СРПСКИ ПАТРИЈАРХ С ЈУГА

Пише Драгиша Бојовић

Његов одлазак из Ниша створио је празнину и неку врсту носталгије за епископом „старога кова“. Све је с њим било једноставно: организовати научне скупове, духовне семинаре, позвати друге епископе да одрже предавања. Епископ нишки Иринеј, потоњи српски патријарх, држао је до реда, али је формалности сматрао неважним

Тешко је сабрати све утиске из двадесетогодишње сарадње са Његовом светошћу патријархом српским господином Иринејом. Првих десет година (2000–2010), када је био епископ нишки, протекле су у знаку његове подршке Центру за црквене студије, који је и основан с његовим благословом. Није реч о формалној подршци, како се то понекад подразумева, већ се ради о благодатном даривању и изливању те исте благодати на све оно што је било у духу подвижничких прегнућа оснивача овога центра. Оних десет година (од 2010. до данас) када није био у нашој непосредној близини додатно су нас увериле колико је та његова претходна подршка била важна. Узајамно поверење никада није било изневерено. Његов одлазак из Ниша створио је празнину и неку врсте носталгије за епископом „старога кова“. Све је с њим било једноставно: организовати научне скупове, духовне семинаре, позвати друге епископе да одрже предавања. Епископ нишки Иринеј, потоњи српски патријарх, држао је до реда, али је формалности сматрао неважним. Довољно је било обавестити га усмено да ћемо у његов Ниш довести митрополите Амфилохија и Николаја, епископе Атанасија, Игњатија, Артемија, Јоаникија, и он се радовао њиховим доласцима и њиховим предавањима, као што се радовао свакој нашој научној конференцији. Никада се после његовог одласка из Ниша није поновило да неки епископ посвети толико пажње професорима и научницима, које је знао да слуша и прати буквално од јутра до мрака.
У томе нисмо видели само његово интересовање за одређену тему, већ пре свега израз поштовања према сваком човеку, сваком труду и сваком научном прегнућу, које се произноси у славу цркве Христове.
Након његовог избора за патријарха српског, сусрети су били ређи, али се истовремено могло пратити и боље видети колико патријарху недостаје Ниш и колико његова непосредност бива на неки начин гушена у престоници. Упечатљиво је да у тим првим годинама његовог патријарховања он изриче јасне и упечатљиве националне и црквене ставове тек када крене ка југу. Тада је он мање дипломата а више пастир чија се брига за поверено му стадо излива у неку врсту поклича. Патријарх је тада више чедо богомољачког покрета, а мање опрезни архијереј, који мора да води рачуна о свакој изговореној речи. То је онај исти патријарх из Београда, али га Ниш или Грачаница чине брижљивијим и одговорнијим, али и много емотивнијим. Иако по рођењу Чачанин, највише је Ниш сматрао својим градом, а његова љубав према југу Србије била је изразита.
Његови доласци у Ниш били су прилика да се с патријархом бар накратко поприча. Наши сусрети су попримали неку врсту емотивног сценарија. Патријарх ми је неизоставно упућивао два питања, која су га, очигледно, много тиштала. Прво је: Шта ће бити с нашим Косовом?, а друго: Шта ради онај твој пријатељ? Када је реч о Косову и Метохији, приликом последњег нашег сусрета у Нишу, није сачекао мој одговор. Рекао је: „Уздам се једино у оне наше светитеље доле.“ Мој пријатељ (некадашњи епископ рашко-призренски Артемије) упокојио се дан након патријарховог упокојења. Остало ми је да бринем само прву патријархову бригу.
Искрено је волео Косово и Метохију. Не треба правити поређења између патријарха Павла и патријарха Иринеја, али им је несумњиво брига за Косово била идентична и обојица су, сваки на свој начин, били заточеници косовског опредељења. Били су, по томе, на трагу свих српских патријарха, али им је живот на Косову и Метохију (у Призрену) утиснуо неизбрисиви печат и обликовао свест, која није само еклисиолошка већ и дубоко људска и емотивна. Дешавало се чак да патријарх пројектује на Косово нешто што се догађало у његовом окружењу. Тако је, на пример, благословио 2001. године оснивање Центра за црквене студије у Нишу. Дешавало се, међутим, да је он касније у својим обраћањима, различитим поводима, наглашавао да је много добрих ствари Ниш добио с Косова и Метохије, апострофирајући увек Богословију и Центар за црквене студије. Тек касније сам схватио да то није била грешка, јер се идеја о Центру родила у Приштини а отелотворила у Нишу.
Наш последњи сусрет је био у Београду у Патријаршији, у фебруару ове године. Разговарали смо о многим стварима, највише о обележавању двадесете годишњице Центра за црквене студије. Подржао је наш предлог да Свети архијерејски синод Српске православне цркве одликује наше иностране сараднике: Александра Наумова, Жан-Клода Ларшеа и Ангелики Деликари. Већ 10. марта они су одликовани орденом Св. цара Константина. Приликом тог разговора од патријарха сам добио благослов за објављивање моје Антологије српске теотоколошке поезије (од 11. до 21. века). Изашла је из штампе пре неки дан. Она је последње сведочанство не само његовог архијерејског благослова већ и непосредне људске подршке.
Нема сумње да су брод којим је управљао патријарх српски Иринеј запљускивали повремено и бурни таласи. Свакојаки вртлози овога света, међу њима и политички, били су стално искушење те пловидбе. Али то је тема за неку другу прилику.

Аутор је професор Универзитета у Нишу и управник Центра за црквене студије