Пуцњи по опробаној мустри

Атентат на Роберта Фица

У атентату на словачког премијера примењен је класични и добро познати метод извршења, али његова нејасна и још неистражена позадина буди сумње на метод и специјалне операције везане за новије историјске датуме

Свака револуција је злочин – док не успе (ма колико била крвава, нико не би себи судио), док је атентат, углавном, злочин и када успе. Све зависи из ког се угла гледа. Иако се правно третира као злочин, уз њега најчешће иде синтагма „политичког средства“, као вида политичке борбе јер су атентатима, још од античких времена, урушавана царства, свргавани диктатори, потпаљивани локални и светски ратови. Било је успелих и неуспелих атентата, оних који су претходили драматичним друштвеним променама, али и оних који су уследили као њихов епилог…
Атентат на словачког премијера Роберта Фица садржи све елементе овог „политичког средства“, уз околност да је Фицо преживео свирепи атак (иако је још у тешком стању) након што га је политички екстремиста, љут због обустављања оружане помоћи Украјини, закона о словачкој телевизији РТВС и кадровске промене у судству, упуцао (15. маја) неколико пута из непосредне близине. Наруку му је ишла опуштеност и неблаговремена реакција премијеровог обезбеђења.
До напада је дошло испред Дома културе у Хандлови, где је Фицо дошао да поздрави окупљени народ. На њега је из окупљене масе пуцао Јурај Цинтула (71), оснивач „Покрета против насиља“, из места Левице, а чланови словачке владе изјавили су да је његов мотив очигледно политичке природе. Прве информације су сугерисале да нападач није члан ни десно, ни лево оријентисаних група, да је учествовао у антивладиним протестима и да је деловао као „вук самотњак“.
Само неколико дана касније, словачки истражни органи најављују проверу верзије приче по којој Цинтула, атентатор на Фица, није деловао сам, а министар унутрашњих послова Матуш Шутај Ешток наводи да је два сата после инцидента његова историја претраге на Фејсбуку обрисана. „Ово није урадио ни он, ни његова жена“, рекао је Ешток на конференцији за новинаре.

СПЕКУЛАЦИЈЕ И АСОЦИЈАЦИЈЕ Одмах су кренуле спекулације и асоцијације на друге атентате, попут оног на америчког председника Џона Ф. Кенедија и никад разјашњену дилему да ли је Ли Харви Освалд био усамљени пуцач, односно да ли је и прстом на обарачу Цинтуле управљала невидљива рука за коју се сумња да стоји и иза Освалда. Или је Цинтула, можда, изманипулисан попут главног лика филма „Манџуријски кандидат“ којем је опран мозак како би за интересе комунистичке Кине и Совјетског Савеза убио америчког политичара?
Уз почетни приказ лабилног пензионера и песника са пиштољем за који има уредну дозволу, у западни медијима се само дан након атентата нашироко дели фотографија Цинтуле са скупа, како се обавезно наводи, проруске словачке групе „Словенски бранци“ из јануара 2016. године, сугеришући његову „проруску“ оријентацију, не марећи за контрадикторност да је симпатизер „проруских“ организација покушао да убије премијера којег управо западни медији називају „проруским“ човеком и „популистом који се бори против либералних реформи“. Мада, Цинтулу пријатељи описују као симпатизера Прогресивне Словачке, опозиционе, прозападне странке, либерала који је против система и против насиља, и као оснивача организације, нама нарочито занимљивог назива – Покрет против насиља. Испада да је на једног популисту пуцао један либерал, што „либерални Запад“ никако не може да прихвати. „Скај њуз“ је чак покушао да оправда напад на њега наговештавајући да је убица радикализован својом политиком, а не лажним вестима, што је сугерисало да је ово био легитиман облик протеста.
И пре напада на словачког премијера истицано је да је атмосфера у словачком друштву напета, на шта је указао и бивши шеф словачке полиције Стефан Хамран, подсетивши да је „сам Фицо пре неколико недеља говорио о опасности да неко пуца на политичаре“. Фицо је у видео-изјави оптужио лидера Прогресивне Словачке Михала Шимечку и два критички настројена медија – лист „Деник Н“ и портал „Актуелити“ – да праве атмосферу у којој би неки члан владе могао да буде убијен.
Пуцњи у председника Владе Словачке Роберта Фица последњи су у низу атентата, успешних или неуспешних, на државнике широм света. Убиство или покушај убиства особа које имају политичку, економску, војну или културну функцију и снагу постојало је откако постоје државе и организована друштва. Када се о атентатима размишља у контексту историје свима одмах пада на памет онај који су 44. године пре нове ере организовали сенатори и у коме је убијен Гај Јулије Цезар. Убиства или покушаји убистава моћних политичких или војних фигура понављали су се кроз читаву историју. Многи се и данас питају како би изгледао свет да су успели атентати на Наполеона, Хитлера или Леонида Брежњева.
Вероватно најпознатија модерна политичка убиства су она у којима су страдали Абрахам Линколн и Џон Ф. Кенеди. Ово и не чуди када се зна да је Америка држава у којој је навише пута неко покушао да убије председнике. Према доступним подацима, од 1835. године до 2004. четири америчка лидера су убијена, а двојица су, попут Роналда Регана, преживела атентат.

