Јаничари: Оглед из историје која нам се понавља

Да ли народ коме су током тешке и мучне историје одузимана деца мора да реагује на покушаје да се, у име „дечјих права“, Србија претвори у глобалистички Лебензборн простор?

Србима отимају децу и у име њиховог наводног бољитка дају их којекуда „на усвајање“. Шурују са белосветским олошем, маскираним у „хуманизам и ренесансу“. Људе који бране родитеље и децу, храбре и усправне, какав је адвокат Милан Босика, покушавају да лише лиценце и прете им обрачуном, о чему је „Печат“ већ писао. Историја се понавља.

ПРЕКО МОРА У АНАТОЛИЈУ А први пут смо се с њом срели после пада Смедерева 1453. о чему пише Србин Константин из Островице, и сам отет и претворен у јаничара: „Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анатолију, где их чувају. Таквих дечака бива око две хиљаде. А ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише, да би ипак број био увек потпун.“
Тако је Србима и осталој хришћанској раји било за турског земана. Но отимање деце није било својствено само османским Турцима. С нешто измењеним сценаријом, исто су радили и Хитлерови Немци.
Оличење апсолутног нацистичког мрака у обличју човека звало се Хајнрих Химлер. Оснивачу специјалних Хитлерових јединица СС, које су уживале статус новог витешког реда за развој натчовека поверен је задатак да старогерманским култовима замени разорено хришћанство. Есесовац је, по фиреровом омиљеном монструму Химлеру, у свему морао да буде савршени представник нордијске расе, чије је особине описивао нацистички теоретичар Ханс Гинтер: „Светлокос је, издужене главе, уског лица, лепо обликоване браде, танког, високо усађеног носа, коса му је светла, очи такође светле и високо усађене, кожа ружичасто бела.“
Наравно, тешко је било испунити све услове. И сам Химлер је открио да му је мајка мађарског порекла, и да има трагова непожељне монголске крви. Жалио се и на чињеницу да су се његови борци више занимали за девојке „нижег порекла“. Говорио је: „Есесовцима нордијске девојке нису занимљиве јер су фригидне и мање фриволне од девојака ниже расне вредности.“

ДОМОВИ ЛЕБЕНЗБОРНА Химлеров циљ је био чиста раса. Есесовци су већ пре но што постану Хитлерови ритери морали да доказују аријевско порекло бар два века уназад. У духу нове мистике, заклињали су се: „Верујем у Немачку зато што верујем у Бога који ју је створио у свету и који је послао фирера да њоме управља.“
Формиран је есесовски Лебензборн, који је имао за циљ што више деце, будућих надљуди. У то име озакоњена су ванбрачна рађања у корист Немачке. У домове Лебензборна смештане су жене и деца, а сваки есесовац је имао задатак да оплоди расну земљакињу (без обзира да ли су у браку или не) пре но што оде на фронт. Мајке и бебе у домовима имали су, током читавог рата, најбољу храну о којима су други могли само да сањају.
Пропаганда је била оштра и одлучна. Режим је, у званичним апелима говорио женама шта да чине: „Свака од вас не може да нађе мужа, али свака може бити мајка.“ Девојчице су писале на тему „Биолошки брак“: „Смемо да зачнемо и нико нас због тога неће окивати брачним оковима.“
Већ 1936. број предбрачних односа порастао је у Минхену за 90 одсто, а у Тирингији се рађало по три хиљаде ванбрачне деце годишње. Министарство унутрашњих послова Рајха издало је наређење да неудата жена са децом има сва права и да се може називати госпођом као да је у законитом браку. Химлер је настојао да легализује бигамију, називајући моногамни брак „пакленом замишљу Цркве“.
У есесовском приручнику је писало: „За нас је жена која је родила много деце и која их је подигла светиња много већа од свих часних сестара без деце што их је произвео наш народ.“

