Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Др Мирјана Анђелковић Лукић (1945–2024)
Ако власт корпорацији „Рио Тинто“ дозволи експлоатацију руде и градњу фабрике за производњу литијума, суочићемо се с еколошком катастрофом великих размера
| У Београду се 5. маја 2024, на Васкрс, упокојила Мирјана Анђелковић Лукић. Дипломирани инжењер технолог и доктор техничких наука, судски вештак за војне експлозиве, и до пензионисања 2003. виши научни сарадник Војнотехничког института у Београду, аутор је и две књиге: „Балкански синдром“ (2001) и „Дарови Милосрдног анђела“ (2008, 2015), као и више од стотину научних и стручних радова у области заштите природне средине. Као врхунски стручњак, усмерила је своје научно деловање на анализу и обраду последица радиолошких, хемијских и биолошких удара на нашу земљу током напада НАТО-а 1999. године. О свом раду говорила је и писала за „Печат“. Поводом одласка овог врхунског и у јавном деловању одважног и одговорног научника, објављујемо делове из њеног обимног интервјуа штампаног у нашем листу у бројевима 667 и 668 (4. и 11. јуна 2021. године). |
Наша саговорница рођена је у Нишу, гимназију и факултет завршила је у Београду, магистрирала и докторирала на Технолошком факултету, запослила се у Војнотехничком институту на експлозивима и после радила на испитивању наоружања. И магистарску и докторску тезу урадила је из подручја војних експлозива. За себе каже да је ратни еколог јер је истраживала последице НАТО бомбардовања на СРЈ и на ту тему написала је три књиге. Судски је вештак за експлозивне материје, а сада се као придружени члан Удружења „Не дамо Јадар“ бави „Рио Тинтом“. Налазе стручне анализе коју је овим поводом урадила, указујући на све неопходне детаље процеса вађења и прераде руде јадарит, као и на неупоредиво већу штету од користи за државу Србију, др Анђелковић Лукић је и усмено и писаним путем предочила премијерки Србије Ани Брнабић током пријема у Влади.
Јесте ли током разговора стекли утисак да вас је Ана Брнабић чула и разумела?
„Рио Тинто“ је једна од највећих рударско-металуршких корпорација у свету и њеним стручњацима добро је познато да слично лежиште руде јадарит не постоји нигде на планети. Нисам сигурна да то знају они који су донели одлуку да им дозволе истраживање, али ни они који су намерили да им дозволе експлоатацију и прераду руде мимо сваке логике економске оправданости и заштите животне средине. После излагања министарке енергетике, развоја и заштите животне средине др Зоране Михајловић и њених сарадника у САНУ не бих рекла да ме је премијерка чула и разумела, и то је веома забрињавајуће. Јер тражила је да прекинем са стручним излагањем, претпостављам да је оптерећује то што ја говорим а њој није познато. Уосталом, сведоци смо да је и за Брнабићку и за Вучића „Јадар развојни пројекат Србије“. Председник чак инсистира да се у близини рудника направи фабрика литијумских батерија, а то значи да ће кад уђу у нашу земљу и забоду први ашов, почети да се шире и понашају као да је то њихово земљиште. А на том подручју су, између осталог, бројни културни и историјски споменици и кости 3.000 српских ратника сахрањених на Гучеву.
С обзиром на то да сте стручњак за експлозиве, који део „развојног пројекта Србије“ сматрате нарочито опасним за становништво и животну средину?
