Šreder i Lafonten: Izmirenje posle četvrt veka

Dramatično razilaženje zbog bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine na samom startu crveno-zelene koalicije: Gerhard Šreder je uveo Nemačku u novi rat protiv Srbije i Srba (treći u jednom veku!) a Oskar Lafonten, zbog toga, demonstrativno napustio položaj lidera Socijaldemokratske partije i „superministra“ u tek formiranoj vladi

Bila bi to, u svakom slučaju, vest za (samo) „unutrašnju upotrebu“ – izmirenje dvojice političara, nekadašnjih partijskih i ličnih prijatelja, Gerharda Šredera i Oskara Lafontena, koji su se u jednom prelomnom trenutku našli na kormilu Nemačke – sasvim nevažna za nas i čitaoce „Pečata“, da nije u pitanju razlog njihovog raskida i sukoba. A do dramatičnog razilaženja, na samom startu crveno-zelene koalicije i našeg „zlog proleća“ 1999, došlo je zbog odluke novog kancelara Gerharda Šredera da učestvuje u NATO agresiji na SRJ. Oskar Lafonten je reagovao burno. Demonstrativno je podneo ostavku na sve položaje koje je u tom trenutku „pokrivao“. A bio je u tom času neprikosnoveni lider (predsednik) Socijaldemokratske partije (SPD) i „superministar“ (finansija). Nije mogao da poveruje, zapisaće nešto kasnije u knjizi „Srce kuca levo“, da će upravo vlada zakletih pacifista, koalicija socijaldemokrata i Zelenih, opet, prvi put posle pola veka, uvući Nemačku u rat.
S funkcije lidera stranke, najpoznatiji i politički najtalentovaniji među čuvenim „političkim unucima“ (velikog) Vilija Branta, Lafonten je bio „motorna snaga“ izborne kampanje koja je, s političke scene oterala, konačno, „večitog kancelara“ (vladao je punih 16 godina) Helmuta Kola. I dovođenja Gerharda Šredera na kancelarski tron. Kao šef stranke, po (uobičajenom) pravu, mogao je sam pretendovati na najvažniji položaj u zemlji.
Napravio je neoprostivu „taktičku grešku“ na tlu ugašene Nemačke Demokratske Republike (Istočne Nemačke) – dok je Kol „osisima“ (istočnjacima) obećavao „cvetna brda i doline“, Lafonten ih je upozoravao da će biti potrebno mnogo godina, truda i odricanja da stignu do blagostanja „vesisa“, njihovih zapadnih zemljaka. Lafontenovo proročanstvo se obistinilo. Istočnjaci su, ne računajući izuzetke, još daleko od onoga što im je obećavao njegov rival. U politici su često, i najčešće, opsene jače od činjenica. I voz je prošao: Helmut Kol je ušao u istoriju kao „kancelar ujedinitelj“.