БОРБА МАЧЕМ И КОЛЕВКОМ Хитлеру је требало много малих аријеваца, и за рат, и за рад. Да би испунио ова очекивања, Химлер шири „круг делатности“ Лебензборна отварајући нови простор за сексуалне односе, овај пут између Немаца и представница германске расе у Белгији, Холандији и Норвешкој. У борби за Нову Европу, око 50 хиљада Францускиња родило је децу немачким војницима.
Борба се, како је писало у званичним апелима Рајха, водила „мачем и колевком“: „Од највећег је значаја да немачки војници производе што више норвешке деце, била она законита или не.“ Видкун Квислинг против тога, очито, није имао ништа. Деца су одвођена из Норвешке у Немачку с дозволом мајке или без ње. Ако би се мајка побунила, дете би јој просто било одузети.
Историчар Марк Хилел, аутор књиге „У име расе“, која се бави биополитиком Лебензборна, пише: „Ниједна друга, непосредно погођена земља, није као Норвешка тако свесрдно помагала Немцима при легализацији крађе деце и њиховом одвођењу у Немачку.“
Енглескиње су рађале децу Хитлеру на окупираним острвима Џернси и Гвернси.
Ипак, најстрашније било је Химлерово наређење да се деца одузимају од родитеља са окупираних словенских територија. Лебензборн је отимао децу из Совјетског Савеза, Пољске и Југославије и давао их на усвајање немачким породицама. Чешка деца, чије су родитеље, за пример свима, нацисти побили у селу Лидице после атентата на Хајдриха, такође су одведена на германизацију.

ОТИМАЊЕ МАЛИХ СЛОВЕНА Како је то изгледало у Пољској?
По Хилелу, једна од кључних метода за отимање малишана Пољске и њихову германизацију било је „прекидање сваке везе између те деце и њихових пољских родитеља, као и забрана контактирања са околним становништвом“. Римокатоличким пољским установама забрањено је да у својим интернатима држе здраву децу.
Немци су пољске малишане одузимали из дечјих домова, старатељских породица, од неудатих мајки, из мешовитих пољско-немачких бракова. На удару је било потомство родитеља који су се одупирали германизацији, као и побијених и у логоре одведених, оних који су учествовали у покрету отпора. У пољским и руским селима децу су хватали на улицама и водили на тријажу у Познањ и Лублин. Окупирана села обилазиле су тзв. „смеђе сестре“, Хитлерове одане Немице у служби Лебензборна, нудиле деци слаткише и распитале се о њиховој породици, браћи и сестрама. Затим су нацисти долазили ноћу и отимали малишане. Око 10 одсто њих је било „расно одговарајуће“, а остали су одвођени у логоре. Учена да мрзе своје родитеље, деца су слушала о томе како су им очеве убили бандити док су им мајке алкохоличарке. Циљ преваспитавања је био развијање комплекса ниже вредности због порекла и стварање осећања захвалности Немцима који су их избавили из проблематичних породица.
Марк Хилел је у Немачкој срео германизовану Пољакињу којој су, одводећи је из завичаја, показали мртвачки сандук неког бискупа, и рекли да јој је мајка умрла и лежи у том ковчегу. После рата, она није хтела да се врати мајци, која је преживела логор, јер, како је рекла Хилелу, није опет могла да преживљава умирање оне која ју је родила.