За мене је прво и најважније питање – чији је јадарит који „Рио Тинто“ хоће да експлоатише у Рађевини!? Па наш је! Ваш, мој, људи који тамо живе, наше деце и унука, свих грађана Србије и, коначно, то је имовина Републике Србије. Зато, ако је једна Норвешка рекла „Рио Тинту“ – довиђења, зашто би мала и сиромашна држава Србија дозволила да је искоришћава „Рио Тинто“. Иначе, у случају пројекта „Јадар“ има много проблема, почев од количине руде која се вади, количине експлозива који се користи, затим ваздушног загађења услед експлозија, количине слане воде која негде треба да се складишти, до реалне опасности да се тло урушава и пропада после извлачења слане воде. Недавно су се на подручју Петриње у Хрватској, после земљотреса, отварале велике рупе у земљи. По тврдњи њихових геолога, урушавање земље и настајање великих рупа је последица коришћења експлозива за подземно бушење стена у процесу експлоатације нафте. Овде ће се за вађење руде јадарита користити експлозив за рушење стена, и претпоставка је да може исто да се деси на тако великој површини где се извлачи вода. То су ствари које су непредвидиве, посебно за време неких елементарних катастрофа као што су земљотреси или велике поплаве. Следећи проблем је одлагање јаловине, затим количина сумпорне киселине која ће се користити у преради руде од око 300 хиљада тона на годину (концентрације 94 до 98 посто), а то подразумева да ће се 300 дана у години Србијом возити композиција са 20 железничких цистерни од 50 тона концентроване киселине из Бора или из Бугарске до рудника јадарита, тако ће Србија бити премошћена од истока до запада веома опасном хемикалијом. Цистерне ће се празнити у кругу хемијског комплекса. Вероватноћа удеса у транспорту или при пражњењу сумпорне киселине је значајна, што значи дугогодишњи ризик за Србију. Лети због великих температура шине се криве и лако може доћи до извртања цистерни и цурења концентроване сумпорне киселине. Ризик постоји и у зимском периоду. Изливена киселина и сумпорни оксиди све около агресивно нагризају, а посебно су опасни за људе који се нађу у окружењу погођеном акцидентом. Када је припремана површина за копање рудника, нађено је да се 25 метара испод површине налази слана вода миоценског порекла, односно остатак Панонског мора. Али та вода иде и дубље. Питање је шта ће они радити с том водом када отворе рудник, а воде, кажу, има 400.000 тона. Истраживања су почели пре петнаестак година и ово је „гранде финале“. Они ту воду планирају да стављају у неке лагуне пресвучене водоотпорном ПВЦ фолијом. Нико ми није одговорио у САНУ шта ће радити с том водом. Па, наравно, та вода ће временом нагризати и пробити ту фолију и загадити земљиште, што се догодило већ и током истраживања. Такође, добила сам податак да просторни план посебне намене који су они нама изнели не садржи тачне податке. Они кажу да ће копати 5.000 тона руде дневно, а то захтева од 3,7 до 7 тона двокомпонентног емулзионог експлозива који има велику брзину детонације (4.800 до 5.000 метара у секунди) с продуженим трајањем притиска. То ће се сигурно одразити на сеизмику тла. Њихов одговор је да неће. Али свако може да оде до Бора да види како то изгледа у руднику Чукару Пеки, да види како изгледа копање тунела за испитивање највећег налазишта злата на свету у склопу басена Бор, који је Србија продала Кинезима за 530 милиона долара а вреди најмање 50 милијарди долара. Ми ту имамо неки мали проценат од 37 одсто и купујемо злато од Кинеза које они производе у Бору. А сад у том Чукару Пеки они користе исти тај рударски експлозив. Људи од експлозија тамо не могу да живе ни ноћу ни дању. Пуцају им зидови и отварају се пукотине од 10 цм на око два километра удаљености од места експлозије. Прекинуте су им водене жиле, пресушили им бунари. Људи имају стада коза од којих живе а немају воде за прераду млека. Не могу да се баве пољопривредом јер отровна прашина прекрива поља. Исто ће тако бити и с Рађевином ако дође „Рио Тинто“. Има неколико појава приликом копања тог рудника, а најопаснији су прашинасто-гасни облаци, пуни честица које загађују ваздух а у конкретном случају то су и арсен, и кадмијум, и олово и друге опасне материје. Они немају решење за арсен.
Влада је у „Службеном гласнику“ усвојила уредбу о утврђивању просторног плана посебне намене (ПППН) за реализацију пројекта експлоатације „Јадар“. Дефинише ли та уредба нека решења?
