BUNJEVAČKI KORIFEJ U BEOGRADU

Zaboravljeni velikan Dragutin Kalor Milodanović (2)

Vreme je da Srbija, spomen-obeležjima u Beogradu i Subotici, sačuva uspomenu na Dragutina Kalora Milodanovića, bunjevačkog rodoljuba i srpskog patriotu, zapaženog novinara i hrabrog ratnika

Posle bekstva iz Subotice, u leto 1876. godine, zbog novinarskog rada na buđenju bunjevačke narodne svesti, Dragutin Kalor Milodanović u Beogradu i tadašnjoj Srbiji proveo je svega sedam godina, računajući tu i njegovo dobrovoljno učešće u oba srpsko-turska rata. U jednom napisu o Milodanoviću, u listu „Videlo“, iz 1883. godine, a koji citira Alba M. Kuntić, navedeno je: „On se za ovu zemlju borio u oba minula rata, borio se hrabro i neustrašivo. U prvom je ratu dobio tri teške i jednu laku ranu, ama se sretno izleči, blagodareći nezi engleske bolnice. I čim se objavio drugi rat, on je već bio opet na biljezi, na mestu gde je strašno stati i ostati. U drugom je ratu dobio titulu počasnog potporučnika i bio je komandir Trsteničkog bataljona. On je na bojno polje otišao s prvim a vratio se s potonjim trupama.“ Kuntić, uz ovaj isečak iz biografije Dragutina Kalora Milodanovića, napominje da je Milodanović bio počasni potporučnik, izvesno zbog toga što kao strani podanik nije bio vojni obveznik Kneževine Srbije.

SVEDOČENJE DUŠANA PETROVIĆA Subotičanin dr Dušan Petrović, koji je Milodanovića poznavao i s njim se video u Beogradu, u svojoj brošuri o Milodanoviću, štampanoj u Subotici 1894, navodi: „U oba rata je bio ranjen. U drugom ratu beše kao poručnik u avangardi srpske vojske, koja je posle osvojenja grada Niša, prodirala dalje i koja je doprla skoro do Kosova Polja. Ovo je pričao sam pokojnik piscu ovih redaka. Oduševljeno je pričao kako se pored svih teškoća zimskog ratovanja, radovao što beše dodeljen prvim bataljonima, koji su doprli bili dobrim delom napred ispred glavne vojske. Što je ta predvojska u kojoj beše i Milodanović, odjurila tako naglo napred, malo je falilo, da ne dopadne velike opasnosti, jer su na ime njih samo nekoliko stotina vojnika sa nekoliko oficira, tako duboko ušli u Tursku, da su skoro izgubili svaku vezu sa glavnom vojskom, te im je pretila opasnost, da će svi biti zarobljeni od Turaka, čija je velika vojska bila u njihovoj blizini.“ Petrović, činovnik Ministarstva unutrašnjih poslova, dalje beleži da je Milodanović posle srpsko-turskih ratova neko vreme bio činovnik u tom ministarstvu i to u odseku za štampu. „On je referisao Jovanu Ristiću, tadašnjem predsedniku ministarstva u Srbiji, šta pišu mađarski listovi o Srbiji i Srpstvu. Posle pada Ristićeve vlade godine 1880. a po dolasku Milutina Garašanina bio je neko vreme saradnik lista ‘Videlo’, organa Napredne stranke.“ Petrović ne navodi da li je Milodanović sarađivao s još nekim beogradskim listovima, ali ističe da je prešao u pravoslavlje, što mu on nije odobravao. Petrović mu je u Beogradu 1880. godine rekao da to nije trebalo da čini, jer ga Bunjevci u Subotici više neće smatrati svojim.