ЗЛОЧИНИ СМЕЂИХ СЕСТАРА Сигисмунд Крајски, рођен 1933. у Познању, отет маја 1943. и одведен у сабирни логор Калиш, четири месеца је обучаван да воли Хитлера. Затим су њега и четрдесетак малишана одвели у логор Гмунден, где им је било забрањено да говоре пољски. За најмању грешку добијали су батине и остајали без хране. Крајски је увек пркосно причао на матерњем језику, и стално бивао кажњаван. Управа логора је деци говорила да су им родитељи помрли, а имена су им мењали у германска. Немачке породице би касније узимале малишане „на усвојење“ – сасвим „хумано“.
У самостану Калиш о њима су се старале „смеђе сестре“ које су мрзеле и злостављале мале Пољаке. Тако је Јохана Сандер убила дечака Зигмунда Свјатовског јер није хтео да поздравља на немачком. Децу која су одбијала германизацију сатима су мучена, затворена у капели, где су морала да држе руке скрштене на грудима све док не би пала у несвест.
Алиса Сосинка из Лођа се сећала како су им есесовски лекари давали инјекције са хормонима да би што пре полно сазреле и могле да рађају децу. План је био да се, пошто на свет донесу одређени број Хитлерових будућих војника, отете словенске девојчице побију.
Из Пољске је отето више од 250 хиљада деце, а до 1947. репатрирано је две хиљаде дечака и девојчица. Укупно је откривено тек око 20 одсто одведених. Пољацима је дозвољено да своју децу враћају само до 1949, а после тога је новопронађене малишане, по вољи Енглеза, требало слати из немачких породица у британске колоније.
Немци су на све могуће начине настојали да онемогуће репатријацију отете деце. Они западни, НАТО Немци, наравно. Томе је, пред крај Другог светског рата, претходило масовно спаљивање документације Лебензборн домова и логора. Кључни злотвор и Химлерова десна рука, есесовски генерал и доктор медицине Грегор Ебнер је ухапшен док је Химлер, заробљен, извршио самоубиство.
Хилел каже: „У послератним списима пронашли смо много разлога због којих су остлендери, пуно остлендера, остали у Западној Немачкој. Руси? Е, они нису прихватали никакве разлоге за децу нађену у њиховој зони. Захваљујући ефикасности руске полиције, мало Немаца је ћутке прешло преко наређења да врате свако страно дете које живи под њиховим кровом.“
Са Русима није било шале.

СЛОВЕНАЧКИ СЛУЧАЈ Године 1942, 25. јуна, Хајнрих Химлер, уочи обрачуна са герилом у Гоњој Крањској и Доњој Штајерској, издаје „Смернице за кампању против партизана и других бандита“. У документу стоји: „Ова кампања има све потребне елементе да учини безопасном популацију која је подржала и обезбеђивала бандитима људске ресурсе, оружје, као и склониште. Мушкарци из таквих породица, а често и њихови рођаци, морају бити стрељани, жене затворене и превезене у концентрационе логоре, а деца одвојена од завичаја и смештена на територијама Старог Рајха. Очекујем посебне извештаје о броју деце и њиховим расним вредностима. Сва имовина ових породица мора бити заплењена.“
Хајка је почела. Ухапшени припадници словеначког покрета отпора, као и цивили осумњичени за сарадњу са „бандитима“, вођени су у логоре и затворе у Марибору и Цељу, и стрељани без суда и пресуде. За време Другог светског рата, само у Штајерској, убијено је око две хиљаде словеначких талаца.
Почетком августа 1942, опет је ухапшено 1.300 партизана, чланова њихових породица и родбине који су смештени у затвор који се налазио у основној школи у Цељу. У Аушвиц су одведени одрасли, који су углавном тамо и страдали, а преко шестсто деце је, у два транспорта, спроведено у транзитни логор у Фронлајтену близу Граца. Одатле су прослеђена у есесовске логоре Лебензборна широм Рајха, где су нарочито преваспитавана и германизована. Старија деца, упркос тешким условима, сачувала су идентитет, комуницирајући са својима како су знали и умели, или водећи дневнике. Настојали су да помогну и малим земљацима, али је било тешко спасити најмлађе и одојчад које су преузеле немачке породице.
Први талас репатријације словеначке деце трајао је од јуна до октобра 1945, а трагање за децом коју су преузеле немачке породице било је дуго, тешко и често неуспешно. Репатријација је са променљивим успехом и уз вођење судских процеса спровођена до 1957. године.
Први састанак отете словеначке деце, која су већ ушла у одрасло доба, одржан је 1962. године. Основано је и удружење које се данас зове Друштво преживелих логораша – отете деце. Спомен – соба њихових страдања налази се у једној основној школи у Цељу, а сећања су сместили у књиге. Према подацима Друштва, око 654 деце, узраста од одојчади до осамнаестогодишњака, било је отето да би их Лебензборн германизовао.
Маја Вајс је снимила документарни филм „Banditenkinder – отета словеначка деца“. Гледаоце кроз причу води др Јанез Жмавц, председник удружења. Поред већ поменутих затвора и логора, у филму видимо и Ајзенштајн (данас Железна Руда у Чешкој), Салденбург, Нојштифт, Химелберг, Селигенпортен, Мајнбург, Каст у Баварској итд. Стиже се и у Неумаркт, Нирнберг и злогласни Аушвиц, где су убијани родитељи којима су одузети малишани.