Да, познато је да се у Србији влада уредбама, али ја питам где ће смештати јаловину? Они су испланирали депоније дужине 2.000 метара, ширине 400 метара, висине 45 метара са нагибом од 15 метара. Када се руда извади из рудника, она се самеље и третира сумпорном киселином, из ње се издваја борна киселина, натријум-сулфат и на крају литијум. Тај процес захтева огромну потрошњу воде и „Рио Тинто“ за то планира извлачење 8.000 тона воде дневно из Дрине. Шта ће радити с том отпадном водом? Министарка Михајловић и премијерка Брнабић инсистирају на томе да ће се та вода испуштати у Јадар и да ће бити чистија од воде ове реке. Међутим, кад се таква вода третира, у њој нема никаквих минерала, она је као дестилована и уопште није погодна за живи свет. У околини Јадра има многобројних заштићених животињских врста и биљних врста, појавили су се и даброви, имају и веома разноврстан биљни свет, али све ће то бити уништено јер неће моћи да опстане. „Рио Тинто“ нема дефинисан начин пречишћавања те енормне количине отпадне воде у којој се налази киселина. Поред тога, они користе огромну количину креча, неких 50.000 тона годишње за неутрализацију киселина које користе у производњи. Дакле, то су проблеми с којима ће се људи у окружењу Лознице, па и у самој Лозници сусретати. Ради се о изузетно прљавој технологији. Наравно да нисам против рударења у Србији, али зашто да ми не копамо те руде, јер ми бисмо правили мање штете по животну средину, а и капацитети би били мањи.
Док ви на опасности и штете од пројекта „Јадар“ указујете с научног становишта, становници Рађевине и Мачве који су њиме директно погођени прете да ће се од њега бранити и голим животима. Због чега?
Ако власт упркос здравом разуму и научним доказима дозволи експлоатацију руде и градњу фабрике за производњу литијума, суочићемо се с еколошком катастрофом великих размера, чије ће последице осећати пола Србије. То ће значити да „Рио Тинто“ с нашим допуштењем упропашћава плодну земљу која у свету има све већу цену. Одмах да кажем да годишња добит становништва Рађевине и Мачве од пољопривредне производње која се остварује на том простору премашује добит од мизерне рударске ренте (три до четири процента) коју би Србија добијала када би власт, недајбоже, пристала на овај погубни аранжман. Наиме, „Рио Тинто“ планира да заузме катастарске парцеле од 22 села, да расели пољопривредно становништво Рађевине које се бави здравом храном и пчеларством, да заокупи укупно 1.235 хектара најплодније земље. Кад све то уради, уништиће воде у реци Јадар која ће постати мртва река, загадиће ваздух тако што ће своје отровне садржаје испоручивати на велике даљине кад су повољне ваздушне струје (ваздушно растојање Лозница–Београд је 102,23 километра, а Бања Ковиљача је удаљена око четири километра од Лознице), од плодне земље направиће пустош, изровану траговима камиона и прекривену јаловином, као што ради у свим земљама које су имале несрећу да им дође „Рио Тинто“, ризиковаће удесе од изливања концентрованих сумпорних и хлороводоничних киселина током транспорта и изроваће пут Лозница–Ваљево због свакодневног проласка 26 до 32 тешка камиона с јаловином. Дакле, ни са техничке, ни са еколошке, ни са економске тачке гледишта, овај пројекат није прихватљив ни за становнике Рађевине и Мачве, ни за Републику Србију.
Због еколошких отпадака из „Рио Тинта“ и оних из Зрењанина постоји опасност од прекограничних загађења. Хоће ли онда околне државе тужити „Рио Тинто“ или Србију?
По прорачунима које је урадио сам „Рио Тинто“, укупни годишњи приход од пројекта „Јадар“ за корпорацију био би око 550 милиона евра, све то под претпоставком да „Рио Тинто“ реално приказује нето приход, у шта сумњам. При пројектованој добити ниво накнаде Србији за коришћење минералног ресурса износио би око 7,6 милиона евра годишње. После десет година профит „Рио Тинта“, кад отплати све кредите, био би око четири милијарде евра! Из ових података види се ко има корист од експлоатације јадарита, ко је добитник, а ко губитник. Јасно је да би евентуална реализација пројекта „Јадар“ донела веома малу друштвено-економску корист, а велике друштвено-економске штете Србији, и то не само због скривених производних параметара за производњу него и због чињенице да у друштвено-економској анализи пројекта нису у обзир узети штетни ефекти инвестиције по здравље становништва, радну способност и животну средину, јер се пољопривредно земљиште преводи у грађевинско. Поред тога, није приказана ни широм света уобичајена пракса корпорације „Рио Тинто“ као немилосрдне према животној средини и према радној снази. Девастирано земљиште с милионима тона јаловине, отпада, остаће вековима кад „Рио Тинто“ напусти рудник. Морамо да мислимо о томе – каже у наставку разговора за „Печат“ Мирјана Анђелковић Лукић, дипл. инж. технологије и виши научни сарадник Војнотехничког института у пензији.