PRENAGLJENA ODLUKA Da li je Oskar Lafonten napravio opet fatalnu „taktičku grešku“ (pre)naglom odlukom da, u znak protesta zbog „ratničke politike“ nekadašnjih pacifista, „baci koplje u trnje“. Razmišljao je, kaže, o tome. Tokom rata je sebi postavljao pitanje da li bi mogao, da je ostao šef stranke, da spreči bombardovanje ili bar nemačko učešće u NATO agresiji. I zaključio – to bi mu možda pošlo za rukom da je bio kancelar. Nije, međutim, prestajao da otvoreno i žestoko kritikuje zaokret u politici dotadašnjih partijskih drugova i njihovih koalicionih partnera. Njegovo „veliko razočaranje“, ponovio je to i u nedavnom intervjuu „Špiglu“ (povod za intervju bilo je ono izmirenje sa Šrederom), bio je lider Zelenih Joška Fišer, vicekancelar i šef diplomatije u vreme NATO agresije.
I pre nego što je uspostavljena prva crveno-zelena vladajuća koalicija, Fišer je govorio Lafontenu da mu je želja da u njegovoj ekološkoj stranci bude što više pacifista: zalog da se može voditi i realizovati miroljubiva spoljna politika, bez upotrebe vojne sile. A onda se „veliki mirovnjak“ najednom preobratio u ratnog huškača. Lafonten podseća na Fišerove „zapanjujuće“ i zapaljive izjave: da nije samo naučio „nikad više rata“ nego i „nikad više Aušvica“, bombe su potrebne da bi se zaustavili „srpski esesovci“. Lider Zelenih je (još tada) baratao famoznom i fatalnom Srebrenicom… Reagujući na Fišerovu zlokobnu izjavu, Lafonten je, citirajući Petera Handkea, konstataciju o novom „Aušvicu“ usmerio na drugu, i pravu adresu: Mi želimo da sprečimo Aušvic, što je dobro. Međutim, NATO je stvorio i stvara novi Aušvic. Onda su bile gasne komore i metak u potiljak, a danas to rade kompjuterske ubice s pet hiljada metara visine…
Mogućnost „rata za Kosovo“, kako će se krstiti u zapadnim medijskim i političkim krugovima potonje bombardovanje SRJ „visila je u vazduhu“. O toj mogućnosti se raspravljalo povremeno i u novoj vladi. Pošto do bombardovanja nije došlo odmah po krahu pregovora u Rambujeu, to više u vladi nije bilo, do njegove ostavke, na dnevnom redu.
Lafonten, međutim, žali što se ranije nije zainteresovao za kompletan tekst famoznog sporazuma iz Rambujea. Saznao je, zakasnelo, ne od ministra spoljnih poslova, što bi bilo normalno, nego iz štampe o aneksu ugovora koji je, praktično, predviđao okupaciju cele Jugoslavije. Iznoseći sopstveni stav o tome, Lafonten je citirao izjavu osnivača i vlasnika uticajnog nemačkog političkog nedeljnika „Špigla“ Rudolfa Augštajna da „takav sporazum ne bi potpisao nijedan pismeni Srbin“.

ZAKOPAVANJE RATNIH SEKIRA „Ratnička politika“ vlade Šreder–Fišer bila je, podseća Lafonten, u potpunoj suprotnosti s potpisanim koalicionim sporazumom, programom vlade, nemačkim ustavom i osnovnim principima međunarodnog prava. U koalicionom sporazumu je izričito rečeno, i zapisano, da je eventualno nemačko vojno angažovanje radi očuvanja ili nametanja mira uslovljeno „poštovanjem međunarodnog prava i nemačkog ustava“.
U ranije spomenutom razgovoru s novinarima „Špigla“ (broj 17, od 20. 4. 2024), a nakon „velikog rođendanskog pomirenja“ (Lafontenov osamdeseti 16. septembra prošle godine, Šrederov 7. aprila ove), kad su u razmenjenim čestitkama „zakopali ratne sekire“ i nesporazume „prepustili istoriji“, Oskar sada ima više razumevanja za neke Gerhardove odluke, iako neke od njih, kao onu u nemačkom učešću u NATO agresiji, ni danas ne odobrava. Bio sam, naglašava, i ostao protiv vojnog angažovanja Nemačke u Jugoslaviji. Ima sada, posle svega, više razumevanja za situaciju u kojoj se tada našla vlada. Tek što je stupila na dužnost, suočila se s pritiscima Vašingtona i izričitim američkim zahtevom da Bundesver učestvuje u bombardovanju Jugoslavije. Hvali, međutim, Šrederovu „hrabrost da prizna grešku“: bivši nemački kancelar je prvi i jedini među zapadnim liderima (s istočne strane učinio je to bivši češki predsednik Miloš Zeman) koji je javno konstatovao da je bombardovanje predstavljalo flagrantno kršenje međunarodnog prava.
Hvali ga, takođe, što se za razliku od bivše kancelarke Angele Merkel, te sadašnjeg šefa države Franka Valtera Štajnmajera „i drugih“, nije odrekao partnerstva s Rusijom. Podseća da su još Bizmark i Vili Brant (posebno) bili duboko ubeđeni da Rusija i Nemačka treba da budu partneri. U nemačkom interesu je, naglašava Lafonten, da ima dobre odnose s državom koja raspolaže basnoslovnim rudnim blagom i sirovinama. Na jeftinim ruskim energentima Nemačka je, podseća, gradila svoj ekonomski uzlet i prosperitet. Potrebno nam je, upozorava, ono što je hteo i za šta se zalagao Brant – zajednička bezbednosna arhitektura s Moskvom, a ne protiv Rusije. Ozbiljno zamera rukovodstvu Socijaldemokratske partije što se drži hladno i na distanci s bivšim šefom i kancelarom. Da sam kancelar, kaže Lafonten, koristio bih poziciju čoveka koji ima direktnu vezu s Kremljom. I koji bi, van reflektora javnosti, mogao da izvidi kakve šanse postoje za uspostavljanje primirja i konačnog mira u Ukrajini.
Na opasku novinara „Špigla“ o Šrederovim poslovnim vezama s ruskim naftnim kompanijama, zbog čega je bivši kancelar, čak i u sopstvenoj stranci, zasipan kritikama i anatemisan, Lafonten upozorava da je reč o dvoličnosti – niko nije zamerao Fišeru poslovne veze s firmama Madlen Olbrajt, iako je ona neposredno kriva za smrt pola miliona iračke dece.