СУДБИНА СРПСКЕ ДЕЦЕ Операција коју је 1942. водио генерал Штал на Козари, и у којој је учествовао ратни злочинац, аустријски есесовац Курт Валдхајм, касније генерални секретар Уједињених нација и Титов штићеник (кад се открило шта је радио на Козари, Брозов режим га је „покрио“), такође је многу децу бацила путевима на којима су се нашла и она са окупираних словенских територија.
Ево шта пише у званичном документу Српског народног већа Републике Хрватске: Усташко-њемачки логор у Сиску је основан 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао Прихватилиште за дјецу избјеглица. Дјечји логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством Женске лозе усташког покрета и Усташке надзорне службе. Непосредно управљање дјечјим прихватилиштем било је у рукама усташе и лијечника др Антуна Најжера.
Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана сестара св. Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора. Сви ови објекти су били крајње неприпремљени за становање и живот дјеце. (…)
Први транспорт у Сисак стиже 3. аугуста 1942. са укупно 906 дјеце. Дан послије долази још 650 малишана, а у трећој групи, која је у Сисак допремљена 6. аугуста, налазило се 1.272 дјеце. У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се опћи сабирни логор за мушкарце, жене и дјецу. Овдје је током аугуста и септембра 1942. од родитеља који су одабирани за присилни рад у Њемачкој одузето 3.971 дијете. Тако је од 3. августа 1942. до 8. јануара 1943. у Сиску било заточено 6.693 дјечака и дјевојчица, Срба са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније. (…)

ДОЗИВАЛА СУ МАТЕРЕ О незамисливим условима на логорским локалитетима свједочио је и доктор Лазар Маргуљес, лијечник из Осијека: „Примијетио сам да од пошиљки боље хране које је слао Црвени криж из Загреба, ништа од тога нису добивала дјеца. Прегледавајући дјецу најчешће сам обилазио ова мјеста: недовршену Соколану, у којој су дјеца лежала на голом бетону или, у најбољем случају, на нешто мало сламе. У тзв. Болници, у малој школи у Старом Сиску, у којој није било кревета дјеца су лежала на подовима са мало растресене и загађене сламе, улијепљене крвавим изметинама и прекривене ројевима муха. Дјеца су била гола и боса, без покривача. Кад је и у Соколани избио пјегавац, доктор Најжер је наредио да се заражена дјеца пренесу у тзв. Болницу, у којој још заразе није било, те је тако проузроковао велики помор дјеце.“
Из обиља потресних свједочења издвајамо и свједочење Јане Кох, тадашње секретарице Црвеног крижа Хрватске. „Бараке су биле повезане ходницима на којима су стражарили усташе. Подаље од амбуланте, из неке друге бараке, чуо се тужни плач дјеце. Ту је било смјештено на голом поду четири стотине дјеце: новорођенчади, дјеце од неколико недјеља и мјесеци, до десет година старости. Колико је дјеце долазило, и куда су их отпремали, није се више могло сазнати. Дјеца у дјечјој бараци су неутјешиво плакала и дозивала матере, које су биле на само неколико корачаја удаљене од дјеце, али које до њих не пропушта фашистички злочинац. Већа дјеца причају нам кроз сузе, како не могу умирити малене, јер су гладни, нема их тко превити и како се боје да ће сви помријети. Та дјеца још нису навршила нити десет година, заклињу нас: „‘Ајде, сестро, доведи нам матере, доведи барем мајке овим маленима. Видјет ћеш, ако им не доведеш матере, угушит ће се, већ од самих суза.“ (…)
Транспорт са 550 дјеце отпремили смо у Загреб и једино што смо могли као утјеху рећи тим матерама, била је адреса гдје да потраже дјецу кад се врате из туђине. Њих су све још исте ноћи отпремили у Њемачку.“ (…)
Према евиденцији Анте Думбовића, из логора је враћено родитељима или најближим рођацима 1.200 дјеце, док их је 2.200 предано грађанима Сиска и околине на „прехрану“. Никада нећемо моћи са сигурношћу утврдити тачан број умрле дјеце. (…) Крајем рата се већи број људи вратио из заробљеништва те су кренули у потрагу за најближима. Картотека коју је водила Дијана Будисављевић могла се користити тек кратко вријеме. На захтјев нове власти у Загребу, Одјељења за заштиту народа (ОЗНА), Диани Будисављевић је одузета „картотека козарачке дјеце“ и албуми с фотографијама из усташких логора. Рад на картотеци је убрзо сасвим замро, а на хиљаде дјеце и њихових родитеља тражит ће једни друге још дуго, најчешће без успјеха.“
Најважније што се не сме заборавити: НДХ је имала свој закон о „ратној сирочади“, рађен по узору на Химлерове Лебензборн пројекте. Српчиће је требало кроатизовати и претворити у Павелићеве јаничаре.