| „КНАУФ“ ТРУЈЕ СУРДУЛИЦУ
Немачки „Кнауф инсолејшн“ дошао је на исток Србије, у Сурдулицу, град са изузетно здравом климом, јер је ту још 1924. године отворен најпознатији санаторијум за оболеле од туберкулозе. Данас је то загађен град, одакле се људи лече код др Данице Грујичић због тешких облика карцинома. Неки дан, тачније 12. маја, из димњака „Кнауфа“ куљао је црни дим као да је прорадио вулкан и најужасније загадио мој град, али ником ништа. Истина, мени су стигле претње из „Кнауфа“ што се усуђујем да упозорим на проблем, али неко мора да укаже на еколошко загађење. Грађани не слуте какву моћ имају. Србија почива на нама, њеним становницима који плаћају порез и тако доприносе материјалном стању државе. Председник Србије штити интерес Немаца а не својих грађана. Јер, забога, они запошљавају људе, а што ће ти људи умрети од загађења „страних инвеститора“, то нема везе. Лечење оболелих од загађеног ваздуха кошта државу. Пре неколико година била су четири случаја трудноће које су због деформитета плода морале превремено да се прекину. Лекари су ми рекли да је то последица тровања у раним месецима трудноће. Нико не сме да се усуди и стане пред камере да обавести јавност о хаварији. Сви се плаше да не изгубе посао, а нико се не плаши што ће изгубити здравље и живот. То је менталитет који се последњих двадесетак година негује у Србији у којој 12.000 људи годишње умире од загађеног ваздуха. |
Да ли је „Рио Тинто“ урадио студију изводљивости и приказао мере заштите животне средине и становништва након затварања рудника у циљу санације уништеног простора, и чија је то обавеза с обзиром на велике трошкове таквих санација и ремедијација?
Не, „Рио Тинто“ није приказао неколико важних података, као на пример утицај експлоатације слане воде на животну средину како кроз велики садржај соли, тако и кроз изазивање слегања терена које може да доведе до великих поплава. Затим, није приказао где ће завршити велика количина соли из слане воде која се експлоатише заједно с рудом у количини од 942.000 тона по години, са око 30,2 кг соли по тони воде, што доноси годишњу количину соли од 28.448 тона. Није ништа рекао ни о билансу вода у току извођења пројекта (док се ради на дубљењу окана) и након почетка производње у руднику. Напомињем да би испуст слане воде у Јадар током сушних периода био злочин. Такође, није приказао слегање терена услед откопавања руде и услед испумпавања слане воде и то за цео животни век рудника. Те податке требало је да упореди са слегањима која су приказана у просторном плану и услед неслагања затражи измену просторног плана. У просторном плану се не помиње капацитет рудника, ни експлоатација слане воде, ни животни век рудника, тако да је неопходна измена делова плана где се дефинише ниво слегања терена, у складу с дефинисаним капацитетом рудника, животним веком од 40 година, или 36 или 60, како већ одлучи корпорација „Рио Тинто“.
Има ли логике и оправдања да власти мимо најширег народног консензуса наше природне ресурсе предају странцима? Да ли нама недостају стручњаци и технологије да их сами експлоатишемо, или је нешто сасвим треће посреди?
