Sa smrću je vazda umeo

PUTOVANJE PRUGOM KOJA SE VINULA U NEBO: RADOVAN BELI MARKOVIĆ

Katastrofa i smrt u delima Radovana Belog Markovića nisu u srazmernom odnosu. Potencijalno katastrofično u njegovim delima uvek je u vezi sa životom, a ne sa smrću. Mogli bismo reći da u delima ovog pisca smrt ima povlašćen status jer je, zapravo, kako od strane junaka pripovedača, tako i od drugih junaka, voljenija nego život

Vobzirom na to da je Radovan Beli Marković (1947–2022) pisac koji se u svojim delima sistematski bavi kategorijom smrti, njenom filozofijom i estetikom, važno je da k znanju primimo činjenicu da se proces destabilizacije sveta realističnog u prozi ovog pisca ne završava „katastrofom koja izaziva smrt“ (Rože Kajoa). U njegovim je svetovima, bez obzira na njihovu prirodu, smrt sveprisutna, tj. ona je konstanta, ali ne proizvodi neki naročit vid uznemirenja njegovih junaka jer oni upravo u tom svetu i sa znanjem te činjenice „funkcionišu“, što pojavljujući se iz sopstvenog života, što iza svojih smrti.

Katastrofa i smrt, dakle, u delima Radovana Belog Markovića nisu u srazmernom odnosu. Potencijalno katastrofično u njegovim delima uvek je u vezi sa životom, a ne sa smrću. Mogli bismo reći da u delima ovog pisca smrt ima povlašćen status jer je, zapravo, kako od strane junaka pripovedača, tako i od drugih junaka, voljenija nego sam život. Primeri harmoničnosti odnosa junaka pripovedača i njihovih smrti, jer ih je, kako smo već napomenuli, uvek više od jedne, kao i drugih junaka i njihovih smrti, u okviru različitih svetova, u delima ovoga pisca su mnogobrojni. Ovom prilikom razmotrićemo najreprezentativnije.

U segmentu romana Lajkovačka pruga (1997), čiji je naslov „Glorija ili Margaret“, sveprisutna smrt junaka je mistifikovana. To je postignuto njenim personifikovanjem:
„Ali smrt književnika R. B. Markovića još nije stigla do svetskih čitalaca, prema kojima je, kao kamen s neba, neumitno krenula.
U tamnozelenoj haljini s crnim obrubima, uzetoj od venecijanskog krojača, pokazala se samo odabranim pojedincima iz grupe ljudi koji su se, pod njegovim imenom, lajkovačkom prugom povlačili, po vozovima u kojima se zabezeknuta Serbija tiskala, bez nade i snova, često i bez večere.

Nije, prema R. B. Markoviću, bilo logičkih prepreka da se njegova smrt Glorija zove, ili Margaret, niti je očekivao da će to na bilo koji način od njega zavisiti, a nije ni hteo oko toga da dangubi.

’Glorija, ipak’, odlučio se. ’Proslavićemo to uz šampanj!’“
Odnos junaka i njegove smrti gotovo je erotizovan:
„Zavoleo ju je, naravno, i više nego što je mogao da podnese. […] Njena mu je dojka dovoljna bila onako kako samo dojka dovoljna može da bude. R. B. Marković bi se svakog honorara odrekao za njene visoke čizme, a posle da piju čaj i da se mladosti sećaju. […] Žureći k njemu, kišobrane je i rukavice na šalterima lajkovačke pošte zaboravljala. […] Glorija se nije zanosila niti istrčavala. Samo se krstila nad njime, jer je shvatila da nije lako naći nekog ko će je ustreptalo iščekivati i gorko joj se radovati. Uostalom, Glorija i nije bila smrt koja se, kao pijan plota, drži uobičajenog.“

Još jedan, izuzetan, primer koji govori o harmoničnosti odnosa junaka i njegove smrti, kao i o njegovoj čežnji i gotovo potpunom, željenom, prisajedinjenju s njom, takođe nalazimo u romanu Lajkovačka pruga. Melanholični inžinir Devečerski, čija sudbina zavisi od autora koji teži da napiše roman o Lajkovačkoj pruzi, teži sopstvenoj smrti koja je takođe personifikovana. Do kraja, kako ćemo na osnovu primera zaključiti, njegov odnos prema sopstvenoj smrti čak je i karnevalizovan. Funkcija tog postupka jeste zapravo parodiranje junakove tolike opčinjenisti sopstvenom smrću, kao i parodiranje njegove prirode čija je osnovna karakteristika, kako smo već napomenuli, duboka melanholija:
„Ako je književnik R. B. Marković u sudbini inžinira Devečerskog išta ᾿nanjušio’, onda je to izvesno umilenije smrti, […] a smrt se svuda nahađala: s dangubama, pokvarenica, pije i umesto inžinira Devečerskog svršava, kanda, i mnoge od ovog sveta poslove, tako da je već i prostim seljacima odavno sinulo: učeni inžinir drži samo formu.
Zbog žila, koje po njegovim rukama bejahu snažno nabrekle, moglo se nazreti da on na drugu smrt i ne pomišlja, osim ako to nije smrt u mlakoj banji, kad krv kasom trkačkog konja poteče, kao iz vrata nedužne kokoši, a posle kako iz mlade dojke mili, tako da čovek može sit da se naspava, pre nego što mu sva isteče, a i pod neku suknju usput da zaviri, pa i da se pokaje, upravljajući svoj život nekoj drugoj meti, pošto je o poretku u svetu jednu novu pojedinost uzgredno saznao.“

