Са смрћу је вазда умео

ПУТОВАЊЕ ПРУГОМ КОЈА СЕ ВИНУЛА У НЕБО: РАДОВАН БЕЛИ МАРКОВИЋ

Катастрофа и смрт у делима Радована Белог Марковића нису у сразмерном односу. Потенцијално катастрофично у његовим делима увек је у вези са животом, а не са смрћу. Могли бисмо рећи да у делима овог писца смрт има повлашћен статус јер је, заправо, како од стране јунака приповедача, тако и од других јунака, вољенија него живот

Вобзиром на то да је Радован Бели Марковић (1947–2022) писац који се у својим делима систематски бави категоријом смрти, њеном филозофијом и естетиком, важно је да к знању примимо чињеницу да се процес дестабилизације света реалистичног у прози овог писца не завршава „катастрофом која изазива смрт“ (Роже Каjoa). У његовим је световима, без обзира на њихову природу, смрт свеприсутна, тј. она је константа, али не производи неки нарочит вид узнемирења његових јунака јер они управо у том свету и са знањем те чињенице „функционишу“, што појављујући се из сопственог живота, што иза својих смрти.

Катастрофа и смрт, дакле, у делима Радована Белог Марковића нису у сразмерном односу. Потенцијално катастрофично у његовим делима увек је у вези са животом, а не са смрћу. Могли бисмо рећи да у делима овог писца смрт има повлашћен статус јер је, заправо, како од стране јунака приповедача, тако и од других јунака, вољенија него сам живот. Примери хармоничности односа јунака приповедача и њихових смрти, јер их је, како смо већ напоменули, увек више од једне, као и других јунака и њихових смрти, у оквиру различитих светова, у делима овога писца су многобројни. Овом приликом размотрићемо најрепрезентативније.

У сегменту романа Лајковачка пруга (1997), чији је наслов „Глорија или Маргарет“, свеприсутна смрт јунака је мистификована. То је постигнуто њеним персонификовањем:
„Али смрт књижевника Р. Б. Марковића још није стигла до светских читалаца, према којима је, као камен с неба, неумитно кренула.
У тамнозеленој хаљини с црним обрубима, узетој од венецијанског кројача, показала се само одабраним појединцима из групе људи који су се, под његовим именом, лајковачком пругом повлачили, по возовима у којима се забезекнута Сербија тискала, без наде и снова, често и без вечере.

Није, према Р. Б. Марковићу, било логичких препрека да се његова смрт Глорија зове, или Маргарет, нити је очекивао да ће то на било који начин од њега зависити, а није ни хтео око тога да дангуби.

’Глорија, ипак’, одлучио се. ’Прославићемо то уз шампањ!’“
Однос јунака и његове смрти готово је еротизован:
„Заволео ју је, наравно, и више него што је могао да поднесе. […] Њена му је дојка довољна била онако како само дојка довољна може да буде. Р. Б. Марковић би се сваког хонорара одрекао за њене високе чизме, а после да пију чај и да се младости сећају. […] Журећи к њему, кишобране је и рукавице на шалтерима лајковачке поште заборављала. […] Глорија се није заносила нити истрчавала. Само се крстила над њиме, јер је схватила да није лако наћи неког ко ће је устрептало ишчекивати и горко јој се радовати. Уосталом, Глорија и није била смрт која се, као пијан плота, држи уобичајеног.“

Још један, изузетан, пример који говори о хармоничности односа јунака и његове смрти, као и о његовој чежњи и готово потпуном, жељеном, присаједињењу с њом, такође налазимо у роману Лајковачка пруга. Меланхолични инжинир Девечерски, чија судбина зависи од аутора који тежи да напише роман о Лајковачкој прузи, тежи сопственој смрти која је такође персонификована. До краја, како ћемо на основу примера закључити, његов однос према сопственој смрти чак је и карневализован. Функција тог поступка јесте заправо пародирање јунакове толике опчињенисти сопственом смрћу, као и пародирање његове природе чија је основна карактеристика, како смо већ напоменули, дубока меланхолија:
„Ако је књижевник Р. Б. Марковић у судбини инжинира Девечерског ишта ᾿нањушио’, онда је то извесно умиленије смрти, […] а смрт се свуда нахађала: с дангубама, поквареница, пије и уместо инжинира Девечерског свршава, канда, и многе од овог света послове, тако да је већ и простим сељацима одавно синуло: учени инжинир држи само форму.
Због жила, које по његовим рукама бејаху снажно набрекле, могло се назрети да он на другу смрт и не помишља, осим ако то није смрт у млакој бањи, кад крв касом тркачког коња потече, као из врата недужне кокоши, а после како из младе дојке мили, тако да човек може сит да се наспава, пре него што му сва истече, а и под неку сукњу успут да завири, па и да се покаје, управљајући свој живот некој другој мети, пошто је о поретку у свету једну нову појединост узгредно сазнао.“

