Почетна / In Memoriam / Сусрети

Сусрети

ОГЛЕД О МОДЕРНОСТИ

Здравко Мандић “Црвени шал”, 1986

За дух писца и критичара Бранка Пиргића као да је био карактеристичан – фрагмент: нешто што обележава тек траг једне стварности, праг неке емоције, значење које подразумева целину која изостаје

Успомени Бранка Пиргића

Једва да сам познавао тог човека, не сећам се тачно кад смо се упознали, али смо се поздрављали и сретали на београдским улицама, увек размењујући понеку реч о културним догађајима који су били актуелни: без икаквих интереса или обавеза развили смо срдачан однос. Премда лишено блискости, наше познанство није било лишено симпатија, које примећујемо у начину на који нам неко прилази, како нас именује или позива, у некој размени која представља чудну, противречну и топлу људску аритметику.
За његов дух као да је био карактеристичан – фрагмент: нешто што обележава тек траг једне стварности, праг неке емоције, значење које подразумева целину која изостаје. Фрагмент није истоветан са афоризмом: затворен у своју поенту, којом испуњава невидљиве кругове простирања свог значења, афоризам као да је супротност фрагменту. Јер, у фрагменту доминирају подзначења која посредно дају смисао ономе што нам се казује. Притисак подзначења у фрагменту делује као позив читаоцу да премери у сопственом духу шта би могао додати наговештеном кретању туђих речи и реченица. Афоризам тражи илустрацију, потврду, као поуку, он је – премда парадоксалан – увек директан, као карикатура; фрагмент тражи оно што му даје контекст, који га може променити, у мери да остаје лишен поуке, индиректан, као сањарије усамљеног шетача: пуко ткање речи, титрај осећања на клавијатури људских чинова, запалост човека у неко непокретно а будно стање.
***