PODRŠKA SRBIJE BUNJEVAČKOM NARODNOM PREPORODU Odgovor Milodanovića dr Petroviću bio je da su za Boga obe vere prave, čiste hrišćanske, da među njima nema nikakve bitne razlike i da je u pravoslavlje prešao iz uverenja. „Mene nije na to u Srbiji niko gonio, ta Bunjevci su i tako po jeziku i krvi rođena braća Srbima, a verska razlika u današnje vreme ne deli srodne narode“, rekao je Milodanović. Uz to je dodao da se u staru domovinu, odnosno tadašnju Suboticu, ne namerava vraćati, te da je još u Subotici hteo da pređe u pravoslavlje, ali da su ga od toga sami Srbi odvraćali. Tvrdili su da bi Milodanović, koji zastupa uverenje da su Bunjevci Srbi rimokatoličke vere, time štetio narodnoj stvari i da bi to moglo izgledati kao posledica nekakvog pritiska. „To beše objašnjenje Milodanovića, čemu se naravno moradoh pokloniti, jer uvideh da iz njega govori čovek, koji ima svojih načela i koji je svestan svojih postupaka“, zapisao je dr Dušan Petrović.
Uverenje da su Bunjevci Srbi rimokatolici, upravo segment Srpstva, kako je to definisao Alba M. Kuntić, nije bilo neobično za naš XIX vek. Šireći svoj nacionalni uticaj i stremeći nezavisnosti, mlada Kneževina Srbija je pokušavala da utiče na svoje sunarodnike u okolnim zemljama. Tako je 1853. godine, kako beleži Alba M. Kuntić, došlo do susreta Ilije Garašanina i još jednog korifeja bunjevačkog narodnog preporoda Boze Šarčevića. Šarčević je kasnije govorio da je s Garašaninom ostvario poverljive i bliže veze. U tekstu objavljenom u listu na mađarskom jeziku „Bačkai hirlap“ (162, 1898), Šarčević o tome svedoči: „U mnogo čemu sam dobio obaveštenja i orijentaciju od pokojnog državnika – neka mu je za to blagoslovena uspomena!“ Garašanin i Šarčević održavali su živu prepisku, a na kraju jednog novinskog napisa, koji pominje Alba M. Kuntić, navodi se da se Garašanin interesovao za bunjevačku narodnu stvar i sudbinu Bunjevaca „skopčavao“ sa sudbinom Srba, Srbije i balkanskih naroda.
Nedugo potom znameniti Subotičanin Božidar Boško Vujić, koji je svesrdno podržavao Milodanovićev rad u Subotici i, izvesno, bio pravi izdavač „Subotičkog glasnika“, piše Jovanu Ristiću, naglašavajući značaj pomenutog lista, koji je uređivao Milodanović, u naporima Srba da pridobiju podršku Bunjevaca kako Subotica ne bi bila mađarizovana.

UGLEDNIK SRPSKE PRESTONICE U Matičnoj knjizi umrlih Crkve Svetog Marka u Beogradu, za 1883. godinu, pod rednim brojem 36, upisano je: „Dragutin Milodanović, poštar ovdašnji, umro 25. februara 1883. godine po podne, a sahranjen 26. februara 1883. godine.“ U istom dokumentu, kao mesto Milodanovićevog rođenja navedena je Austrija, a kao uzrok smrti – zapaljenje mozga. Milodanović je sahranjen na starom beogradskom groblju na Tašmajdanu. Alba M. Kuntić piše da je Milodanović uživao veliki društveni ugled u srpskoj prestonici tog doba, kod srpske inteligencije, javnih poslenika, ne samo novinara nego i rodoljubivog građanstva uopšte. Vidi se to i po tome, primećuje Kuntić, po prisustvu Milodanovićevoj sahrani. „Bili su tu, kako piše u novinama, pored mnogih drugih, i Pevačka družina Kornelije, a posmrtno slovo održao je Manojlo Đorđević Prizrenac, urednik ‘Narodnog oslobođenja’, koji je pokojniku odao zahvalnost za ono ‘što je svojom krvlju iskupio’. Srpsko novinarsko društvo, svojim učešćem na pogrebu svoga člana, manifestovalo je zasluge koje je stekao svojom idejnom delatnošću“, navodi Kuntić.
Dušan Petrović u svojoj brošuri iz 1894. piše da je Milodanović opojan u Sabornoj crkvi i da su sanduk s njegovim posmrtnim ostacima do groblja nosili srpski književnici i novinari, dodajući da je Manojlo Đorđević Prizrenac u oproštajnom govoru „lepo nacrtao zasluge njegove oko širenja prosvete i buđenja narodne svesti među Bunjevcima“. Kuntić je istakao da je autor nekrologa u „Videlu“ na kraju odao zahvalnost pokojnikovoj gazdarici i njenim sinovima što su ga u teškoj bolesti gledali i negovali. Petrović na kraju svoje knjižice posvećene Milodanoviću konstatuje ono što nam je do danas ostalo kao opšti pečat društvene svesti: „Povodom smrti njegove, mnogi srpski i hrvatski listovi setiše se njegovih zasluga, no od tog vremena – prođe evo već 11 godina – pa se niko ne nađe da opiše njegov rad i poradi na održanju njegove uspomene. Sa ovim redovima beše nam namera, da se setimo onog čoveka koji ima nesumnjivo zasluga za Slovenstvo i Srpstvo, čija uspomena treba da se neguje i očuva među njegovim sunarodnicima koji trebaju zgodnom prilikom da mu se oduže. Mnogo utruđene kosti pok. Milodanovića počivaju u starom groblju beogradskom, u koje se više ne sahranjuje, jer je sada osnovano novo veliko i divno uređeno groblje. Za to bi dakle trebalo, da se rodoljubi ozbiljno pobrinu da njegove kosti prenesu u novo beogradsko groblje i označe (ih) ma i najskromnijim spomenikom“, napisao je 1894. godine dr Dušan Petrović.
Rodoljubi se, nažalost, tada nisu pobrinuli. Vreme je da se Srbija konačno oduži ovom zaboravljenom velikanu, prvom subotičkom novinaru, bunjevačkom rodoljubu i srpskom patrioti postavljanjem prikladnog spomen-obeležja u Beogradu i Subotici.