Категорија смрти и њена естетика исказане у виду каталога, тј. пописа умрлих Ћелијанаца, чине и језгро приповетке „Реџића читуља“ (1986) и романа Лимунација у Ћелијама (2000). Одлика тих каталога јесте референцијалност, јер се у њима приповеда о различитим световима и о различитим умирањима у оквиру тих светова.
Иако приповедач добро познаје оно о чему приповеда (прилике у којима су јунаци живели и умирали, место и време њиховог живљења и умирања), нисмо у прилици да у вези са списковима које је начинио говоримо о потенцијалној ᾿довршености облика’ (Умберто Еко) због категорије коју испитује и која и њега надилази. У приповеци „Реџића читуља“, као и у роману Лимунација у Ћелијама реч је о бескрајним списковима зато што није могуће побројати све смрти, јер се оне с протицањем времена умножавају зато што је умирање континуирани процес. Њих само тренутно бележи ᾿мртвих душа поклисар’ и њега ће, неминовно, заменити други када овај умре и када белешка о његовој смрти постане део тог списка. Његов ᾿посао’ отежава и чињеница да неки од јунака чије смрти побројава и о којима сведено приповеда, умиру више пута. Немогућност јунака приповедача и људи уопште да коначно и суштински појме категорију смрти условљава настанак списка, тј. набрајање појединачних смрти, јер је то покушај да се разматрана категорија учини делимично схватљивом. На основу наведеног закључујемо да они и у „Реџића читуљи“ и у Лимунацији у Ћелијама представљају „варијацију на топос неизрецивог“ (Еко).
Те читуље се одликују одсуством хронологије. На крају првог дела Ћелијанске читуле ᾿мними литерата’ даје на знање да је читула измишљена и да је читав роман који приповеда (Лимунација у Ћелијама) његово ᾿самоизмишљање᾿. Престанак ᾿самоизмишљања᾿, било да је реч о читуљама или о роману, изједначава с престанком сопственог бивања.
Због немогућности потпуне ᾿изрецивости᾿, као и због чињенице да се у оквиру каталога сведено приповеда о више светова и о више смрти (некада и више смрти једне те исте особе), ти каталози имају и одлике поетских спискова. Њихова поетичност огледа се у бројним инверзијама на синтаксичком нивоу, као и на употреби поређења и метафора. Они су пример ризнице архаичних, готово заборављених имена, речи и израза карактеристичних по специфичној звучности која доприноси ᾿изражајној вредности списка᾿ (Еко).
Из перспективе аутора наведених читула, који се у прози Радована Белог Марковића јављају у различитим ᾿појавима᾿, смрт је сагледана из различитих перспектива, па отуда у исказима осим меланхоличности налазимо и низ иронијских отклона од смрти, аутоиронију када је реч о смрти јунака приповедача, или о његовим смртима, офантастичење смрти већ оностраних јунака, дескрибовану ситуацијску комику и карневализацију. Ипак, у тим, у ствари, несређеним списковима, стога што нису хронолошки успостављени ни по редоследу рођења, а ни по редоследу умирања, уочавамо извесну хомогеност, јер заједничка карактеристика свих који се у њима спомињу јесте да су Ћелијанци и да више нису међу живима.

У прози Радована Белог Марковића (…) смрт је сагледана из различитих перспектива, па отуда у исказима осим меланхоличности налазимо и низ иронијских отклона од смрти, аутоиронију када је реч о смрти јунака приповедача, или о његовим смртима, офантастичење смрти већ оностраних јунака, дескрибовану ситуацијску комику и карневализацију

На основу до сада реченог у прилици смо да видимо како се Радован Бели Марковић са смрћу поиграва, како је с њом вазда умео – на свој начин чезнувши за њом, с њом се надигравајући, заводећи је и осећајући њено „умиленије” док ослушкује шушкање њених фабулозних венецијанских хаљина, док потврђује елеганцију њених високих чизама, уживајући у њеној посебности јер се она, таква, само посебном и објавила, па је због њега, опчињена и расејана, губила кишобране и рукавице. Показало се како Глорија није часила, како је, без двојбе и у заносу одвела онога коме је увек припадала. Путуј, Радоване, заједно с њом, пругом која се винула у небо, а када стигнеш изнад девет белих облака, објави нам се да те опет у светлости видимо.