MAJSTOR KNJIGE

SEĆANJE: Pera Bura (1949–2024)

Radio je do poslednjeg dana – u njegovom kompjuteru ostale su pripreme za stotine izašlih i neizašlih knjiga iz više izdavačkih kuća, najpre i najviše iz BIGZ-a u kojem je proveo radni vek, ali i iz gotovo dve decenije u Srpskoj književnoj zadruzi, Partenonu i drugim izdavačima

Upravo spremajući zapis o tehničkim urednicima u (jugoslovenskom) izdavaštvu druge polovine 20. veka, javiše da smo ostali bez još jednog velikana oblikovanja teksta u knjigama toga doba.
Bio je to Pera Stanisavljev Bura.
Radio je do poslednjeg dana – u njegovom kompjuteru ostale su pripreme za stotine izašlih i neizašlih knjiga iz više izdavačkih kuća, najpre i najviše iz BIGZ-a u kojem je proveo radni vek, ali i iz gotovo dve decenije u Srpskoj književnoj zadruzi, Partenonu i drugim izdavačima.
Pre kompjutera bio je tzv. vrući slog. Najveći tiraži i najvažnija izdanja ostala su u bespovratno nestalim mašinama, šifovima, tabacima i ostalim formama izrade knjige, od rukopisa do štampe. Samo se po imenu u impresumu zna ko je bio tehnički urednik – ne manje neophodan od idejno-estetskih urednika epohe koja ih je stvorila.
U velikim izdavačkim preduzećima bilo ih je više, različitih generacija, ali su najprisutniji tehnički urednici u toj epohi bili: u Prosveti Slobodan Nikolić, u Nolitu Snežana Necić i Bogdan Ćurčin, u Radu Ljubomir Samardžić, u Svjetlosti Sarajevo Hilmo Hadžić, u Grafičkom zavodu Titograd Dragomir Goljević, u BIGZ-u Pera Stanisavljev Bura. I drugi.
Imena su im ostala u stotinama i hiljadama knjiga.
Pera Bura bio je jedan od njih.
Rodom je bio iz Taraša, Banat. Umetničku školu učio u Novom Sadu, rano došao u BIGZ, najduže je bio šef tehničke redakcije koja je bila brojna u doba izdavačke ekspanzije, a svodila se samo na njega u doba čestih ekonomskih kriza koje su zahvatale izdavače – starije i mlađe, veće i manje.
Godinama, predsednik Radničkog saveta BIGZ-a.
Bura mu je bio porodični nadimak: onaj koji se buri, duri, srdi. Ime Bura stoji i na spomeniku Perinog oca, na groblju u Tarašu.
Pera Bura gotovo nikad nije reagovao burno. Bilo je to u skladu sa staloženošću knjiga na kojima je radio.
Ako mu dodaju „ić“ – Stanisavljev-ić, on se ne ljuti mnogo, ako mu izostane Bura – buri se, samo tada.
Stotine knjiga prošle su kroz njegove ruke. Radio je s raznim direktorima, urednicima, autorima, lektorima, korektorima… Učenima i nedoučenima. Bio je strpljiv: unosio zakasnele ispravke, ponovo radio prelome, ispunjavao obične i neobične prohteve.
Peru su najviše cenili Raičković i Kapor. Stevan mu je poverio Sabrana dela u 10 knjiga (1997), a nedavno je, bez greške, uradio i poslednju, jedanaestu. Kapor je govorio: „Moje knjige radi isključivo Pera Bura!“
Ogromna „proizvodnja“ BIGZ-a bila je u njegovim rukama. A kad je BIGZ, sa onim društvenim poretkom, otišao u nepovrat, Pera Bura nastavlja da radi za Srpsku književnu zadrugu i za Partenon.
Dolazio je u SKZ sa svojom suprugom Ružicom Ruškom, oboje sa šeširima, kao par iz otmenih filmova. Od bliskog roda nisu imali nikoga, pa su bili još više nerazdvojni. Ruška je isto bila grafičar, ali je svoje kostime, haljine, šešire i Perine košulje šila sama, kao modni umetnik.
Pre šest godina Ruška se preselila na groblje u Tarašu. Kao u kakvom muzeju, ostale su njene kreacije, njeni dnevnici i mnoge Perine knjige.
Tehnički urednici bili su neka vrsta zaštitnih imena i čuvari grafičkog obraza velikih izdavača. Njihove zasluge ipak nisu dovoljno poznate.
Bili su to ljudi koji su spasili mnoge knjige – od velikih i malih grešaka. Koji su, pre pojave kompjutera, nosili štamparski materijal, šifove, tabake, filmove, pause i klišea od izdavačkog preduzeća do štamparije i nagrag, autorima, urednicima i korektorima – kući ili u kafanu.
Putovali noćnim autobusima i vozovima do gradova u kojima su se štampale prve kolor-monografije u Jugoslaviji, kompleti velikih pisaca, dela političara, književnika i početnika…
Znali su napamet lektiru koju su umnožavali decenijama, činili čuda sa nepopravljivim greškama, spasavali male i velike stvari, pa i naslove knjiga i imena autora…
Događalo se da u ponoć, ili pred zoru, zove autor, ili redaktor ili direktor: Molim te, promeni, ispravi, dodaj, izbriši…
I posle poslednje korekture, tehnički urednik baci pogled na stranice – možda se nešto potkralo! Na svakoj se potpiše.
Upotreba male i velike crte, prenos reči na kraju reda, pravila sa „siročetom“ ili „kopiletom“ i mnoge druge čitaocu sporedne ili nebitne pojedinosti – zavisile su od tehničkog urednika i njegovog iskustva.
Čim se otvori i prelista knjiga, vidi se je li imala pravog tehničkog urednika. Zato se događalo da čitalac otvori knjigu na običnoj stranici, gde nema nijedne slike, i kaže: Kako je ovo lepo! A ne zna šta je to lepo, jer se sklad i red ne vide.
Pri izboru formata, fonta, štamparije, plastifikacije, dizajnera, tehnički urednik je (bio) neophodan.
Prvi primerak (zvali smo ga „signalni“) iz štamparije u redakciju donosi tehnički urednik. I on strepi šta će reći „vlast“. A vlasti je bilo lakše da upravo njega pošalje još višoj vlasti…
Svaku knjigu koju je uredio Pera je odneo kući – čuvao ih je kao veliku biblioteku minulog rada i života. U mnogima od njih: posveta autora. Do kraja života poštovao je, razumeo i voleo mnoge, pa i pesnike. Imena im ne mogu stati na jednoj stranici.