Susreti

OGLED O MODERNOSTI

Za duh pisca i kritičara Branka Pirgića kao da je bio karakterističan – fragment: nešto što obeležava tek trag jedne stvarnosti, prag neke emocije, značenje koje podrazumeva celinu koja izostaje

Uspomeni Branka Pirgića

Jedva da sam poznavao tog čoveka, ne sećam se tačno kad smo se upoznali, ali smo se pozdravljali i sretali na beogradskim ulicama, uvek razmenjujući poneku reč o kulturnim događajima koji su bili aktuelni: bez ikakvih interesa ili obaveza razvili smo srdačan odnos. Premda lišeno bliskosti, naše poznanstvo nije bilo lišeno simpatija, koje primećujemo u načinu na koji nam neko prilazi, kako nas imenuje ili poziva, u nekoj razmeni koja predstavlja čudnu, protivrečnu i toplu ljudsku aritmetiku.
Za njegov duh kao da je bio karakterističan – fragment: nešto što obeležava tek trag jedne stvarnosti, prag neke emocije, značenje koje podrazumeva celinu koja izostaje. Fragment nije istovetan sa aforizmom: zatvoren u svoju poentu, kojom ispunjava nevidljive krugove prostiranja svog značenja, aforizam kao da je suprotnost fragmentu. Jer, u fragmentu dominiraju podznačenja koja posredno daju smisao onome što nam se kazuje. Pritisak podznačenja u fragmentu deluje kao poziv čitaocu da premeri u sopstvenom duhu šta bi mogao dodati nagoveštenom kretanju tuđih reči i rečenica. Aforizam traži ilustraciju, potvrdu, kao pouku, on je – premda paradoksalan – uvek direktan, kao karikatura; fragment traži ono što mu daje kontekst, koji ga može promeniti, u meri da ostaje lišen pouke, indirektan, kao sanjarije usamljenog šetača: puko tkanje reči, titraj osećanja na klavijaturi ljudskih činova, zapalost čoveka u neko nepokretno a budno stanje.
***

