ПАТРИЈАРХОВ БЛАГОСЛОВ

ДА ЛИ ЈЕ ВУЧИЋ ТРЕБАЛО ДА ОДЕ У ХРАМ?

Да ли је ненормално да се председник консултује с патријархом, да оде по благослов, да се помоли у цркви пред важан пут? Да ли је „хомогеност“ народа лоша ствар и ко јединство може посматрати као нешто негативно?

Својевремено, пре седам-осам година упитао сам једног црквеног великодостојника с којим сам близак о односу Александра Вучића са Српском православном црквом. Не желећи, сасвим разумно, да улази у питање Вучићеве вере, духовни отац ми је одговорио да Црква жели најбоље односе с председником и да жели да га привуче себи, као што је то покојни патријарх руски Алексеј учинио с Путином. Према доступним подацима, мајка је Владимира Путина тајно крстила у Руској православној цркви недуго по рођењу, 1952. године (иако му је отац био атеиста), али није био црквен све до своје 40. године, до 1993, када је његова жена Људмила доживела тешку саобраћајну несрећу. Исте године, пред званичну посету Израелу, мајка му је дала крст који је имао при крштењу рекавши му да тај крст треба да буде освећен у светом граду. „Учинио сам како је рекла, ставио крст око врата и никада га више нисам скинуо“, рекао је Путин. Од тада, односи Руске православне цркве, али и православне цркве уопште, ишли су само узлазном линијом и кулминирали су, могло би се рећи, 2016. године када су га монаси посадили на трон византијских царева у Цркви Успења Пресвете Богородице у Кареји, престо на којем од пада Византије никоме није било дозвољено да седне.

„НЕЧАСТИВИ“ У ХРАМУ Нисам више сигуран, после скоро 30 година, који је то тачно дан био, 5. или 6. август, али знам тачно шта сам тог дана урадио – прво сам с кумом отишао до Института за трансфузију крви у Улици Светог Саве да макар на тај начин дамо мало своје крви за онај напаћени крајишки народ, а онда смо продужили до Храма да допринесемо и молитвом. Тада сам, међу окупљенима на молебну, први пут видео Александра Вучића. Штрчао је онако мршав и висок у тој маси. Не знам да ли је после тога, у ове готово три деценије, одлазио поново, али виђам му сина тамо о сваком већем празнику.
Све и да Вучић није у последњих 30 година ниједном био ни у једној цркви, сваки искрени верник може бити само срећан што је сада, уочи пута у Њујорк где ће се пред Уједињеним нацијама борити за истину о Сребреници и против жигосања српског народа као геноцидног, отишао да се помоли Богу и да узме благослов од патријарха српског. Сваки иоле упућенији верник зна за Причу о блудном сину, можда најпознатију јеванђелску причу која се чита у цркви у другој недељи припреме за Велики пост. То је важна поука за сваког хришћанина јер говори о томе да без обзира на то колико човек грешио у животу, ако се одлучи на повратак Оцу, биће примљен као да никада није ни одлазио и као да је увек и био у дому његовом.
Тако о црквеном животу учи Црква, али они који је јавно одбацују и нападају о црквеном животу уче другачије, па, на пример, политиколог Душко Радосављевић сматра да Вучићу, као „нечастивом“ никако није место у Храму. „Људи који су стварно верни и који свој одлазак у цркву не најављују преко медија, него оду и понизно се моле, знају да су неке молитве Богу угодне и Богу миле, а неке и нису. Са ове стране ја мислим да оне нису угодне и мислим да су више средство пропаганде и, ако бих смео мало да се нашалим – није ми јасно шта ће нечастиви у Храму Светог Саве“, рекао је он у интервјуу код чувене новинарке Данице Вучинић на Н1. Радосављевић је стручан за то које су молитве Богу миле, а које нису. Нажалост, „рођен је тек после битака далеких“ (1963), што би рекао Ђорђе Балашевић, па није могао буквално јахати попа, али заклетве Титу се придржава. Знање о молитвама стекао је као председник Омладинске организације у родном Шиду од 1988. до 1990. године (а јасно је шта је то тада значило), потом на Сорошевом Средњоевропском универзитету, да наведемо само неке референце из његове биографије, а био је и потпредседник Извршног већа Војводине у време досовске владавине. Укратко, Радосављевић је, по свему судећи, још један из групе која би „србијанске“ цркве које по Војводини ничу сквотирао и претварао у пабове, па га због тога нервира што Вучић иде у Храм.
За Вучићеву веру (душу) брине се и Лидија Валтнер из дневника „Данас“, јер, како пише, „осим ако изненада није доживео (вероватно мисли ’осим ако је изненада доживео’, али шта ми знамо) верско откровење, молитва председника Србије пред важан пут изгледа лицемерно, јер тако молитву маркетиншки злоупотребљава у настојању да на симболичком плану допринесе националној хомогенизацији“. (Она вероватно мисли да би боље било да председник доприноси „националној хетерогенизацији“, односно разједињавању, али, опет, нисмо стручни.) Додаје да је у Храму (о, чуда) био и „увек спреман да употпуни религиозни и мистични декор, патријарх Порфирије, који никада није бежао од тога да са Вучићем верујућем народу пружи оно што желе да види“. У овом цитату смо правописне грешке исправили, али оне логичке није могуће. Збуњујућа је и идеја да Валтнерова као нешто ненормално наводи да су Вучићеви „састанци, разговори, саветовања и поверавања патријарсима, чини се, редовни“. Јес, вала, какав је то диктатор који разговара и саветује се, па још и с патријархом.
Одговор на недоумице око Вучићеве вере новинарка Валтнер затражила је од проверених стручних лица за питања цркве и вере, какво је засигурно Жарко Кораћ, који је за Васкрс разапињао патријарха, а сада је ред на Вучића. Иста теза, само мало мање инспирације: „Наравно сада су додали и цркву. Да и небо и земља буду на страни СНС. Увек сам мислио да и демагогија треба да има своје границе. Код нас очигледно нема. Тужно је да и црква по зна коју пут помаже власти у њеној политичкој пропаганди“, наводи уморни Кораћ. Занимљиво је, а и доста речито, да он одбрану националног интереса што борба против усвајања резолуције о геноцидности српског народа свакако јесте, види кроз страначку призму. Као да је то питање само СНС-а, а не народа и државе. А црква у тој борби, срам је било, помаже. По ко зна који пут.

