Чаробњак у магичном свету позоришне уметности

ЈАГОШ МАРKОВИЋ (1966-2023)

У последњих неколико деценија његово име било је синоним за бројна позоришна чуда „набијена“ непресушном, вулканском енергијом, маштом, духовитошћу, вишим поетским истинама и уметничким вредностима, али и огромном моћи да допре до публике која га је неизмерно волела и поштовала

Јагош… „Nomen est omen“, говорили би стари Латини, или у преводу – име је знак, предзнак. Јагош: име чија је симболика повезана с веровањем да ће онај који га понесе бити неустрашив, храбар, непобедив, заштитник, чувар, бранилац… Овом низу, можда, недостаје још само једна реч – чаробан. Тада, с пуним правом, може да се каже да је такав, у свету позоришне уметности, за коју је живео и био јој одан до последњег дана, био и Јагош Марковић. Његово име није нужно морало да иде уз презиме, осим када је реч о неким бирократским процедурама. Јер довољно је било рећи Јагош и сви би знали о коме је реч. Аутентичан стваралац и јединствен феномен не само нашег, српског театра него и много шире. Уметник импресивне биографије, човек племенитог духа и господских манира. У последњих неколико деценија његово име било је синоним за бројна позоришна чуда набијена непресушном, вулканском енергијом, маштом, духовитошћу, вишим поетским истинама и уметничким вредностима, али и огромном моћи да допре до публике која га је неизмерно волела и поштовала. Позориште је било његов живот; од дванаесте године када је, као „чудо од детета“ у том чаробном, магичном свету на даскама драмске експерименталне сцене „Додест“, у родној Подгорици, потписао своју прву режију, давао му се максимално. Без задршке. Без резерве, разоткриваjући апсурде садашњег времена и његових (наопаких) вредности, али, истовремено, промовишући и вредности љубави, опроста, племенитости, толеранције, поштовања… Човек од имагинације, човек од позоришне и животне мудрости, човек бесконачне духовности, човек отворен за сваку лепоту.
Волео је Београд који га је, четири године касније, оберучке прихватио када је као шеснаестогодишњак стигао у престоницу да упише режију на Факултету драмских уметности. Свега неколико година касније дипломираће у класи професора Борјане Продановић и Светозара Рапајића. Од тог тренутка трасирао је себи звездани пут, проткан славом и успонима, ретко кад падовима. У свим тим годинама и деценијама, све до своје последње режије, јула ове године, потписао је у земљи и иностранству близу седамдесет представа. Осим критичког погледа на друштво и улогу појединца у њему, велику пажњу поклањао је и питањима смисла и лепоте која су за њега, како је сматрао, била кључна питања којима би позориште требало да се бави.
Међу најзначајније представе у његовој режији убрајају се: „Кате Капуралица“, „Сумњиво лице“, „Ромео и Јулија“, „Декамерон дан раније“ (Народно позориште Сомбор), „Лукреција илити Ждеро“ (Позориште на Теразијама), „Скуп“, „Богојављенска ноћ“, „Говорница“, „Сумњиво лице“, „Уображени болесник“, „Тако је ако вам се тако чини“, „Врат од стакла“, „Путујуће позориште Шопаловић“ (Југословенско драмско позориште), „Породичне приче“, „Господа Глембајеви“, „Јесења соната“ (Атеље 212), „Галеб“, „Филумена Мартурано“ и опера „Кармен“ (ХНK Ивана пл. Зајца), „Лукреција о бимо рекли Пожерух“ (Ријечке љетње ноћи), „Учене жене“ (ХНK Сплит), „Чарапа од сто петљи“, „Блуз за Месију“, „Дивље месо“ (Београдско драмско позориште), „Зора на истоку“, „Наши синови“, „Свињски отац“ (Звездара театар), „Ромео и Јулија“ (Дубровачке летне игре), „Хасанагиница“ (Центар за културу Тиват), „Тартиф“, „Хекуба“ (Црногорско народно позориште)…
Свој неспорни, огроман таленат потврдио је и 2008. године када је у чувеном шведском Краљевском позоришту „Драматен“ у Стокхолму режирао представу „Краљица Кристина“, којом је тај театар обележавао значајан јубилеј –150 година постојања.
Исте године постаје стални редитељ Народног позоришта у Београду у којем поставља најзначајније наслове светске и домаће класике („Учене жене“, „Хасанагиница“, „Госпођа министарка“, „Антигона“, „Ожалошћена породица“, „Магбет“… као и опере „Пепељуга“ и „Фигарова женидба“).
Током богате и веома успешне каријере добио је бројне струковне, фестивалске и државне награде међу којима су: Награда „Бојан Ступица“, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда, Награда „Мића Поповић“, Награда за свеукупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда града Београда, Награда града Подгорице, Стеријина награда, неколико „Златниx ћурана“, „Ардалиона“… У укупном скору, било их је више од шездесет; више него што је имао година живота.
Остаће упамћен и као редитељ чије су представе, по правилу, дуговечне, хваљене, проткане јаким емоцијама и дочаране узбудљивом и гласном музиком и сценским ефектима који дуго остају у сећању.
У сећању поклоника његове уметности несумњиво ће остати и Јонескова „Ћелава певачица“, последња представа коју је режирао у овоземаљском животу. Било је то недавно, почетком јула, на 18. Међународном фестивалу медитеранског театра „Пургаторије“ у Тивту, у његовој Боки Которској, коју је, такође, неизмерно волео и која му је била неисцрпни извор инспирације за многе његове представе. Тако је било и овај, испоставиће се, нажалост, последњи пут. Радњу комада, која се дешава у Лондону, изместио је управо у тај залив величанствене лепоте, највећи на Јадранском мору, смештен под литицама Ловћена и Орјена. Ту ће, два и по месеца касније, у ноћи 21/22. септембар, у породичној кући, у месту Костањица на самој обали мора, заувек заклопити своје очи. Тихо, у сну, у топлој ноћи, на самом измаку лета, преселио се у вечност, у небеска пространства. Међу звезде. Најсјајније.