ŠOLC, VELIKO RAZOČARANJE Pokušavajući „da bude objektivan“ u ocenjivanju Šredera i njegovog kancelarskog učinka, Lafonten to čini poredeći ga sa Angelom Merkel i Olafom Šolcom. U takvom poređenju, Šreder kod njega bolje stoji. Merkelova je, kaže, uvek sledila politiku Sjedinjenih Američkih Država, napravila je veliku grešku, koju Šreder ne bi, otvarajući vrata (2015. godine) masovnom prilivu migranata, uz parolu „mi to možemo“, s posledicama koje traju i umnožavaju se. Sadašnji socijaldemokratski kancelar Olaf Šolc je veliko Lafontenovo razočaranje. Nedopustivo je, primetio je u razgovoru s novinarima „Špigla“, da u Beloj kući sluša predsednika Bajdena kako će razoriti gasovod Severni tok i da uopšte ne reaguje. Kritikuje ga što je nastavio politiku Merkelove, koja prekida nit dobrih odnosa s Francuskom, kakve su uspostavili Konrad Adenauer i Šarl de Gol, a potom negovali Helmut Kol i Fransoa Miteran, Gerhard Šreder i Žak Širak… Zamera mu pogoršanje odnosa s Kinom. Najoštrije kritike uputio je šefici diplomatije Analeni Berbok, koja „troši previše kerozina (letovi), praveći svuda štetu Nemačkoj“.
Poznat odranije kao oštar kritičar američke ekspanzionističke (i ratoborne) politike, Lafonten to čini i ovom prilikom. Priznaje, naravno, pravo Ukrajine na samoodbranu, prihvata da je ono što Rusija čini akt agresije. To, međutim, ima svoju predistoriju, koja se smišljeno previđa. Podseća da NATO odavno nije ono što je trebalo da bude, odbrambeni savez. U međuvremenu je okružio mnogobrojnim vojnim, raketnim bazama Rusiju i Kinu.
Bajden je, još kao potpredsednik, organizovao i finansirao 2014. godine puč u Kijevu, a CIA „zasejala“ Ukrajinu problematičnim biolaboratorijama. Stavljanjem Ukrajine pod svoju kontrolu, Sjedinjene Američke Države su napravile veliku grešku. To je dovelo do onoga što se tamo sada dešava: razarajućeg rata i velike ukrajinske tragedije…