ЕВРОПСКА СЕРИЈА У Европи су у последњих пет деценија убијени премијер Шведске Улоф Палме, Србије Зоран Ђинђић, Шпаније Луис Кареро Бланко и шведска министарка спољних послова Ана Линд. Изван Старог континента, у Јапану је у јулу 2022. у атентату убијен некадашњи премијер Шинзо Абе, док је председник Хаитија Жованел Моиз убијен у оружаном нападу на његову резиденцију у јулу 2023.
У низу познатих личности и политичких званичника који су преживели атентат су и Папа Јован Павле Други, на кога је пуцано на Тргу Светог Петра у срцу Ватикана у мају 1981. године. Британска премијерка Маргарет Тачер, познатија по надимку Гвоздена Леди, једва је избегла експлозију у хотелу у којем је одсела у Брајтону 1984. Француски председник Жак Ширак преживео је покушај убиства 14. јула 2002, док се возио у отвореном аутомобилу на паради на Дан Бастиље. Волфганг Шојбе, немачки политичар, остао је делимично парализован пошто је нападач пуцао у њега током изборне кампање само неколико дана после уједињена Немачке 1990…
Претходних година забележено је више наводних покушаја убистава бројних државника, између осталих председника Србије Александра Вучића, мађарског премијера Виктора Орбана, бившег америчког председника Доналда Трампа… Наводно је вишедеценијски кубански лидер Фидел Кастро државник на кога је покушано или планирано највише атентата – чак 680, али тај број никада није потврђен. И на Јосипа Броза Тита, некадашњег доживотног председника бивше Југославије, наводно је планирано неколико десетина атентата.
Председник Русије Владимир Путин изјавио је у интервјуу редитељу Оливеру Стоуну да је био мета неколико атентата. На Стоунову констатацију да је први корак у припреми атентата убацивање у безбедносне редове председника, Путин је одговорио: „Знате ли шта кажу Руси? Коме је суђено да буде обешен, неће се удавити.“
Све више је података да се као организатори појављују и државе, првенствено ангажовањем својих обавештајних служби, агентура које наступају у земљи и иностранству, разне терористичке организације и појединци.

