РАДИОАКТИВНА БУДУЋНОСТ

Србија и атомске централе

Све израженија пропаганда рискантне нуклеарне енергије, као спасоносног решења настале енергетске кризе, потискује у други план друге изворе енергије, пре свега хидропотенцијале којима знатно располаже наша земља

Прва последица геополитичких шокова последњих година била је енергетска нестабилност и њена неизвесна будућност, што је многе навело на тражење алтернативних извора енергије. Оно што је некада било незамисливо сада се намеће као спасоносно решење – атомска енергија. Неке земље укидају мораторијуме, донесене после чернобиљске катастрофе (1986), на изградњу нуклеарних електрана и неке се већ граде. Моћни нуклеарни лоби трља руке намећући ову енергију као незаобилазни фактор у превазилажењу перманентне енергетске кризе, медијски представљајући нуклеарну енергију као чисту, обновљиву енергију. У Бриселу је одржан и први Самит о нуклеарној енергији, који је организовала Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) и Краљевина Белгија а на коме су се окупиле делегације из 30 земаља, представници индустрије, шефови истраживачких центара, експерти, да би размотрили значај нуклеарне енергије у решавању климатских промена и јачању енергетске безбедности. Самиту су присуствовали и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, председник Европског савета Шарл Мишел, бројни лидери међу којима и председник Србије Александар Вучић.
Усвојена је и декларација која се бави питањима нуклеарне енергије, а председник Вучић је поручио да је тај скуп веома важан и за Србију и цео европски континент, јер нам је свима потребно више енергије како бисмо могли да остваримо веће стопе раста и да реализујемо велике планове у будућности. После овако крупних речи навео је да треба што пре да видимо студије за употребу нуклеарне енергије у нашој земљи, јер ћемо једино тако моћи да обезбедимо довољно струје у будућности. „Није питање шта нам фали данас када је реч о струји већ је питање шта ће нам недостајати сутра. Данас ми можемо да преживимо, али не можемо сутра“, рекао је Вучић.

МИНИ НУКЛЕАРКЕ Србија разматра увођење више малих модуларних реактора за употребу нуклеарне енергије, али суочава се са проблемима, рекао је том приликом Вучић. „Први проблем јесте да, барем у мојој земљи, немамо потребно знање о коришћењу нуклеарне енергије и не знамо како ћемо обезбедити то знање и те људе. Друга ствар јесте како ћемо финансирати све ове пројекте“, изјавио је и додао да је Србија заинтересована за бар четири мала модуларна реактора, што је инвестиција од око 7,5 до осам милијарди евра, за шта је потребна подршка водећих држава ЕУ.
Модуларни нуклеарни реактори (скраћено: СМР) мањи су од конвенционалних и по дефиницији ИАЕА, реч је о реакторима чија је снага мања од 300 МW. Конвенционални реактори обично су веће снаге од 700 МW, по снази упоредива са блоковима електране ТЕНТ Б. Док су модуларни реактори сразмерни мањим блоковима у другим нашим електранама, они теоријски могу бити и сасвим мали, од свега 10 МW, попут какве соларне електране или ветрогенератора. Стручњаци већ говоре и о њиховој „глобалној популарности“, иако их практично нико још не користи. Док у свету данас активно ради око 450 конвенционалних реактора, број модуларних који тренутно дају струју је тачно – један. Реч је о руској плутајућој нуклеарној електрани од 70 МW. Свега још неколико је у изградњи у свету.
Рећи ће стручњаци и да су модуларни реактори у суштини намењени за она места где се класична нуклеарка уопште не може направити – на недоступним пределима, у пустињама, поларним подручјима или, као што су Руси демонстрирали, на води. А сви добро знамо да Србија није ни неприступачна џунгла или кршевито приобаље већ питом предео премрежен путевима, пругама и, што је најважније, великим рекама.
Да би ваљда поткрепио новонастале „визије атомске будућности“, Вучић је навео да је „белгијски премијер Александар де Кро био највећи противник нуклеарне енергије, а данас је највећи заговаралац – паметан човек, само се магарац не мења. Види човек где свет иде, види како ствари иду, види да мора да има струју, види да иде вештачка интелигенција, види све друго. Да ли се неко није променио? Променило се време. Дошла друга времена. Знате имате рат у Украјини, а долази и вештачка интелигенција“, рекао је Вучић у Бриселу.
А само десет година раније у нуклеарној електрани „Тијанж“, другој по величини у Белгији, дошло је до инцидента, када се један од три реактора сам од себе угасио а да нико није умео да објасни зашто. У то време у Белгији је важио закон по коме се нуклеарна енергија неће користити од 2025. године, пошто ће земља прећи са фосилних горива на обновљиву енергију. У Немачкој је од 2011. угашено 11 од 17 реактора колико је тада имала, а грађани не подржавају идеје о изградњи нових нуклеарних електрана.
Де Кро на самиту то није помињао, као ни како је преумио од противника нуклеарки до њиховог заговорника. Нису се тиме бавили ни главни медији у Европи и код нас, већ су са самита све уредно пренели, без коментара који су некада за овакве теме били незаобилазни. Јер не ради се о сађењу јабука већ употреби нечега што, поред „енергетског решења“ будућности, носи и могуће опасности са непоправљивим последицама за поколења. Последице трагедије у јапанском граду Фукушима 2011. године, када је услед земљотреса и цунамија дошло до експлозије у нуклеарној електрани, и евакуисано око 150.000 људи, још нису у потпуности отклоњене.

