SRPSKI PATRIJARH S JUGA

Piše Dragiša Bojović

Njegov odlazak iz Niša stvorio je prazninu i neku vrstu nostalgije za episkopom „staroga kova“. Sve je s njim bilo jednostavno: organizovati naučne skupove, duhovne seminare, pozvati druge episkope da održe predavanja. Episkop niški Irinej, potonji srpski patrijarh, držao je do reda, ali je formalnosti smatrao nevažnim

Teško je sabrati sve utiske iz dvadesetogodišnje saradnje sa Njegovom svetošću patrijarhom srpskim gospodinom Irinejom. Prvih deset godina (2000–2010), kada je bio episkop niški, protekle su u znaku njegove podrške Centru za crkvene studije, koji je i osnovan s njegovim blagoslovom. Nije reč o formalnoj podršci, kako se to ponekad podrazumeva, već se radi o blagodatnom darivanju i izlivanju te iste blagodati na sve ono što je bilo u duhu podvižničkih pregnuća osnivača ovoga centra. Onih deset godina (od 2010. do danas) kada nije bio u našoj neposrednoj blizini dodatno su nas uverile koliko je ta njegova prethodna podrška bila važna. Uzajamno poverenje nikada nije bilo iznevereno. Njegov odlazak iz Niša stvorio je prazninu i neku vrste nostalgije za episkopom „staroga kova“. Sve je s njim bilo jednostavno: organizovati naučne skupove, duhovne seminare, pozvati druge episkope da održe predavanja. Episkop niški Irinej, potonji srpski patrijarh, držao je do reda, ali je formalnosti smatrao nevažnim. Dovoljno je bilo obavestiti ga usmeno da ćemo u njegov Niš dovesti mitropolite Amfilohija i Nikolaja, episkope Atanasija, Ignjatija, Artemija, Joanikija, i on se radovao njihovim dolascima i njihovim predavanjima, kao što se radovao svakoj našoj naučnoj konferenciji. Nikada se posle njegovog odlaska iz Niša nije ponovilo da neki episkop posveti toliko pažnje profesorima i naučnicima, koje je znao da sluša i prati bukvalno od jutra do mraka.
U tome nismo videli samo njegovo interesovanje za određenu temu, već pre svega izraz poštovanja prema svakom čoveku, svakom trudu i svakom naučnom pregnuću, koje se proiznosi u slavu crkve Hristove.
Nakon njegovog izbora za patrijarha srpskog, susreti su bili ređi, ali se istovremeno moglo pratiti i bolje videti koliko patrijarhu nedostaje Niš i koliko njegova neposrednost biva na neki način gušena u prestonici. Upečatljivo je da u tim prvim godinama njegovog patrijarhovanja on izriče jasne i upečatljive nacionalne i crkvene stavove tek kada krene ka jugu. Tada je on manje diplomata a više pastir čija se briga za povereno mu stado izliva u neku vrstu pokliča. Patrijarh je tada više čedo bogomoljačkog pokreta, a manje oprezni arhijerej, koji mora da vodi računa o svakoj izgovorenoj reči. To je onaj isti patrijarh iz Beograda, ali ga Niš ili Gračanica čine brižljivijim i odgovornijim, ali i mnogo emotivnijim. Iako po rođenju Čačanin, najviše je Niš smatrao svojim gradom, a njegova ljubav prema jugu Srbije bila je izrazita.
Njegovi dolasci u Niš bili su prilika da se s patrijarhom bar nakratko popriča. Naši susreti su poprimali neku vrstu emotivnog scenarija. Patrijarh mi je neizostavno upućivao dva pitanja, koja su ga, očigledno, mnogo tištala. Prvo je: Šta će biti s našim Kosovom?, a drugo: Šta radi onaj tvoj prijatelj? Kada je reč o Kosovu i Metohiji, prilikom poslednjeg našeg susreta u Nišu, nije sačekao moj odgovor. Rekao je: „Uzdam se jedino u one naše svetitelje dole.“ Moj prijatelj (nekadašnji episkop raško-prizrenski Artemije) upokojio se dan nakon patrijarhovog upokojenja. Ostalo mi je da brinem samo prvu patrijarhovu brigu.
Iskreno je voleo Kosovo i Metohiju. Ne treba praviti poređenja između patrijarha Pavla i patrijarha Irineja, ali im je nesumnjivo briga za Kosovo bila identična i obojica su, svaki na svoj način, bili zatočenici kosovskog opredeljenja. Bili su, po tome, na tragu svih srpskih patrijarha, ali im je život na Kosovu i Metohiju (u Prizrenu) utisnuo neizbrisivi pečat i oblikovao svest, koja nije samo eklisiološka već i duboko ljudska i emotivna. Dešavalo se čak da patrijarh projektuje na Kosovo nešto što se događalo u njegovom okruženju. Tako je, na primer, blagoslovio 2001. godine osnivanje Centra za crkvene studije u Nišu. Dešavalo se, međutim, da je on kasnije u svojim obraćanjima, različitim povodima, naglašavao da je mnogo dobrih stvari Niš dobio s Kosova i Metohije, apostrofirajući uvek Bogosloviju i Centar za crkvene studije. Tek kasnije sam shvatio da to nije bila greška, jer se ideja o Centru rodila u Prištini a otelotvorila u Nišu.
Naš poslednji susret je bio u Beogradu u Patrijaršiji, u februaru ove godine. Razgovarali smo o mnogim stvarima, najviše o obeležavanju dvadesete godišnjice Centra za crkvene studije. Podržao je naš predlog da Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve odlikuje naše inostrane saradnike: Aleksandra Naumova, Žan-Kloda Laršea i Angeliki Delikari. Već 10. marta oni su odlikovani ordenom Sv. cara Konstantina. Prilikom tog razgovora od patrijarha sam dobio blagoslov za objavljivanje moje Antologije srpske teotokološke poezije (od 11. do 21. veka). Izašla je iz štampe pre neki dan. Ona je poslednje svedočanstvo ne samo njegovog arhijerejskog blagoslova već i neposredne ljudske podrške.
Nema sumnje da su brod kojim je upravljao patrijarh srpski Irinej zapljuskivali povremeno i burni talasi. Svakojaki vrtlozi ovoga sveta, među njima i politički, bili su stalno iskušenje te plovidbe. Ali to je tema za neku drugu priliku.

Autor je profesor Univerziteta u Nišu i upravnik Centra za crkvene studije