Јер је знао да се цреп мора заменити небом…

Бележећи светове између земље и неба, откривајући човекове буре, успоне и падове, Горан је увек показивао универзалне вредности и опомињао да је упркос свему човеково послање на земљи да тежи светлости. Био он цар, писац, радник или тежак. Тако се понашао и у животу. Испливаваће сад сећања свих који су се икад срели с њим. Неко ће од једног сусрета направити медаљон, који ће побожно чувати и показивати у ретким приликама приповедајући о том трену, а неки неће знати шта да учине са целом колекцијом сати и речи

Tако се придошли свет вечито обнавља. Тако се све понавља, записао је Горан Петровић, у једној причи бележећи мене света, дајући дамар и вечни живот, дајући посебну ноту, свему што је дотакао речима. Изненадне лоше вести прострује, погађају и учине нас збуњеним и безречним. Оживе одједном сви часови и речи подељени са оним ко је напустио животну позорницу, да се на њој не појави више никада – никога, како је забележио Црњански. Ујехал, пулсира у глави, ујехал. Горан са засењеним полуосмехом, кроз дим цигарете, спреман да се насмеје од срца, да се зачуди, или замисли; сетан, концентрисан на разговор или на трен одсутан, Горан са којим седимо и док ситни сати откуцавају београдским небесима, и улицама, сви знамо да делимо време са пером које је већ у историји. Горан који, кад му се обрати неко непознат, после трибине, зна да је то ипак познаник, јер преко књига улазимо једни другима у животе – пажљиво и стрпљиво слуша, потом пита и одговара. Горан који својим одласком открива заборављене вредности – одједном свима просине колико је важно да изврстан писац буде и такав човек. Јер – Горан је бележећи светове између земље и неба, откривајући човекове буре, успоне и падове, увек показивао универзалне вредности и опомињао да је упркос свему човеково послање на земљи да тежи светлости. Био он цар, писац, радник или тежак. Тако се понашао и у животу. Испливаваће сад сећања свих који су се икад срели с њим. Неко ће од једног сусрета направити медаљон, који ће побожно чувати и показивати у ретким приликама приповедајући о том трену, а неки неће знати шта да учине са целом колекцијом сати и речи. Тако то бива, и то спада у домен књижевне магије.
Поклањала сам његове књиге, нарочито „Цркву Светог Спаса“, тек што би их купила за своју библиотеку, и то сам му испричала при упознавању, пре скоро две деценије. Пролетос на промоцију књига „Папир“ и „Иконостас“ донео ми је и нова издања „Цркве“ и „Ситничарнице“ с посветом. То вече у великој сали СКЦ-а било је више од разговора, било је као неко вазнесење, било је као да смо у редовима књиге која се исписује. Било је то вече на којој је књижевност оживела. А то се не дешава често. Пре промоције, оставила сам по једну бомбону на сто професору Александру Јеркову и Горану – то га је разнежило, и казао је, ево и ова бомбона што нас је чекала на столу вечерас, и то је књижевност.
У једном трену петка, пред Светог Саву – не знајући да је упловио у небеса, у трену помислим на посвете које пише Горан Петровић – нико не пише такве. И доплови нешто од одломака и реченица, од светлости из његових речи, тако, изненада. Као да ме је дотакло нешто, као да је у малом простору канцеларије, испод високе таванице старог здања Официрског дома, прошумио дах душе што дотиче места на којима је оставила трагове, помислићу касније кад ми пријатељ пошаље поруку од три речи.
Горан Петровић мислио је и писао најчистијим српским језиком, подигао га до универзалног и опоменуо нас да, ако имаш снагу да рудариш, изнећеш чисто злато речи и оставићеш га као задужбину и као опомену да нема лоших времена за трагаче за суштином. Много је сећања, ипак наш потоњи сусрет на овом свету био је поплава радости. Седећи у кафеу Гринет дан после промоције, рекао ми је – ово је било једно од најлепших књижевних вечери које сам имао. Причао је о плановима, о наставцима Романа делте, смејали смо се (мада смо некада пре знали и да се љутимо). Тако се то удеси, са растанцима, кад је Бог милостив. Питала сам га, како размешта документарно/историјско и фиктивно, питала сам још понешто, причао је у жамору подневних разговора што су брујали око нас, и зраци сунца што су се преламали на црном стаклу преко пута као пруге падали су по њему. Дуги низ година, уредно смо персирали једно другом. Чак и кад бисмо остајали до зоре у Зони, Мањежу, Полету или другде, кад се дим већ могао сећи ножем, и разговори за столом кипели, нисмо бркали тај обичај. Била је то једна лепа игра – коју нисмо кварили. Тог дана, међутим, у Гринету – усред, рекла бих једне књижевне странице у којој смо седели, на шине разговора истрчало је ти. Сад мислим, и то је било део игре, део приче великог режисера, јер с Гораном нема баналних тренутака – све је увек сржно, и сваки час је као испис странице у књизи.
У „Разликама“, читам, уредним црним мастилом исписану посвету: Весни Капор, испод ове таванице која се лагано љуспа. И ту, већ у првој причи, писац бележи: Сручио бих се од страха ако не бих писао.
Писање је било једини могући живот за Горана Петровића. Прецизно, савршено, истанчано – творио је у језику светове, тако и толико стварне да се читалац већ после првих реченица осећа сасвим припадајуће причи, креће се, дише, живи у њима, и просто не жели да изађе, да се врати у свакодневицу. Некаква свечарска узвишеност човека дочека већ у првим назнакама приповедања, домаћински и чудесно, истовремено. Изгуби се сваки траг стварности, као да сте кроз портал светлости, а тај портал су речи (о, како то само у овом веку отвара наду), прешли у другу димензију, друго време, неки други живот. Читалац се осећа уваженим, јер писац има пуно поверење и у њега и у причу. Писац верује да је овај свет само место на коме се узима ваздух за књижевност, а књижевност место где се добија вртоглавица.
Његов одлазак, стога, само је дубоко урањање у причу, стапање са пределима до којих је допирао, у које је уграђивао своје сате, дане и године – свој земни век. Досезао је дубоко у време, мешао прошлост са невидовним будућим, преплитао те нити у садашње. Сад ћемо снова читати Горанове књиге, проницљиво подвлачити мисли, разумевајући да је у свакој речи дубоко и навечно присутан! Присутан јер, ни на тренутак не губи из вида да је писање овом свету со, да је причешће и узица преко које се стиже до себе и до неба.
У „Папиру“ и „Иконстасу“ на првој страници стоји: „Ако имамо у виду величину света – онда је књижевност, све што је досад написано, тек цитат издвојен у покушају да се објасни суштина људског рода. Скромни део тог навода је и ‚Роман делта‘, збирно узевши и засебно по књигама. Једино човека некада може да чини и оно чега нема, било да је изгубљено или да никада није ни постојало. Зато на овом повлашћеном месту и нема цитата, он заправо следи када се окрене страница…“
Горан Петровић је кроз све своје књиге просијавао увек мисао о књижевности као мери вечности. Педантан, стрпљив, тих, посвећен, неуморан, марљив, неодустајући, скроман – све то и још много више у свом животу и у књижевности оставио је као траг и сведочанство да се у вечност уписује преко насушних ствари, исконских вредности и мера. Вест о његовом одласку, која се као талас ширила међу нама, тргла нас је из летаргије, у исто време расплакала и просветлила. Подсетили смо се шта је то књижевност, и да и у новом времену и веку имамо своје заступнике који творе вечност.
Писало се и писаће се теоријски о књижевним световима Горана Петровића – велика је то ризница. Светови чудеса која постају живот – за читаоца су мера сазнавања и откривања, мера вере и живог у обездушеном свету.
Ови моји редови у којима мисли прескачу једна другу лични су исказ захвалности што смо били савременици, што ми је дато, у једном одсечку времена, да се смејем, причам, наздрављам, и каткад не разумем у стварном животу са Гораном.
Док снова листам његове књиге кроз које гледа у нас, озбиљно и чистодушно – кроз које нас подучава како да меримо време и одакле је најбоље гледати у сунце, ређају се слике као калеидоскоп. Горан, коме једног летњег дана, додајем, скоро у лету, котур требињског сира на станици код Вука, Горан који се прекрсти и уђе у цркву, па тихо запали свећу и поклони икони (на једном регионалном фестивалу), Горан који се окреће у аутобусу и каже, кад ћете престати причати, Горан као посетилац књижевних вечери који помно прати све (прекршта руке, па потом ослони браду на једну шаку), Горан као учесник трибина који радо чита одломке, и одговара на питања посетилаца… Горан који пише посвете какве нико не пише, и од којих се осећаш лепше.
Ове збркане и недостојне речи поводом земног недостајања, у којима нисам помињала ствари које су свима знане, да ће нам недостајати романи које неће написати, али да су ови које је написао залог за сва времена, нека буду мали и скромни поздрав, нека буду део речи исписаних испод наслова „Опсаде“: Драгој В. К. ова опсада и одбрана.
И као што се у „Опсади“ Жича пунише мирисом тамјана, као раним миром мироносница, што се тражећи мртваца поклонише Живом, као што се Жича пунише светлошћу, као неугасивим огњем, и великом, победном песмом, и тихом причом – тако се наша сећања испуњавају Гораном Петровићем који ће занавек бити у српској књижевности чији је глас носио диљем света, јер је знао да се цреп мора заменити небом.