СТАРА ПРИЧА Није ово први пут да се код нас покреће питање градње нуклеарних електрана. Још је социјалистичка Југославија имала нуклеарни програм а Јосип Броз Тито се са Вилијем Брантом на Брионима 1971. договорио о изградњи нуклеарних централа у Југославији. Две године доцније започела је изградња НЕ „Кршко“ у Словенији.
Према плану обелодањеном 1986, четири нуклеарке требало је изградити до краја 20. века, а до 2025. СФРЈ је требало да добије 23 атомске централе, од којих четири у Даљу, затим Виру, код Костолца, а локације су биле и Младеново и Бачка Паланка… Било је и тада полемика, али је „нуклеарни лоби“, како се тада говорило, успео да победи.
Онда се догодио Чернобиљ, а нуклеарни програм се тек размахао. Већ у мају 1986. године (само месец дана после чернобиљске катастрофе) званично је продужен рок међународног конкурса за нове електране, све уз поменути план о изградњи 23 нуклеарне електране до 2025, што говори о великој снази југословенског нуклеарног лобија и оних који су стајали иза њега.
Уз тадашњу узнемирену и узбуркану јавност зачуо се и глас стручњака који су се оштро успротивили оваквом енергетском сценарију. Уследила је скоро четворогодишња јавна расправа широм бивше Југославије. Резултат тога је одустајање од нуклеарног програма и доношење Закона о забрани изградње нуклеарки у Југославији 1989. године, тзв. Мораторијума. Тим законом је забрањена изградња нуклеарних електрана, постројења за производњу нуклеарног горива и постројења за прераду ислуженог нуклеарног горива. Мишљење стручњака и јавног мњења однело је превагу над ставовима политичара и нуклеарних лобиста, и то у демократском процесу јавне расправе.
А да би се мораторијум укинуо, Закон из 1989. би морао да престане да важи јер, од распада Југославије, Србија га није укидала. Али иако је мораторијум био на снази, Србија је 2019. донела нови Закон о радијационој и нуклеарној сигурности, којим је прописала опште одредбе о изградњи нуклеарних постројења – издавање сагласности, избор локације, пројектовања постројења и издавање потребних лиценци.
У непосредном окружењу Србије постоји низ нуклеарних електрана, у Румунији, Мађарској и Бугарској, а председник Вучић је још у октобру 2021. године навео да је Србија спремна да гради нуклеарну електрану (са мањинским уделом) у Пакшу у Мађарској на Дунаву, удаљеној око 70 километара од наше северне границе и да је о томе већ разговарао с мађарским премијером Виктором Орбаном.
Ако бисмо сами градили нуклеарку, боље рећи само желели јер немамо ни валидне стручњаке, ни технологију, ни сировине које би увозили пре свега уран и плутонијум. Србија не располаже билансним резервама нуклеарних сировина, наводи се у Стратегији развоја енергетике Републике Србије до 2025. с пројекцијама до 2030. године.