Fragment u književnosti predstavlja bitan deo modernosti. Kao istrgnuti deo celine, kao jedna vrsta useka u stvarnost i kao neka vrsta modernističke poetike, fragment se pojavljuje kao važna činjenica proze čoveka koji prolazi mojim sećanjem. Njegove knjige su štampane kod privatnog izdavača, nisu opširne, skromnih su i otud otmenih korica, sastavljene su od proseva jedne svesti koja mi je nepoznata: naknadno joj ulazim u trag. Sav doživljaj sveta dat je u duhu fragmenta. To bi značilo da je duboko moderan.
No, ma koliko da izgledaju raspršeno, kako god da su ulančani asocijacijama, fragmenti imaju prilično precizan smer kretanja. Takvi su i fragmenti neupoznatog čoveka koji je prošao mojim razmišljanjem. Različiti, u meri da uprizoruju odvojene isečke stvarnosti, ili odvojene stvarnosti, ili odzive čovekovog duha, oni u isto vreme uvek idu ka prepoznatljivoj topografiji: to je topografija vezana za jednu vrstu gradske sredine u najširem smislu. Oni, u isto vreme, obeležavaju čudnu vrstu patrijarhalizma, dok su u duševnom smislu vezani za nostalgični ili melanholični odnos prema činjenicama iskustva. Tako dočarano stanje, i doživljaj u koji je porinuto, često se ukršta sa nečim što je duboko i pozno moderno: u raskladu koji određuje naše vreme. Sve to deluje kao neobična kosmopolitska predstavljenost sveta. Neobičan u prepoznavanju stvari koje su prošle, sentimentalne i patrijarhalne, duh koji lebdi ovim fragmentima ostaje neobičan, oneobičen, i u obeležavanju stvari koje su svuda, kao unekoliko bezlične i sasvim savremene.
On je evocirao staze detinjstva, valjevski prostor, njegove nepoznate junake, autsajdere prohujalog vremena, namah zaustavljene u proticanju, koje nas sve – a pre, a posle – pretvara u autsajdere, sitnice koje su odredile bitne tačke odrastanja; istovremeno je ostavljao svedočanstva o svom postojanju u horizontima velikih gradova i velikih kultura. To je srce modernizma: s jedne strane, odnos prema nekom toposu odakle potiče emocija i, sa druge strane, provlačenje tog odnosa kroz filter jednog dubokog posredovanja koje prati istu emociju na različitim tačkama sveta. To je bilo privlačno kod čoveka koji bi mi na ulici mahnuo, poput nekadašnje gospode što su dodirivala šešir u susretima: čitajući njegove fragmente, osećao sam zbog čega mi je on, iako sam ga vrlo slabo poznavao, bio simpatičan kao čovek. Jer, imao je onu vrstu dvostrukosti koja je za mene uvek bila simbol modernizma: sposobnost da se prati jedna emocija u različitim kontekstima.
To pokazuju njegovi fragmenti. Na povratku iz Pariza, autobus staje na nemačkoj benzinskoj pumpi: u prodavnici putnik posmatra flaše sa pivom. Sa istančanim humorom dočarava nam se kako čovek odmerava koliko ga one privlače a koliko su skupe. Ovo fino psihološko nijansiranje prekida kuvarica, jer izlazi iz unutrašnjeg prostora restorana; oni se pogledima sporazumeju, neka nevidljiva simpatija ih spaja, pa ga ona pita: „Odakle si?“ Odnekud je pogodila na kom jeziku da mu se obrati. Samo pitanje nije trenutak prepoznavanja nego posledica prepoznavanja. On kaže: „Iz Valjeva.“ Nema grlenog sunarodništva nego muklo i jednostavno: „A ja sam… iz Aranđelovac.“ Bliskost je obeležena greškom u padežu. U jednoj polurečenici locirana, ona je i socijalno i mentalitetski učinjena vidnom, da bi emotivno bila nadograđena.
Jer, ona ga posmatra i u egzistencijalnoj razmeni, koja je više nagoveštena nego obrazložena u fragmentu, kao i uvek kada su fragmenti u umetničkom dejstvu, daje mu netražena tri evra: „Uzmi ovo.“ Nikada se pre toga nisu videli, nikada se neće videti: fragment nema potrebu da nam opisuje situacione uslovljenosti njihovih života, on likove konstituiše u bitnoj situaciji. Žena pogađa junakovu misao, jer prati nevidljivu stazu osećanja, nešto izniklo iz okolnosti koje su ih poreklom odredile i nešto ustaljeno u okolnostima u kojima su se sreli: nešto, dakle, poznato i nešto sasvim novo. Tako čovek kupuje pivo. Poenta fragmenta je u poslednjoj rečenici: „Pa ja sam u stvari zbog ove situacije i putovao u Pariz.“ On je iz Valjeva a ona iz Aranđelovca: oni u tom drugom svetu, za koji su i stranci, ali koji postaje njihov, nešto dele; taj čin je samo njihov, autentičan u stranosti kojoj pripadaju, stran u autentičnosti u kojoj su se sreli.
U fragmentu o rastanku sa bratom, koji je ispunjen jednim dubljim emotivnim tonalitetom, prepoznajemo tragične smisaone naglaske. Jer, brat – opisan u svojim slabostima, u izvesnoj razurenosti stvari koje kruže u njegovom svetu – upravo kao slab i bolestan uporno i neočekivano nosi junakove stvari na stanicu. Junak fragmenta kaže: „Ja vidim kako mu se čelo rosi znojem, ali ipak on ne dozvoljava da ja to ponesem.“ Tako je naznačena neka nevidljiva i neobrazložena emocija koja struji fragmentom. Junak odlazi u svet, iako mu je brat dan ranije rekao: „Nemoj otići jer me više nećeš videti.“ Postavljena je neka zaumna veza – trag moguće krivice? – između junakovog odlaska i bratovljeve smrti. Ta veza nije ni logička, ni motivisana, ali ona prebiva u ovako naznačenim okolnostima. Tek kratka beleška o tome da zaista nije više video brata otkriva svu verovatnost nečega što je izgledalo sasvim zaumno, jer junak kaže: „Ja sam žurio da odem a ne znam gde.“ Kuda se odlazi kada se odlazi od brata koji umire?
***
Kuda uopšte odlazimo? Nedavno sam dobio jednu fotografiju i neprekidno je posmatram. U njenom prednjem planu, gotovo čitavom širinom vidika, nalazi se sitna peščana ravan, dno okeana koje je trenutno osušila oseka, zemljanooker, sa tragovima ljudskih stopala koja vode u pravcu vode. Plava i siva boja okeana, koja se pomalja u dubini prizora, prostire se ka zamišljenoj liniji horizonta: na kojoj se spaja sa tmurnim, teškim i modrim oblacima. Oni, zahvaćeni gornjim prostorom fotografije, kao da se vraćaju ka objektivu, jer se postepeno prosvetljavaju, da bi u vrhu prizora beličasta svetlost donekle probila zatamnjene talase neba.
Negde na uviru peščane obale u okean, u pretapanju zemljanobraon peska u mutnoplavo okeana, naslućujemo ljudske figure: premda udaljene, prepoznatljive su u boji svojih odela i veličini svog tela, dok na drugom mestu, još udaljenijem, postoje – umesto njih – samo tačke u iščezavanju. Ove figure, na ogromnoj pozadini elemenata, deluju kao okamenjeni tragovi kretanja, jer jedan dečko – posmatran pod lupom – kao da trči. Sve je nepokretno i statično.
U prednjem planu fotografije, ali blizu njenom levom rubu, izdvaja se krupna figura usamljenog čoveka, koji korača okrenut leđima okeanu, nezagledan u objektiv, već u tle ispred sebe, sav u crnom, sa čudnim prtljagom u desnoj ruci, kao da nosi ranac. On kao da odlazi. Kuda? Napušta li tek jednu situaciju? Ili jedno vreme? Ili napušta sav prizor, jer izlazi iz fotografije kao okončane i dovršene stvari? U njegovom očiglednom neosvrtanju na okolinu, dramatična je upravo sugestija o napuštanju svega: bez žurbe, lišeno svake naznake ubrzanja, njegovo odlaženje deluje kao neopozivo i nepovratno. Samosvesni korak ka rubovima pozornice: bez objašnjenja, bez motivacije u prizoru, definitivan i večan, otvoren za domišljanja, jer je fragment. Gde odlazimo?
Taj ukrštaj i čudnu dvostrukost otkriva nam modernost. Oni su važni za fragmentarnu strukturu moderne svesti. Ona u najboljim pripovednim trenucima deluje umetnički. I, istovremeno, nagoveštava toplinu osećanja koju sam više naslutio nego doživeo u trenucima kada bih sreo neupoznatog čoveka koji je prošao: da izostane sa ulica na kojima ga srećemo, da ostane u nemogućim susretima koji se odnekud ponavljaju.