МАЈСТОР КЊИГЕ

СЕЋАЊЕ: Пера Бура (1949–2024)

Радио је до последњег дана – у његовом компјутеру остале су припреме за стотине изашлих и неизашлих књига из више издавачких кућа, најпре и највише из БИГЗ-а у којем је провео радни век, али и из готово две деценије у Српској књижевној задрузи, Партенону и другим издавачима

Управо спремајући запис о техничким уредницима у (југословенском) издаваштву друге половине 20. века, јавише да смо остали без још једног великана обликовања текста у књигама тога доба.
Био је то Пера Станисављев Бура.
Радио је до последњег дана – у његовом компјутеру остале су припреме за стотине изашлих и неизашлих књига из више издавачких кућа, најпре и највише из БИГЗ-а у којем је провео радни век, али и из готово две деценије у Српској књижевној задрузи, Партенону и другим издавачима.
Пре компјутера био је тзв. врући слог. Највећи тиражи и најважнија издања остала су у бесповратно несталим машинама, шифовима, табацима и осталим формама израде књиге, од рукописа до штампе. Само се по имену у импресуму зна ко је био технички уредник – не мање неопходан од идејно-естетских уредника епохе која их је створила.
У великим издавачким предузећима било их је више, различитих генерација, али су најприсутнији технички уредници у тој епохи били: у Просвети Слободан Николић, у Нолиту Снежана Нецић и Богдан Ћурчин, у Раду Љубомир Самарџић, у Свјетлости Сарајево Хилмо Хаџић, у Графичком заводу Титоград Драгомир Гољевић, у БИГЗ-у Пера Станисављев Бура. И други.
Имена су им остала у стотинама и хиљадама књига.
Пера Бура био је један од њих.
Родом је био из Тараша, Банат. Уметничку школу учио у Новом Саду, рано дошао у БИГЗ, најдуже је био шеф техничке редакције која је била бројна у доба издавачке експанзије, а сводила се само на њега у доба честих економских криза које су захватале издаваче – старије и млађе, веће и мање.
Годинама, председник Радничког савета БИГЗ-а.
Бура му је био породични надимак: онај који се бури, дури, срди. Име Бура стоји и на споменику Периног оца, на гробљу у Тарашу.
Пера Бура готово никад није реаговао бурно. Било је то у складу са сталоженошћу књига на којима је радио.
Ако му додају „ић“ – Станисављев-ић, он се не љути много, ако му изостане Бура – бури се, само тада.
Стотине књига прошле су кроз његове руке. Радио је с разним директорима, уредницима, ауторима, лекторима, коректорима… Ученима и недоученима. Био је стрпљив: уносио закаснеле исправке, поново радио преломе, испуњавао обичне и необичне прохтеве.
Перу су највише ценили Раичковић и Капор. Стеван му је поверио Сабрана дела у 10 књига (1997), а недавно је, без грешке, урадио и последњу, једанаесту. Капор је говорио: „Моје књиге ради искључиво Пера Бура!“
Огромна „производња“ БИГЗ-а била је у његовим рукама. А кад је БИГЗ, са оним друштвеним поретком, отишао у неповрат, Пера Бура наставља да ради за Српску књижевну задругу и за Партенон.
Долазио је у СКЗ са својом супругом Ружицом Рушком, обоје са шеширима, као пар из отмених филмова. Од блиског рода нису имали никога, па су били још више нераздвојни. Рушка је исто била графичар, али је своје костиме, хаљине, шешире и Перине кошуље шила сама, као модни уметник.
Пре шест година Рушка се преселила на гробље у Тарашу. Као у каквом музеју, остале су њене креације, њени дневници и многе Перине књиге.
Технички уредници били су нека врста заштитних имена и чувари графичког образа великих издавача. Њихове заслуге ипак нису довољно познате.
Били су то људи који су спасили многе књиге – од великих и малих грешака. Који су, пре појаве компјутера, носили штампарски материјал, шифове, табаке, филмове, паусе и клишеа од издавачког предузећа до штампарије и награг, ауторима, уредницима и коректорима – кући или у кафану.
Путовали ноћним аутобусима и возовима до градова у којима су се штампале прве колор-монографије у Југославији, комплети великих писаца, дела политичара, књижевника и почетника…
Знали су напамет лектиру коју су умножавали деценијама, чинили чуда са непоправљивим грешкама, спасавали мале и велике ствари, па и наслове књига и имена аутора…
Догађало се да у поноћ, или пред зору, зове аутор, или редактор или директор: Молим те, промени, исправи, додај, избриши…
И после последње коректуре, технички уредник баци поглед на странице – можда се нешто поткрало! На свакој се потпише.
Употреба мале и велике црте, пренос речи на крају реда, правила са „сирочетом“ или „копилетом“ и многе друге читаоцу споредне или небитне појединости – зависиле су од техничког уредника и његовог искуства.
Чим се отвори и прелиста књига, види се је ли имала правог техничког уредника. Зато се догађало да читалац отвори књигу на обичној страници, где нема ниједне слике, и каже: Како је ово лепо! А не зна шта је то лепо, јер се склад и ред не виде.
При избору формата, фонта, штампарије, пластификације, дизајнера, технички уредник је (био) неопходан.
Први примерак (звали смо га „сигнални“) из штампарије у редакцију доноси технички уредник. И он стрепи шта ће рећи „власт“. А власти је било лакше да управо њега пошаље још вишој власти…
Сваку књигу коју је уредио Пера је однео кући – чувао их је као велику библиотеку минулог рада и живота. У многима од њих: посвета аутора. До краја живота поштовао је, разумео и волео многе, па и песнике. Имена им не могу стати на једној страници.