ГОРАН ПЕТРОВИЋ НА ИКОНОСТАСУ

ГОРАН ПЕТРОВИЋ 1961–2024

Остаје нам двоструки жал – с једне стране зато што је одлазак врхунског приповедача увек преурањен, а с друге што је први увид у његов роман- -делту, десетокњижје које је требало да повеже рукавце од средњег века до савремености, и које нам је наслутио кроз романе Папир и Иконостас, остало недовршено. Да је ово дело било завршено, шта бисмо сазнали о себи? И као књижевност, и као култура и као народ?

И када се није јављао новим причама, романима и новелама, као након 2010, када је објавио Испод таванице која се љуспа, сама помисао да Горан Петровић постоји и нешто ипак пише успокојавала ме је сваки пут када бих се замислио над судбином српске књижевности. Тих година појавила су се два избора његових прича, Породичне сторије (2011) и Унутрашње двориште (2018), као и један драмски текст (Матица, 2011), али ишчекивао се нови роман. Опет нешто велико, ако је могуће.
Јер на ништа мање нас је и навикао. Откако се огласио, 1989, Саветима за лакши живот, свака његова књига не само да је изазивала велику пажњу већ се с правом могло говорити да његов уметнички ниво, ако увек и не расте, онда сигурно не бива горим с годинама. Тако је 1993. стигао Атлас описан небом, три године касније Острво и околне приче, да би 1997. објавио Опсаду Цркве Светог Спаса, један од најважнијих, ако не и најважнији српски роман те деценије (и наредних). Затим, три године касније опет роман, и то велики – Ситничарница „Код срећне руке“, изванредна повест о читању и повезивању, злочину и љубави. Део критике одмах је прогласио овај роман чак и бољим од претходног, али читалац неће погрешити који год да одабере. Преплети фантастике, лиричности и сасвим андрићевских гномских реченица, по чему је Петровић постао најпознатији, представљали су ону идеалну меру која великог писца раздваја од одличног, али ипак артистичког приповедача. О томе сведочи и једна награда коју нису сви наши утицајни прозаисти могли да добију – Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу.
Ови романи статус Горана Петровића у српској књижевности потврдили су заувек. Истовремено, они су потврдили да је свако време оно право ако је приповедач од највише мере. Његово понирање у средњи век, враћање у савременост или опет приповедање о нешто скоријим историјским догађајима, стварним колико и фиктивним – уосталом, због брисања ове границе смо га и волели – омогућавало је увек ону важну меру општости и универзалности једног дела које толико недостаје у савременој прози. Неоптерећен идеолошким хипотекама века иза нас, а посебно његове последње деценије, наставио је да ствара пратећи свој унутрашњи ритам, мимо свих наметнутих очекивања. Као мало ко међу српским писцима, умео је да их не прихвати.
Тако је било у деценији између Ситничарнице и Таванице. Већ 2002. изашли су Ближњи, опет збирка приповедака, наредне године прва књига изабране прозе (Све што знам о времену), па 2006. опет збирка приповедака Разлике, и веома занимљива књига записа Претраживач (2007). И овде се видело по чему је Петровић велики писац. У времену апсолутне доминације романа, он није напустио краће прозне форме, у којима су успешни били само највећи наши приповедачи, јер у књижевности кратка прозна форма захтева изразито висок ниво наративног умећа, што није својствено свима.
Биографију једног писца доминантно обележавају књижевна дела, и тако је и овај кратки некролог написан. Али Петровић је био више од писца. Његов прецизни уреднички печат годинама је обележавао један од најзначајнијих српских књижевних часописа, Повеља, коју издаје Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ из Краљева. И ту се види одређена мера човека од формата – остварити се прво у оном пределу који нам је рођењем, или од Бога, дарован (а можда и задат). Као главни уредник издавачке делатности ове библиотеке, потписао је многа важна дела која су заузела место у песничкој, есејистичкој, али и научној продукцији српске књижевности. Са тог угледног места доспео је и у уредничку столицу у „Службеном гласнику“. Тиме је својим животом и радом обележио готово сва места која човек који се бави књижевношћу, и живи књижевност, може да обухвати.
Почетком друге деценије 21. века изабран је за дописног члана САНУ, а 2018. за редовног. Неко би могао да каже, можда и раније него што је то за ову институцију уобичајено. Међутим, није било тако увек: Иво Андрић или Драгиша Васић такође су изабрани за чланове САНУ у својим зрелим, а не позним годинама. И ту долазимо до занимљиве сличности. Као и његов велики приповедни предак, и Петровић је био оличење пристојности и скромности, тако ретке међу савременим књижевницима. Попут Андрића, најинтимније догађаје у животу сакривао је упорно од јавности, чувајући извесну господску равнотежу која се, на другачији начин, осећала и у његовом делу. Зато је и његова смрт изненадила све, јер о болести је ретко ко знао. И зато је и његова сахрана, у кругу најуже породице, била својеврсна порука – све што треба говорити о Горану Петровићу, све по чему ће бити запамћен у историји српске културе јесу његова дела. То је био његов најпресуднији избор.

Због тога остаје двоструки жал – с једне стране зато што је одлазак врхунског приповедача увек преурањен, а са друге што је први увид у његов роман-делту, десетокњижје које је требало да повеже рукавце од средњег века до савремености, и које нам је наслутио кроз романе Папир и Иконостас, остало недовршено. Да је ово дело било завршено, шта бисмо сазнали о себи? И као књижевност, и као култура и као народ? На крају романа Иконостас, Петровићев Константин Филозоф, након што је испратио далековица Довоља да оде колико је потребно да би сагледао деспотов Београд, поставља далекосежно питање: „Шта ако он извести да се ове земље и не виде?“ А следећа Филозофова реплика још више је опомињућа: „И да ли ће будући овдашњи владари то моћи да схвате, хоће ли моћи да се помире са тим да и њих, као и ове земље, нико не примећује? – Или ће учинити све да макар они буду виђени, без обзира на то колике су жртве?!“
У оваквим реченицама, које радо памтимо, читалац се суочава са упитном сврхом великих подузећа пред деструктивним таласима историје, баш као и Андрићеви градитељи. Аутор Иконостаса, међутим, имао је више среће од деспотовог града. Ако и није стигао да доврши своју приповедну грађевину, себи је обезбедио место у великом иконостасу српске књижевности, који стоји на оном месту у храму наше културе које народ одваја од тајне његовог усуда. А може ли један писац више од тога?