СУДБИНА БОЖИДАРКЕ ФРАЈТ Чувена глумица Божидарка Фрајт дете је с Козаре. О њеној судбини пише Драгоје Лукић у књизи „Рат и деца Козаре“: „Богдан Грубљешић, Божидаркин отац, отишао је у устанак на Козари 1941. са још два брата и три сестре. Рањен је у мају 1942. на бункерима код Приједора, када је град први пут ослобођен. У офанзиви, у јуну 1942, његова рана још није била зарасла када су га заробили Немци и потерали према Земуну и Сајмишту. Како је Богдан побегао из транспорта и доспео у село Жабаре, живих сведока нема да то испричају. Са првоборцем Симом Симићем, чије родно село сада носи његово име, успоставио је одмах везу, а када су наишли Крајишници, није могао да одоли и отишао је с њима на ровове Сремског фронта. Погинуо је на Бијељини као борац Друге крајишке бригаде. У истој офанзиви мајка Вида одведена је с Козаре у сабирни логор Церовљане. Даље, пут је водио кроз Јасеновац у село Клокочевац крај Бјеловара. У наручју је носила малу Божидарку, своје једино дете. Село је било партизанско и у њему се једне ноћи много пуцало. Дошле су усташе и оне људе које одмах нису побили, отерали су поново у логор. Виду су, с породицом код које се била склонила, спровели у Сисак и затворили у бившу фабрику шпиритуса. Већ сутрадан по доласку, мајкама су одузели децу. Осумњичене да су сарађивале с партизанима, стријељане су ноћу. Међу њима је била и Вида Грубљешић.“
Божидарку је усвојио бездетни хрватски брачни пар Фрајт, и она је касније, од своје тетке, сазнала ко је и шта је.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА Народ коме су одузимали децу током тешке и мучне историје мора да реагује на покушаје да се, у име „дечјих права“, Србија претвори у глобалистички Лебензборн простор. Јер ко не учи лекције историје, понављаће их, све страшније, до коначног нестанка. Не будимо лицемерни: нема тих пара које држава може да поклони оцу и мајци да би рађали потомство ако им се непрестано прети да ће им „центри за антисоцијални рад“ узети најмилије. Ако се не будемо борили за децу, нашу једину будућност, за кога ћемо се борити? Ако не будемо стали уз истинске браниоце људских права који су спремни да, увек и свагда, бране право родитеља да буду са својим синовима и кћерима, уз кога ћемо стати?
Овај текст је покушај да не заборавимо, и да нам се памћење пробуди пре но што наступи терминална национална деменција.