувне:

      Тачка 11. Констатује се да је Косово и Метохија неотудјиви део Републике Србије, једна од одредница националног идентитета Срба… Тачно сто посто!!! Свесрпски сабор инсистира на коришћенју пуног назива јужне српске покрајине – Косово и Метохија, што албански сецесионисти избегавају.
      Инсистиранје на коришћенју пуног назива – наша јужна покрајина Косово и Метохија, тај термин је Вучић чешће користио и упозоравао на то у говорима и изјавама, као да је он израдио концепт Декларације. Није јасно зашто то не пише у Бриселског споразуму, нигде не пише “Србија”? Да ли ће смети Срби на КиМ тако да говоре у присуству шиптара-албанаца (ово је српска покрајина Косово и Метохија) и шта све може да им се деси? Шиптари-Албанци имају Бриселски споразум да славе и да се јуначе како су добили државу (освојили КиМ, победили Србе). А Срби имају Бриселски споразум да кукају, да живе у страху и гето, да се иселјавају!
      Зашто се не споминје Бриселски споразум којим се отима КиМ од Србије! У наслову – Предмет спораума пише: “нормализација односа” Србије и тзв. Косова, а у тексту споразума – Одредбама Косово добило све статусне-државне атрибуте (да не набрајам).

      Тачка 12. Констатује се да је Резолуцијом Р-1244 Савета безбедности ујединјених нација – сачуван територијални интегритет КиМ у саставу Србије! Не споминје се Бриселски споразум?

      Р-1244 Предмет Б. споразума “нормализација односа” је контрадикторан статусним-државним атрибутума у тексту споразума! Каква је то нормализација односа да се КиМ отме од Србије и преда шиптарима-албанцима??? ЈЕСТЕ САЧУВАН ЈЕ ИНТЕГРИТЕТ Србије Р-1244 – али зашто се Бриселским споразумом спроводи отцеплјенје територије Косово и Метохије од Србије под називом “Републјик Косова” (Република Косово)?

  2. Ми и западни свт смо потпуни антиподи и никад од њих нећемо бити схваћени и прихваћени.. Зато и чуди неразумевање наше тренутно владајуће елите која хрли свету коме никад неће припадати – ни по чему. Увек ћемо за њих бити нижа бића, добра за сољење памети, типа: џендери итд. – чему као симбол крајње посрнулости западног друштва може да послужи одвратан снимак америчког нерала у сукњи и високим штиклам -, као и за поткусуривање, исмевање и мржњу – никад равноправни! Баш колико и људи црне расе, не тако давно као животиње излагани, у кавезима, “културној” руљи…

    Наше водиље су, кроз векове, биле су и остале: наша хришћанска вера, светосавље, наши косовски завет (нека се смеју западњаци и неки Срби до миле воље !), православни морал, духовност, породица, богата баштина… и то се, ако Бог да, и ако буде памети, неће променити.

    (Зар Соњу Бисерко још трпимо да по Србији сеје отровно семе?!)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *