Jer je znao da se crep mora zameniti nebom…

Beležeći svetove između zemlje i neba, otkrivajući čovekove bure, uspone i padove, Goran je uvek pokazivao univerzalne vrednosti i opominjao da je uprkos svemu čovekovo poslanje na zemlji da teži svetlosti. Bio on car, pisac, radnik ili težak. Tako se ponašao i u životu. Isplivavaće sad sećanja svih koji su se ikad sreli s njim. Neko će od jednog susreta napraviti medaljon, koji će pobožno čuvati i pokazivati u retkim prilikama pripovedajući o tom trenu, a neki neće znati šta da učine sa celom kolekcijom sati i reči

Tako se pridošli svet večito obnavlja. Tako se sve ponavlja, zapisao je Goran Petrović, u jednoj priči beležeći mene sveta, dajući damar i večni život, dajući posebnu notu, svemu što je dotakao rečima. Iznenadne loše vesti prostruje, pogađaju i učine nas zbunjenim i bezrečnim. Ožive odjednom svi časovi i reči podeljeni sa onim ko je napustio životnu pozornicu, da se na njoj ne pojavi više nikada – nikoga, kako je zabeležio Crnjanski. Ujehal, pulsira u glavi, ujehal. Goran sa zasenjenim poluosmehom, kroz dim cigarete, spreman da se nasmeje od srca, da se začudi, ili zamisli; setan, koncentrisan na razgovor ili na tren odsutan, Goran sa kojim sedimo i dok sitni sati otkucavaju beogradskim nebesima, i ulicama, svi znamo da delimo vreme sa perom koje je već u istoriji. Goran koji, kad mu se obrati neko nepoznat, posle tribine, zna da je to ipak poznanik, jer preko knjiga ulazimo jedni drugima u živote – pažljivo i strpljivo sluša, potom pita i odgovara. Goran koji svojim odlaskom otkriva zaboravljene vrednosti – odjednom svima prosine koliko je važno da izvrstan pisac bude i takav čovek. Jer – Goran je beležeći svetove između zemlje i neba, otkrivajući čovekove bure, uspone i padove, uvek pokazivao univerzalne vrednosti i opominjao da je uprkos svemu čovekovo poslanje na zemlji da teži svetlosti. Bio on car, pisac, radnik ili težak. Tako se ponašao i u životu. Isplivavaće sad sećanja svih koji su se ikad sreli s njim. Neko će od jednog susreta napraviti medaljon, koji će pobožno čuvati i pokazivati u retkim prilikama pripovedajući o tom trenu, a neki neće znati šta da učine sa celom kolekcijom sati i reči. Tako to biva, i to spada u domen književne magije.
Poklanjala sam njegove knjige, naročito „Crkvu Svetog Spasa“, tek što bi ih kupila za svoju biblioteku, i to sam mu ispričala pri upoznavanju, pre skoro dve decenije. Proletos na promociju knjiga „Papir“ i „Ikonostas“ doneo mi je i nova izdanja „Crkve“ i „Sitničarnice“ s posvetom. To veče u velikoj sali SKC-a bilo je više od razgovora, bilo je kao neko vaznesenje, bilo je kao da smo u redovima knjige koja se ispisuje. Bilo je to veče na kojoj je književnost oživela. A to se ne dešava često. Pre promocije, ostavila sam po jednu bombonu na sto profesoru Aleksandru Jerkovu i Goranu – to ga je raznežilo, i kazao je, evo i ova bombona što nas je čekala na stolu večeras, i to je književnost.
U jednom trenu petka, pred Svetog Savu – ne znajući da je uplovio u nebesa, u trenu pomislim na posvete koje piše Goran Petrović – niko ne piše takve. I doplovi nešto od odlomaka i rečenica, od svetlosti iz njegovih reči, tako, iznenada. Kao da me je dotaklo nešto, kao da je u malom prostoru kancelarije, ispod visoke tavanice starog zdanja Oficirskog doma, prošumio dah duše što dotiče mesta na kojima je ostavila tragove, pomisliću kasnije kad mi prijatelj pošalje poruku od tri reči.
Goran Petrović mislio je i pisao najčistijim srpskim jezikom, podigao ga do univerzalnog i opomenuo nas da, ako imaš snagu da rudariš, iznećeš čisto zlato reči i ostavićeš ga kao zadužbinu i kao opomenu da nema loših vremena za tragače za suštinom. Mnogo je sećanja, ipak naš potonji susret na ovom svetu bio je poplava radosti. Sedeći u kafeu Grinet dan posle promocije, rekao mi je – ovo je bilo jedno od najlepših književnih večeri koje sam imao. Pričao je o planovima, o nastavcima Romana delte, smejali smo se (mada smo nekada pre znali i da se ljutimo). Tako se to udesi, sa rastancima, kad je Bog milostiv. Pitala sam ga, kako razmešta dokumentarno/istorijsko i fiktivno, pitala sam još ponešto, pričao je u žamoru podnevnih razgovora što su brujali oko nas, i zraci sunca što su se prelamali na crnom staklu preko puta kao pruge padali su po njemu. Dugi niz godina, uredno smo persirali jedno drugom. Čak i kad bismo ostajali do zore u Zoni, Manježu, Poletu ili drugde, kad se dim već mogao seći nožem, i razgovori za stolom kipeli, nismo brkali taj običaj. Bila je to jedna lepa igra – koju nismo kvarili. Tog dana, međutim, u Grinetu – usred, rekla bih jedne književne stranice u kojoj smo sedeli, na šine razgovora istrčalo je ti. Sad mislim, i to je bilo deo igre, deo priče velikog režisera, jer s Goranom nema banalnih trenutaka – sve je uvek sržno, i svaki čas je kao ispis stranice u knjizi.
U „Razlikama“, čitam, urednim crnim mastilom ispisanu posvetu: Vesni Kapor, ispod ove tavanice koja se lagano ljuspa. I tu, već u prvoj priči, pisac beleži: Sručio bih se od straha ako ne bih pisao.
Pisanje je bilo jedini mogući život za Gorana Petrovića. Precizno, savršeno, istančano – tvorio je u jeziku svetove, tako i toliko stvarne da se čitalac već posle prvih rečenica oseća sasvim pripadajuće priči, kreće se, diše, živi u njima, i prosto ne želi da izađe, da se vrati u svakodnevicu. Nekakva svečarska uzvišenost čoveka dočeka već u prvim naznakama pripovedanja, domaćinski i čudesno, istovremeno. Izgubi se svaki trag stvarnosti, kao da ste kroz portal svetlosti, a taj portal su reči (o, kako to samo u ovom veku otvara nadu), prešli u drugu dimenziju, drugo vreme, neki drugi život. Čitalac se oseća uvaženim, jer pisac ima puno poverenje i u njega i u priču. Pisac veruje da je ovaj svet samo mesto na kome se uzima vazduh za književnost, a književnost mesto gde se dobija vrtoglavica.
Njegov odlazak, stoga, samo je duboko uranjanje u priču, stapanje sa predelima do kojih je dopirao, u koje je ugrađivao svoje sate, dane i godine – svoj zemni vek. Dosezao je duboko u vreme, mešao prošlost sa nevidovnim budućim, preplitao te niti u sadašnje. Sad ćemo snova čitati Goranove knjige, pronicljivo podvlačiti misli, razumevajući da je u svakoj reči duboko i navečno prisutan! Prisutan jer, ni na trenutak ne gubi iz vida da je pisanje ovom svetu so, da je pričešće i uzica preko koje se stiže do sebe i do neba.
U „Papiru“ i „Ikonstasu“ na prvoj stranici stoji: „Ako imamo u vidu veličinu sveta – onda je književnost, sve što je dosad napisano, tek citat izdvojen u pokušaju da se objasni suština ljudskog roda. Skromni deo tog navoda je i ‚Roman delta‘, zbirno uzevši i zasebno po knjigama. Jedino čoveka nekada može da čini i ono čega nema, bilo da je izgubljeno ili da nikada nije ni postojalo. Zato na ovom povlašćenom mestu i nema citata, on zapravo sledi kada se okrene stranica…“
Goran Petrović je kroz sve svoje knjige prosijavao uvek misao o književnosti kao meri večnosti. Pedantan, strpljiv, tih, posvećen, neumoran, marljiv, neodustajući, skroman – sve to i još mnogo više u svom životu i u književnosti ostavio je kao trag i svedočanstvo da se u večnost upisuje preko nasušnih stvari, iskonskih vrednosti i mera. Vest o njegovom odlasku, koja se kao talas širila među nama, trgla nas je iz letargije, u isto vreme rasplakala i prosvetlila. Podsetili smo se šta je to književnost, i da i u novom vremenu i veku imamo svoje zastupnike koji tvore večnost.
Pisalo se i pisaće se teorijski o književnim svetovima Gorana Petrovića – velika je to riznica. Svetovi čudesa koja postaju život – za čitaoca su mera saznavanja i otkrivanja, mera vere i živog u obezdušenom svetu.
Ovi moji redovi u kojima misli preskaču jedna drugu lični su iskaz zahvalnosti što smo bili savremenici, što mi je dato, u jednom odsečku vremena, da se smejem, pričam, nazdravljam, i katkad ne razumem u stvarnom životu sa Goranom.
Dok snova listam njegove knjige kroz koje gleda u nas, ozbiljno i čistodušno – kroz koje nas podučava kako da merimo vreme i odakle je najbolje gledati u sunce, ređaju se slike kao kaleidoskop. Goran, kome jednog letnjeg dana, dodajem, skoro u letu, kotur trebinjskog sira na stanici kod Vuka, Goran koji se prekrsti i uđe u crkvu, pa tiho zapali sveću i pokloni ikoni (na jednom regionalnom festivalu), Goran koji se okreće u autobusu i kaže, kad ćete prestati pričati, Goran kao posetilac književnih večeri koji pomno prati sve (prekršta ruke, pa potom osloni bradu na jednu šaku), Goran kao učesnik tribina koji rado čita odlomke, i odgovara na pitanja posetilaca… Goran koji piše posvete kakve niko ne piše, i od kojih se osećaš lepše.
Ove zbrkane i nedostojne reči povodom zemnog nedostajanja, u kojima nisam pominjala stvari koje su svima znane, da će nam nedostajati romani koje neće napisati, ali da su ovi koje je napisao zalog za sva vremena, neka budu mali i skromni pozdrav, neka budu deo reči ispisanih ispod naslova „Opsade“: Dragoj V. K. ova opsada i odbrana.
I kao što se u „Opsadi“ Žiča puniše mirisom tamjana, kao ranim mirom mironosnica, što se tražeći mrtvaca pokloniše Živom, kao što se Žiča puniše svetlošću, kao neugasivim ognjem, i velikom, pobednom pesmom, i tihom pričom – tako se naša sećanja ispunjavaju Goranom Petrovićem koji će zanavek biti u srpskoj književnosti čiji je glas nosio diljem sveta, jer je znao da se crep mora zameniti nebom.