Kategorija smrti i njena estetika iskazane u vidu kataloga, tj. popisa umrlih Ćelijanaca, čine i jezgro pripovetke „Redžića čitulja“ (1986) i romana Limunacija u Ćelijama (2000). Odlika tih kataloga jeste referencijalnost, jer se u njima pripoveda o različitim svetovima i o različitim umiranjima u okviru tih svetova.
Iako pripovedač dobro poznaje ono o čemu pripoveda (prilike u kojima su junaci živeli i umirali, mesto i vreme njihovog življenja i umiranja), nismo u prilici da u vezi sa spiskovima koje je načinio govorimo o potencijalnoj ᾿dovršenosti oblika’ (Umberto Eko) zbog kategorije koju ispituje i koja i njega nadilazi. U pripoveci „Redžića čitulja“, kao i u romanu Limunacija u Ćelijama reč je o beskrajnim spiskovima zato što nije moguće pobrojati sve smrti, jer se one s proticanjem vremena umnožavaju zato što je umiranje kontinuirani proces. Njih samo trenutno beleži ᾿mrtvih duša poklisar’ i njega će, neminovno, zameniti drugi kada ovaj umre i kada beleška o njegovoj smrti postane deo tog spiska. Njegov ᾿posao’ otežava i činjenica da neki od junaka čije smrti pobrojava i o kojima svedeno pripoveda, umiru više puta. Nemogućnost junaka pripovedača i ljudi uopšte da konačno i suštinski pojme kategoriju smrti uslovljava nastanak spiska, tj. nabrajanje pojedinačnih smrti, jer je to pokušaj da se razmatrana kategorija učini delimično shvatljivom. Na osnovu navedenog zaključujemo da oni i u „Redžića čitulji“ i u Limunaciji u Ćelijama predstavljaju „varijaciju na topos neizrecivog“ (Eko).
Te čitulje se odlikuju odsustvom hronologije. Na kraju prvog dela Ćelijanske čitule ᾿mnimi literata’ daje na znanje da je čitula izmišljena i da je čitav roman koji pripoveda (Limunacija u Ćelijama) njegovo ᾿samoizmišljanje᾿. Prestanak ᾿samoizmišljanja᾿, bilo da je reč o čituljama ili o romanu, izjednačava s prestankom sopstvenog bivanja.
Zbog nemogućnosti potpune ᾿izrecivosti᾿, kao i zbog činjenice da se u okviru kataloga svedeno pripoveda o više svetova i o više smrti (nekada i više smrti jedne te iste osobe), ti katalozi imaju i odlike poetskih spiskova. Njihova poetičnost ogleda se u brojnim inverzijama na sintaksičkom nivou, kao i na upotrebi poređenja i metafora. Oni su primer riznice arhaičnih, gotovo zaboravljenih imena, reči i izraza karakterističnih po specifičnoj zvučnosti koja doprinosi ᾿izražajnoj vrednosti spiska᾿ (Eko).
Iz perspektive autora navedenih čitula, koji se u prozi Radovana Belog Markovića javljaju u različitim ᾿pojavima᾿, smrt je sagledana iz različitih perspektiva, pa otuda u iskazima osim melanholičnosti nalazimo i niz ironijskih otklona od smrti, autoironiju kada je reč o smrti junaka pripovedača, ili o njegovim smrtima, ofantastičenje smrti već onostranih junaka, deskribovanu situacijsku komiku i karnevalizaciju. Ipak, u tim, u stvari, nesređenim spiskovima, stoga što nisu hronološki uspostavljeni ni po redosledu rođenja, a ni po redosledu umiranja, uočavamo izvesnu homogenost, jer zajednička karakteristika svih koji se u njima spominju jeste da su Ćelijanci i da više nisu među živima.

U prozi Radovana Belog Markovića (…) smrt je sagledana iz različitih perspektiva, pa otuda u iskazima osim melanholičnosti nalazimo i niz ironijskih otklona od smrti, autoironiju kada je reč o smrti junaka pripovedača, ili o njegovim smrtima, ofantastičenje smrti već onostranih junaka, deskribovanu situacijsku komiku i karnevalizaciju

Na osnovu do sada rečenog u prilici smo da vidimo kako se Radovan Beli Marković sa smrću poigrava, kako je s njom vazda umeo – na svoj način čeznuvši za njom, s njom se nadigravajući, zavodeći je i osećajući njeno „umilenije” dok osluškuje šuškanje njenih fabuloznih venecijanskih haljina, dok potvrđuje eleganciju njenih visokih čizama, uživajući u njenoj posebnosti jer se ona, takva, samo posebnom i objavila, pa je zbog njega, opčinjena i rasejana, gubila kišobrane i rukavice. Pokazalo se kako Glorija nije časila, kako je, bez dvojbe i u zanosu odvela onoga kome je uvek pripadala. Putuj, Radovane, zajedno s njom, prugom koja se vinula u nebo, a kada stigneš iznad devet belih oblaka, objavi nam se da te opet u svetlosti vidimo.