АМЕРИЧКА МУСТРА После Другог светског рата главна преокупација Американаца била је да се спречи ширење комунистичког поретка на западне земље. Лидери САД су се бојали да ће јаке комунистичке партије, које имају чврсте везе с Москвом, доћи на власт у Француској и Италији, пошто су економије ових земаља биле у ужасном стању и пошто су њихови грађани били дубоко незадовољни неповољним условима живота.
Историчари бележе да је од оснивања НАТО-а овој алијанси била прикључена команда над тзв. тајним антикомунистичким герилама. Најпре је 1948. основан Тајни комитет западне уније (WUCC) са задатком да координише „позадинске“ (stay behind) армије задужене за „неортодоксни рат“ против комуниста. Када jе основан НАТО 4. априла 1949. године, WUCC је стављен под контролу НАТО команде и променио име у Комитет за тајна планирања (CPC). Захваљујући овој операцији извршен је низ државних удара и терористичких напада у Грчкој , Португалском Мозамбику, државни удари у Турској, терористички напади у Италији…
Када је1974. ухапшен НАТО командант позадинских армија Вито Мицели, открио је постојање ових операција и њихову улогу у терористичком нападу на Пјаца Фонтана у Милану (1969) или у селу Петеано (1972). У једној од тих операција убијен је 1978. и Алдо Моро, бивши премијер Италије и председник демохришћана који је планирао коалицију са италијанским комунистима. Италија је била један од најистуренијих бедема у оквиру система западне војне алијансе. Дакле, њен геостратешки значај био је огроман.
Према многим наводима све ово је пропраћено признањима махом бивших нациста и колабораната који су пред судовима својих земаља сведочили о постојању ових снага у Немачкој, Данској, Шведској, Норвешкој…
Историчар Тиосав Пурић недавно пише да је „Операција Гладио“ суштински била бланко чек бившим нацистима и радикалним десничарима да је сваки облик рата против комуниста, односно русофилних структура, дозвољен. Пропагандни део рата покривао је Радио Слободна Европа (РСЕ). Пурић пише да је после две године планирања РСЕ пуштен у етар, а директно је био одговоран Комитету за слободну Европу, на чијем челу су били генерал Ајзенхауер, холивудски редитељ Сесил Демил и медијски могул (власник „Тајма“, „Лајфа“, „Фортуне“ и „Спортсилустрејтида“) и креатор кованице „амерички век“ Хенри Лус. Ове људе окупио је Ален Далс, будући шеф ЦИА и тада још приватно лице. Финансирање рада комитета обезбеђено је делом од злата које су нацисти покрали током рата од Јевреја и других жртава, а које је преко „међународних“ (англоамеричких) финансијских институција завршило у америчким црним фондовима намењеним за борбу против комуниста.
Све што је РСЕ лиферовао служило је легитимацији тајних операција НАТО-а. Ниједан терористички акт, ниједан државни удар, ниједно политичко убиство није било превише ако је циљ био постизање макартистичког сна – ослобађање Европе и света од црвене напасти.

РАСКРИНКАНИ „ГЛАДИО“ Дан након што је Садамов Ирак напао Кувајт, пише Пурић, италијански премијер Ђулијано Андреоти одржао је један од најчувенијих говора у ком је открио постојање антикомунистичке гериле у државама Западне Европе. „Гладио“ војске НАТО-а су откривене. Новембра 1990. одржан је низ дебата у Европском парламенту, и донета је резолуција којом се осуђује операција „Гладио“ и тајне акције НАТО снага иза леђа званичних влада. Ипак, резолуција ЕП је звучала као лавеж пса који не уједа. Ниједна НАТО чланица није испитала акције ових антикомунистичких герила, осим Белгије, Италије и Швајцарске, у којима су се тиме бавиле парламентарне комисије.
Атентат као метод извршења терористичког акта последњих година је у невероватној експанзији а истраживања показују да је само у последње две деценије 20. века и на почетку 21. столећа извршено око 80 атентата, односно шест пута више него у првих 60 година прошлог века. Србија је земља с највише убијених владара и државника у Европи у последњих 200 година.
Ако изузмемо династичке борбе у средњем веку, које данас делују као серија “Игра престола“, сам освит модерне српске државности почива на политичком убиству у коме је страдао вожд Карађорђе. Међу познатијим атентатима су и они на Михаила и Александра Обреновића и краља Александра Карађорђевића у Марсеју…
Историјска дешавања показују да су изабрани лидери, без обзира да ли су они председници, премијери, високорангирани државни званичници или верски великодостојници, увек изложени атентатима. Предочене анализе наводе да је 98% атентата било унапред испланирано, а да за 80% атентата није било благовремених обавештајних и оперативних сазнања о припремама нити упозорења о могућим угрожавањима, што дефакто указује на пропусте у оперативно-превентивном раду служби безбедности. Кад се говори о месту извршења атентата, резултати кажу да је 38% атентата извршено на траси кретања одређене личности и 23% током јавних окупљања и манифестација.
Управо је на тај начин пуцано и на словачког премијера Роберта Фица. Али се не зна да ли је и ко том руком управљао.