МИЛОШЕВИЋЕВ ПРИМЕР Ако се о Вучићевој религиозности још и може расправљати, мада је то више него неваспитано, о религиозности Слободана Милошевића се не може – за њега је јасно да је, барем до одласка с власти и мучеништва у Хагу, био атеиста. Такође, они који сада нападају патријарха Порфирија и пре њега патријарха Иринеја због „слугерањства“ власти, често то раде позивајући се на светли пример и честитост патријарха Павла. Заборављају, међутим, да је и Милошевић у тешким тренуцима, ако не савет и благослов, а онда барем мишљење тражио и од Цркве, односно патријарха Павла.
Заборавили смо да је Милошевић заједно са политичким представницима Срба с обе стране Дрине и Таре (председник Републике Српске Радован Караџић, председник Црне Горе Момир Булатовић, командант Војске Републике Српске Ратко Младић, начелник Генералштаба Војске Југославије Момчило Перишић и други) пред одлазак у Дејтон одржао састанак са патријархом Павлом који му је тада рекао: „Ко благослов тражи ја га и дајем. Оно што нам треба је слога пред непријатељем. Зато смо овде. За опште добро нашег народа.“ „Ја вас молим да неспоразуме тренутно заборавите а да се после рата братски расправимо и опростимо ако шта имамо“, додао је. И управо ово би требало да буде идеја којом би требало да се воде предводници једног народа, духовни, политички, војни… у суочавању са претњом споља, с опасношћу по народ и државу упркос свему треба бити јединствен, а ако неке несугласице и постоје, њих треба расправити накнадно и – опростити. То је, да се изразимо језиком листа „Данас“, „хомогеност“ супротстављена „хетерогености“. То је заступање јединства насупрот залагању за поделе којих се случајносрпска елита формално грози, а суштински подстиче.
Не знамо шта је патријарх могао рећи председнику после молитве у Храму, али то сигурно није могло бити много другачије од последњих речи изговорених на састанку пред полазак у Дејтон, а изговорио их је, као и оне прве, патријарх Павле: „Када сам чуо да нас могу уништити, питам се где је та стопа где морамо стати. Морамо имати на уму да је за нас бити или не бити. Морамо договор заједнички прихватити и онда се држати тога.“ Данас није ништа другачије. Без таквог јединства не би опстала ни Русија (и то је Стаљин схватио у одсудном часу), а камоли Србија.