НЕГАТИВНИ ЕФЕКТИ Треба се осврнути и на негативне ефекте ове енергије, која је најпре опасна по здравље. А атомски лоби, односно фирме које по свету продају технологију за атомске централе, веома је моћан и у политичком и финансијском смислу, те не чуде многобројни написи о користи ове енергије.
Атомска енергија за цивилну употребу је продукт њене војне употребе и та два аспекта се не могу потпуно раздвојити. О војној употреби и њеним последицама знамо све. А кад је у то уложен огроман новац, компаније желе да га поврате. Увек се најпре мисли на атомску бомбу, али ту су и други продукти: главе граната са осиромашеним уранијумом, ефикасне у рату, али поражавајуће за цивилно становништво стотинама година после њега. То оружје је коришћено у бомбардовању наше земље, а последице по здравље људи су познате.
Атомска енергија, било у ратне или мирнодопске сврхе, подигла је ниво природне Земљине радијације која је одувек постојала и која више није само природна већ и вештачка. То не може да остане без последица по здравље људи, јер наша врста је у току еволуције постала отпорна на радијацију, али не и на ову вештачку, нову радијацију. То показују многи случајеви и медицински научни радови широм света, који нажалост немају исти утицај на јавност као атомски лобији.
Треба мислити и на опасност од тзв. гробља атомског отпада. Иако се материјал користи већ више деценија, проблем безбедног одлагања отпада ни издалека није решен ни у једној земљи која има нуклеарке, јер су за његов природан распад неопходни миленијуми а не године. Високорадиоактиван плутонијум 239 распада се за 25 хиљада година, дакле, толико дуга је и потенцијална опасност и толико дуго то треба да буде под контролом. Која то служба може да гарантује? Чак и током нормалног рада ових централа, увек се емитује нешто радијације и упадљиво је да владе многих земаља стално подижу нивое дозвољене радијације.
Наша земља око 70 одсто електричне енергије добија из термоелектрана, то јест сагоревањем угља, а Европски зелени договор налаже да то фосилно гориво до 2050. буде избачено из употребе. Зато пред Србијом, као кандидатом за чланство у ЕУ, стоји задатак да пређе на алтернативне „погоне“.

ВОДЕНИ РЕСУРС Хидропотенцијал Србије је велики, али се користи само мањи део. Према Водопривредној основи Републике Србије, укупан бруто потенцијал вода које отичу водотоцима на територији Србије износи око 27.000 GWh годишње. Према подацима Института за водопривреду „Јарослав Черни“, укупна нето инсталисана снага хидроелектрана у Србији око 3.000 МW, које годишње произведу око 10.000 GWh, што је око трећине од укупне производње електричне енергије Србије. Аустрија, рецимо, око 60 процената електричне годишње потрошње произведе из хидроелектрана – 20 одсто је произведено дуж самог Дунава.
Највећа хидроелектрана – брана и систем резервоара дуж Дунава налази се у 117 километара дугачкој Ђердапској клисури (брана Гвоздених врата I и II). Овај врхунски систем рада састоји се од две бране, којима заједнички управљају Србија и Румунија, производећи око 37 одсто укупне енергије која се користи у Србији и 27 одсто у Румунији.
Улога хидроелектрана у интегралном систему управљања водама битна је и у смислу заштите од поплава, управљања насипом и снабдевања пијаћом водом. Услед климатских промена та улога ће постати све значајнија.
Поред Дунава, изражени хидропотенцијал имају Дрина, Сава, Морава, Ибар, Тиса… Реку Ибар струка види као један од најзначајнијих неискоришћених хидропотенцијала у Србији, на коме би било могуће изградити десет проточних хидроелектрана, уклопљених у ограничења која су дефинисана постојећим саобраћајницама и насељеним местима. Укупна снага хидроелектрана је око 120 МW, а просечна годишња производња више од 450 GWh. Хидроелектране су изванредно уклопљене у природну и историјско-амбијенталну целину долине Ибра. На средњем делу тока реке Дрине, између постојећих објеката ХЕ Бајина Башта и краја акумулације ХЕ Зворник, могуће је изградити хидроенергетске објекте значајне инсталисане снаге…
Насупрот хидроелектранама, њихов нуклеарни пандан обично прати тајновитост, нарочито локације, како би се избегао револт локалног становништва, али и велика национална кампања која ће, изгледа, тек уследити. Све би требало да се формализује кроз референдум у коме се становништво изјашњава прихвата ли ризике који долазе од огромне „благодети“ нуклеарне енергије. Без обзира да ли се ради о атомским гигантима или њиховим модуларним еквивалентима. Последице ту не праве разлику.