фото: print screen / youtube

Фрагмент у књижевности представља битан део модерности. Као истргнути део целине, као једна врста усека у стварност и као нека врста модернистичке поетике, фрагмент се појављује као важна чињеница прозе човека који пролази мојим сећањем. Његове књиге су штампане код приватног издавача, нису опширне, скромних су и отуд отмених корица, састављене су од просева једне свести која ми је непозната: накнадно јој улазим у траг. Сав доживљај света дат је у духу фрагмента. То би значило да је дубоко модеран.
Но, ма колико да изгледају распршено, како год да су уланчани асоцијацијама, фрагменти имају прилично прецизан смер кретања. Такви су и фрагменти неупознатог човека који је прошао мојим размишљањем. Различити, у мери да упризорују одвојене исечке стварности, или одвојене стварности, или одзиве човековог духа, они у исто време увек иду ка препознатљивој топографији: то је топографија везана за једну врсту градске средине у најширем смислу. Они, у исто време, обележавају чудну врсту патријархализма, док су у душевном смислу везани за носталгични или меланхолични однос према чињеницама искуства. Тако дочарано стање, и доживљај у који је поринуто, често се укршта са нечим што је дубоко и позно модерно: у раскладу који одређује наше време. Све то делује као необична космополитска представљеност света. Необичан у препознавању ствари које су прошле, сентименталне и патријархалне, дух који лебди овим фрагментима остаје необичан, онеобичен, и у обележавању ствари које су свуда, као унеколико безличне и сасвим савремене.
Он је евоцирао стазе детињства, ваљевски простор, његове непознате јунаке, аутсајдере прохујалог времена, намах заустављене у протицању, које нас све – а пре, а после – претвара у аутсајдере, ситнице које су одредиле битне тачке одрастања; истовремено је остављао сведочанства о свом постојању у хоризонтима великих градова и великих култура. То је срце модернизма: с једне стране, однос према неком топосу одакле потиче емоција и, са друге стране, провлачење тог односа кроз филтер једног дубоког посредовања које прати исту емоцију на различитим тачкама света. То је било привлачно код човека који би ми на улици махнуо, попут некадашње господе што су додиривала шешир у сусретима: читајући његове фрагменте, осећао сам због чега ми је он, иако сам га врло слабо познавао, био симпатичан као човек. Јер, имао је ону врсту двострукости која је за мене увек била симбол модернизма: способност да се прати једна емоција у различитим контекстима.
То показују његови фрагменти. На повратку из Париза, аутобус стаје на немачкој бензинској пумпи: у продавници путник посматра флаше са пивом. Са истанчаним хумором дочарава нам се како човек одмерава колико га оне привлаче а колико су скупе. Ово фино психолошко нијансирање прекида куварица, јер излази из унутрашњег простора ресторана; они се погледима споразумеју, нека невидљива симпатија их спаја, па га она пита: „Одакле си?“ Однекуд је погодила на ком језику да му се обрати. Само питање није тренутак препознавања него последица препознавања. Он каже: „Из Ваљева.“ Нема грленог сународништва него мукло и једноставно: „А ја сам… из Аранђеловац.“ Блискост је обележена грешком у падежу. У једној полуреченици лоцирана, она је и социјално и менталитетски учињена видном, да би емотивно била надограђена.
Јер, она га посматра и у егзистенцијалној размени, која је више наговештена него образложена у фрагменту, као и увек када су фрагменти у уметничком дејству, даје му нетражена три евра: „Узми ово.“ Никада се пре тога нису видели, никада се неће видети: фрагмент нема потребу да нам описује ситуационе условљености њихових живота, он ликове конституише у битној ситуацији. Жена погађа јунакову мисао, јер прати невидљиву стазу осећања, нешто изникло из околности које су их пореклом одредиле и нешто устаљено у околностима у којима су се срели: нешто, дакле, познато и нешто сасвим ново. Тако човек купује пиво. Поента фрагмента је у последњој реченици: „Па ја сам у ствари због ове ситуације и путовао у Париз.“ Он је из Ваљева а она из Аранђеловца: они у том другом свету, за који су и странци, али који постаје њихов, нешто деле; тај чин је само њихов, аутентичан у страности којој припадају, стран у аутентичности у којој су се срели.
У фрагменту о растанку са братом, који је испуњен једним дубљим емотивним тоналитетом, препознајемо трагичне смисаоне нагласке. Јер, брат – описан у својим слабостима, у извесној разурености ствари које круже у његовом свету – управо као слаб и болестан упорно и неочекивано носи јунакове ствари на станицу. Јунак фрагмента каже: „Ја видим како му се чело роси знојем, али ипак он не дозвољава да ја то понесем.“ Тако је назначена нека невидљива и необразложена емоција која струји фрагментом. Јунак одлази у свет, иако му је брат дан раније рекао: „Немој отићи јер ме више нећеш видети.“ Постављена је нека заумна веза – траг могуће кривице? – између јунаковог одласка и братовљеве смрти. Та веза није ни логичка, ни мотивисана, али она пребива у овако назначеним околностима. Тек кратка белешка о томе да заиста није више видео брата открива сву вероватност нечега што је изгледало сасвим заумно, јер јунак каже: „Ја сам журио да одем а не знам где.“ Куда се одлази када се одлази од брата који умире?
***
Куда уопште одлазимо? Недавно сам добио једну фотографију и непрекидно је посматрам. У њеном предњем плану, готово читавом ширином видика, налази се ситна пешчана раван, дно океана које је тренутно осушила осека, земљаноокер, са траговима људских стопала која воде у правцу воде. Плава и сива боја океана, која се помаља у дубини призора, простире се ка замишљеној линији хоризонта: на којој се спаја са тмурним, тешким и модрим облацима. Они, захваћени горњим простором фотографије, као да се враћају ка објективу, јер се постепено просветљавају, да би у врху призора беличаста светлост донекле пробила затамњене таласе неба.
Негде на увиру пешчане обале у океан, у претапању земљанобраон песка у мутноплаво океана, наслућујемо људске фигуре: премда удаљене, препознатљиве су у боји својих одела и величини свог тела, док на другом месту, још удаљенијем, постоје – уместо њих – само тачке у ишчезавању. Ове фигуре, на огромној позадини елемената, делују као окамењени трагови кретања, јер један дечко – посматран под лупом – као да трчи. Све је непокретно и статично.
У предњем плану фотографије, али близу њеном левом рубу, издваја се крупна фигура усамљеног човека, који корача окренут леђима океану, незагледан у објектив, већ у тле испред себе, сав у црном, са чудним пртљагом у десној руци, као да носи ранац. Он као да одлази. Куда? Напушта ли тек једну ситуацију? Или једно време? Или напушта сав призор, јер излази из фотографије као окончане и довршене ствари? У његовом очигледном неосвртању на околину, драматична је управо сугестија о напуштању свега: без журбе, лишено сваке назнаке убрзања, његово одлажење делује као неопозиво и неповратно. Самосвесни корак ка рубовима позорнице: без објашњења, без мотивације у призору, дефинитиван и вечан, отворен за домишљања, јер је фрагмент. Где одлазимо?
Тај укрштај и чудну двострукост открива нам модерност. Они су важни за фрагментарну структуру модерне свести. Она у најбољим приповедним тренуцима делује уметнички. И, истовремено, наговештава топлину осећања коју сам више наслутио него доживео у тренуцима када бих срео неупознатог човека који је прошао: да изостане са улица на којима га срећемо, да остане у немогућим сусретима који се однекуд понављају.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *