БУЊЕВАЧКИ КОРИФЕЈ У БЕОГРАДУ

Заборављени великан Драгутин Калор Милодановић (2)

Време је да Србија, спомен-обележјима у Београду и Суботици, сачува успомену на Драгутина Калора Милодановића, буњевачког родољуба и српског патриоту, запаженог новинара и храброг ратника

После бекства из Суботице, у лето 1876. године, због новинарског рада на буђењу буњевачке народне свести, Драгутин Калор Милодановић у Београду и тадашњој Србији провео је свега седам година, рачунајући ту и његово добровољно учешће у оба српско-турска рата. У једном напису о Милодановићу, у листу „Видело“, из 1883. године, а који цитира Алба М. Кунтић, наведено је: „Он се за ову земљу борио у оба минула рата, борио се храбро и неустрашиво. У првом је рату добио три тешке и једну лаку рану, ама се сретно излечи, благодарећи нези енглеске болнице. И чим се објавио други рат, он је већ био опет на биљези, на месту где је страшно стати и остати. У другом је рату добио титулу почасног потпоручника и био је командир Трстеничког батаљона. Он је на бојно поље отишао с првим а вратио се с потоњим трупама.“ Кунтић, уз овај исечак из биографије Драгутина Калора Милодановића, напомиње да је Милодановић био почасни потпоручник, извесно због тога што као страни поданик није био војни обвезник Кнежевине Србије.

СВЕДОЧЕЊЕ ДУШАНА ПЕТРОВИЋА Суботичанин др Душан Петровић, који је Милодановића познавао и с њим се видео у Београду, у својој брошури о Милодановићу, штампаној у Суботици 1894, наводи: „У оба рата је био рањен. У другом рату беше као поручник у авангарди српске војске, која је после освојења града Ниша, продирала даље и која је допрла скоро до Косова Поља. Ово је причао сам покојник писцу ових редака. Одушевљено је причао како се поред свих тешкоћа зимског ратовања, радовао што беше додељен првим батаљонима, који су допрли били добрим делом напред испред главне војске. Што је та предвојска у којој беше и Милодановић, одјурила тако нагло напред, мало је фалило, да не допадне велике опасности, јер су на име њих само неколико стотина војника са неколико официра, тако дубоко ушли у Турску, да су скоро изгубили сваку везу са главном војском, те им је претила опасност, да ће сви бити заробљени од Турака, чија је велика војска била у њиховој близини.“ Петровић, чиновник Министарства унутрашњих послова, даље бележи да је Милодановић после српско-турских ратова неко време био чиновник у том министарству и то у одсеку за штампу. „Он је реферисао Јовану Ристићу, тадашњем председнику министарства у Србији, шта пишу мађарски листови о Србији и Српству. После пада Ристићеве владе године 1880. а по доласку Милутина Гарашанина био је неко време сарадник листа ‘Видело’, органа Напредне странке.“ Петровић не наводи да ли је Милодановић сарађивао с још неким београдским листовима, али истиче да је прешао у православље, што му он није одобравао. Петровић му је у Београду 1880. године рекао да то није требало да чини, јер га Буњевци у Суботици више неће сматрати својим.