Нема ни логике ни оправдања. Једноставно, Србија је од 5. октобра 2000, када су у нашу земљу ушле економске убице, постала колонија. Тада су Динкић, Лабус, Ђелић и екипа из Г17 плус по задатку почели да разарају српску привреду и уместо да је уз ангажовање одређених средстава оживе, они су велике системе распродавали будзашто. Странци су долазили и откупљивали фабрике и машине које су после продавали у старо гвожђе. Тако је „Фијат“ стигао у Крагујевац и уништио нашу аутомобилску индустрију јер је претходно размонтирао целу производну линију „југа 45“ и продао је Албанији у старо гвожђе. Зашто није могао да га откупи неки наш пословни човек и направи акционарско друштво па модернизује производну линију и дотера постојећи модел југа? Тако су уништили и ПКБ, који је био огледно пољопривредно добро и хранио Београд и пола Србије. ПКБ је био извозно оријентисан, али задатак економских убица земље био је да униште све што могу. И шта ми сад имамо? Имамо увоз страних инвеститора, које наше власти фаворизују иако они овде долазе са шрафнцигер индустријом, попут Немаца. Италијани у Србију улазе с производњом обуће и веома бедним платама за наше добро обучене и образоване раднике од 25 до 30 хиљада динара. Поред тога, странци добијају субвенције по сваком запосленом које су у почетку биле између пет и 10 хиљада евра, а сада су постале ненормално високе, и плус добијају бесплатно целу инфраструктуру. А уништили су и индустрију трактора која је била изузетно успешна. Ти трактори су се врло добро показали и за њих је постојао велики интерес и у Србији и у Јужној Африци, где су још у функцији, али нема ко да произведе резервне делове за њих. Нестала је и Раковица и многи други велики системи, и сада уз помоћ страних фирми као што су „Лидл“, „Делез“, „Икеа“ и друге, власти „потапају“ наше мале произвођаче, а за њихове потребе померају наплатне рампе, уводе посебне аутобуске линије. Кад је уведено ванредно стање, наше пијаце нису радиле, али су зато радили ови страни продајни ланци, па су домаћи произвођачи дошли у ситуацију да бацају тоне свог кромпира. Нисам сигурна да постоји још нека земља која то ради својој пољопривреди и својим произвођачима. Цео лесковачки крај бави се пољопривредом и живи од ње, и заиста се питам од чега ће живети тај народ када униште све мале произвођаче. Европа изванредно штити своје сељаке, а ми као да до уласка у ЕУ желимо све да их уништимо.
Хоће ли екотероризам о коме говорите, у ствари, бити завршни ударац и српским сељацима и српској привреди у целини?
Ако погледате како су велике светске корпорације, које своје прљаве индустрије пресељавају у мале, колонијалне земље, распоређене по Србији, све је јасно и очигледно чак и највећим лаицима. Ето, већ имамо велике загађиваче у Мајданпеку и Бору, затим „Кнауф“ на југоистоку наше земље, кинеског загађивача у Смедереву и будућег кинеског загађивача „Линглонг“ код Зрењанина, који нема квалитетну воду за пиће, а будућој фабрици за дневну производњу гума биће потребно два до три милиона литара воде. Одакле ће они ту воду црпети и шта ће после радити с том водом у којој ће бити арсена, иначе веома тешког за решавање. Зрењанин годинама не може да добије фабрику воде, али се зато кинеском „Линглонгу“ даје бесплатно скоро сто хектара најплоднијег пољопривредног земљишта. И наравно, загађену воду испуштаће у Бегеј, који је ионако већ загађен. И нека ми неко каже да то није екотероризам! И у Инђију је дошао јапански произвођач гума „Тојо“, али се о њему мало прича, ваљда због претпоставке да су Јапанци чистији. Наши еколошки закони су најблажи у Европи и они се радо управљају према нашим законима.
Очекујете ли да власт, можда, одустане од доласка „Рио Тинта“ након дводневног саветовања одржаног тим поводом у САНУ?
Само првог дана сам учествовала у раду тога скупа и имала сам утисак да је он организован тек реда ради. Мислим да је то била представа којом треба да се обмане српски народ уз помоћ ауторитета председника САНУ др Владимира Костића и осталих академика. Наравно, на самом почетку говорила је министарка др Зорана Михајловић, која је цео пројекат представила као, малтене, идеалну инострану инвестицију због које немамо разлога да се узнемиравамо. Слично је урадила и директорка фирме „Сава“, ћерке „Рио Тинта“ у Србији, с пригодним презименом Продановић. Истине ради, било је неколико дисонантних ставова, па и из САНУ. Изузетан је био декан Шумарског факултета у Београду др Ратко Ристић, као и представници Биолошког факултета који такође не подржавају долазак „Рио Тинта“. Али ниједна државна институција није се оградила од остварења пројекта „Јадар“. Министарство екологије, чије мишљење треба да буде најпресудније, уопште није укључено у расправу око овог важног питања, него само Министарство грађевине и Министарство рударства. С еколошког становишта ово је врло важно питање, јер Србија има узану територију и над њом ће се сударати еколошки отпаци из „Рио Тинта“ с истим таквим отпацима из Зрењанина, а постоји и опасност од прекограничних загађења и тужби околних држава. А онда је питање хоће ли тужити „Рио Тинто“ или државу Србију.