ПОДРШКА СРБИЈЕ БУЊЕВАЧКОМ НАРОДНОМ ПРЕПОРОДУ Одговор Милодановића др Петровићу био је да су за Бога обе вере праве, чисте хришћанске, да међу њима нема никакве битне разлике и да је у православље прешао из уверења. „Мене није на то у Србији нико гонио, та Буњевци су и тако по језику и крви рођена браћа Србима, а верска разлика у данашње време не дели сродне народе“, рекао је Милодановић. Уз то је додао да се у стару домовину, односно тадашњу Суботицу, не намерава враћати, те да је још у Суботици хтео да пређе у православље, али да су га од тога сами Срби одвраћали. Тврдили су да би Милодановић, који заступа уверење да су Буњевци Срби римокатоличке вере, тиме штетио народној ствари и да би то могло изгледати као последица некаквог притиска. „То беше објашњење Милодановића, чему се наравно морадох поклонити, јер увидех да из њега говори човек, који има својих начела и који је свестан својих поступака“, записао је др Душан Петровић.
Уверење да су Буњевци Срби римокатолици, управо сегмент Српства, како је то дефинисао Алба М. Кунтић, није било необично за наш XIX век. Ширећи свој национални утицај и стремећи независности, млада Кнежевина Србија је покушавала да утиче на своје сународнике у околним земљама. Тако је 1853. године, како бележи Алба М. Кунтић, дошло до сусрета Илије Гарашанина и још једног корифеја буњевачког народног препорода Бозе Шарчевића. Шарчевић је касније говорио да је с Гарашанином остварио поверљиве и ближе везе. У тексту објављеном у листу на мађарском језику „Бачкаи хирлап“ (162, 1898), Шарчевић о томе сведочи: „У много чему сам добио обавештења и оријентацију од покојног државника – нека му је за то благословена успомена!“ Гарашанин и Шарчевић одржавали су живу преписку, а на крају једног новинског написа, који помиње Алба М. Кунтић, наводи се да се Гарашанин интересовао за буњевачку народну ствар и судбину Буњеваца „скопчавао“ са судбином Срба, Србије и балканских народа.
Недуго потом знаменити Суботичанин Божидар Бошко Вујић, који је свесрдно подржавао Милодановићев рад у Суботици и, извесно, био прави издавач „Суботичког гласника“, пише Јовану Ристићу, наглашавајући значај поменутог листа, који је уређивао Милодановић, у напорима Срба да придобију подршку Буњеваца како Суботица не би била мађаризована.

УГЛЕДНИК СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ У Матичној књизи умрлих Цркве Светог Марка у Београду, за 1883. годину, под редним бројем 36, уписано је: „Драгутин Милодановић, поштар овдашњи, умро 25. фебруара 1883. године по подне, а сахрањен 26. фебруара 1883. године.“ У истом документу, као место Милодановићевог рођења наведена је Аустрија, а као узрок смрти – запаљење мозга. Милодановић је сахрањен на старом београдском гробљу на Ташмајдану. Алба М. Кунтић пише да је Милодановић уживао велики друштвени углед у српској престоници тог доба, код српске интелигенције, јавних посленика, не само новинара него и родољубивог грађанства уопште. Види се то и по томе, примећује Кунтић, по присуству Милодановићевој сахрани. „Били су ту, како пише у новинама, поред многих других, и Певачка дружина Корнелије, а посмртно слово одржао је Манојло Ђорђевић Призренац, уредник ‘Народног ослобођења’, који је покојнику одао захвалност за оно ‘што је својом крвљу искупио’. Српско новинарско друштво, својим учешћем на погребу свога члана, манифестовало је заслуге које је стекао својом идејном делатношћу“, наводи Кунтић.
Душан Петровић у својој брошури из 1894. пише да је Милодановић опојан у Саборној цркви и да су сандук с његовим посмртним остацима до гробља носили српски књижевници и новинари, додајући да је Манојло Ђорђевић Призренац у опроштајном говору „лепо нацртао заслуге његове око ширења просвете и буђења народне свести међу Буњевцима“. Кунтић је истакао да је аутор некролога у „Виделу“ на крају одао захвалност покојниковој газдарици и њеним синовима што су га у тешкој болести гледали и неговали. Петровић на крају своје књижице посвећене Милодановићу констатује оно што нам је до данас остало као општи печат друштвене свести: „Поводом смрти његове, многи српски и хрватски листови сетише се његових заслуга, но од тог времена – прође ево већ 11 година – па се нико не нађе да опише његов рад и поради на одржању његове успомене. Са овим редовима беше нам намера, да се сетимо оног човека који има несумњиво заслуга за Словенство и Српство, чија успомена треба да се негује и очува међу његовим сународницима који требају згодном приликом да му се одуже. Много утруђене кости пок. Милодановића почивају у старом гробљу београдском, у које се више не сахрањује, јер је сада основано ново велико и дивно уређено гробље. За то би дакле требало, да се родољуби озбиљно побрину да његове кости пренесу у ново београдско гробље и означе (их) ма и најскромнијим спомеником“, написао је 1894. године др Душан Петровић.
Родољуби се, нажалост, тада нису побринули. Време је да се Србија коначно одужи овом заборављеном великану, првом суботичком новинару, буњевачком родољубу и српском патриоти постављањем прикладног спомен-обележја у Београду и Суботици.