Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Поводом јубилеја наших новина, за Печат говоре његов оснивач и еминентни интелектуалци, као и дугогодишњи аутори и колумнисти овог недељника |
Мисао о томе да нам Бог на леђа ставља онолико тешкоћа колико можемо да издржимо – погрешно третирамо као неку досетку или поштапалицу!
Али пођимо, заједно с вама, нашим читаоцима, у нешто даљу прошлост, да бисмо нам приближили и објаснили данашњицу, и увели нас у 800. јубиларни број Печата. Следе наводи из књиге Владимира Мединског Рат: Митови СССР-а 1939–1945 који су драгоцени путоказ за разумевање оног што живимо данас и што нас тек чека:
„Строго поверљиво. Тема: ‚Русија – претња западној цивилизацији‘
Операција ‚Незамисливо‘.
Бавили смо се анализом, (могућношћу реализације) операције ‚Незамисливо‘…
Датум објаве рата – 1. јул 1945. године.
Какве су ово небулозе? Али не, нису то никакве глупости, већ извештај британског Штаба за генерално планирање, који је разрадио план рата са СССР-ом. Финална варијанта је била готова 22. маја 1945. године. (Само две недеље после Дана победе над фашизмом. Дана када је Немачка безусловно капитулирала. Дана који је недавно, као што је познато, преименован у Дан Европе.) ДВАДЕСЕТ ДРУГОГ МАЈА!
Све је објашњено до најситнијих детаља: расположиве снаге, правци напада. Нови план ‚Барбароса‘, само овога пута – британски. Наведене су сопствене снаге: 20 оклопних дивизија, 50 пешадијских дивизија, пет ваздушно-десантних дивизија, оклопно-тенковских и пешадијских бригада, еквивалент за осам дивизија…
Нарочито цинично делује оно што се тиче Немачке… Код савезника је зрела, потпуно зрела идеја о војној алијанси с Немцима… према проценама у раним етапама (војне кампање) било би могуће прекомпоновати, поново отпремити и наоружати 10 немачких дивизија. Немачки главни штаб и официрски корпус ће вероватно закључити да би стајање на страну западних савезника био најбољи начин да се заштите њихови интереси…“
И тако даље.
Прекидамо с навођењем. Могло би се ово наставити све до Мајдана, нацизмом ствараног новог украјинског и русофобног идентитета, масом нациста попут Бандере или Павелића који су вољом Запада и преживели и послужили му за, у основи и увек, борбу против Русије, под било којим привременим именом била, СССР или РФ. Они су сачувани као квасац ширења нацизма као идеологије и организације. Могло се све то видети 24. фебруара и на овогодишњој „прослави“ почетка руске Специјалне војне операције у Кијеву. Био је то својеврсни наци бал вампира који се спрема да даље исисава крв украјинском народу. Сви који су изостали, заједно са онима који су тамо били, окупили су се колико јуче у Паризу по Шолц–Макроновом налогу да се договоре како рат против Русије и Путина учинити одиста, па ако треба и декларативно, светским и што дужим. Разговарало се и понешто већ договорило за ангажовање армија за копнену интервенцију за борбу против Руса.
Описали смо на почетку како су и где су темељи и данашња инспирација за оваква савезништва и окупљања, за овакве планове. И нас Србе, намерни су, треба приморати не само за санкције већ и оружану помоћ у таквом рату. За сада.
После краха овакве борбе против мира и ратног директног уплитања из кога следи неминован пораз доћи ће понављања покушаја да се све сведе на причу да је за све то што се догодило крив неки лудак или кловн Зеленски, баш као што се и данас одржава наратив да је за све што се десило у првој половини прошлог века одговоран једино „лудак Хитлер“. Уз све то је реч о неуспешним и непризнатим уметницима, глумцу и сликару, који су успели да искористе деменцију или болест америчког председника Бајдена. Прави кривци ће на тај начин наћи покриће или алиби. И народи који гаје нацизам ће наводно бити заведени неким болесним појединцима, па ће тако сачувати своју недужност и без денацификације наставити да делују до следеће повољне прилике. У међувремену ће се наставити посао ревидирања историје.
Следи мала литерарна дигресија и илустрација. Извесна Клотилда, јунакиња романа Жене из замка Џесике Шатук, не воли да поставља много питања јер се на питања добија одговор који не желимо баш увек: „Као баштован, зна да ћеш испод преврнутог камена наћи глисте и бубе златице. Понекад чак и змију. А као Немица, зна да ћеш чепркајући по кутији од ципела пуној фотографија наћи нацистичке униформе, кукасте крстове и децу са рукама подигнутим у поздрав Heil Hitler.“
Данас је реч о западним покушајима да се оживе ове слике и преточе у стварност и нови борбени, ратни поредак.
Будући да у српским кутијама са фотографијама нема ниједне сличне слике, зна се шта смо били и – остали. Па тако и свих 800 бројева Печата.
На многаја љета!
Човек може да се сагласи или не са овим или оним Печатовим текстом који је у ових 16 година прочитао. Али не може да порекне да нас је Печат, од свог првог броја, храбрио да издржимо и обавештавао о свету који долази
Данас гледамо остварење онога што је Печат од свог првог броја најављивао. Говор Владимира Путина у Минхену 2007. објавио је сумрак униполарног, америчког света. Преломна 2008. биће упамћена по економској кризи у САД и интервенцији руских трупа у Грузији. Све што се после тога догађало потврдило је да су се руске управљачке елите коначно пробудиле из стања опчињености „Мегалополисом“ (тако је Слободан Владушић назвао културне формације и структуре моћи које своје мреже данас распростиру над целим светом).
Од тада, Русија је израсла у глобалног изазивача и супарника САД. Она више нема избора, јер дуго прикрадање њеним границама у Украјини се коначно претворило у јуриш.
Још важније промене захватиле су Кину. Она је до данас постала економски џин, који угрожава финансијску превласт САД. Упоредо с тим, одиграло се и њено израстање у светску војну силу. Неопрезни, мисионарски фанатизам навео је Вашингтон и Брисел да у исто време угрозе и Москву и Пекинг. Тако су ове две велике силе упућене једна на другу. Азијско копно већ је припало Русији и Кини, уз понеке џепове отпора; Англосаксонци су завладали Европом, препуном невоља, Аустралијом и културно и идентитетски све дубље подељеном Северном Америком. Борба ова два пола за душе Латинске Америке и Африке тек почиње.
Медији су део приче о односима снага великих сила. Када је Печат основан, Англосаксонци су били, захваљујући својој „мекој моћи“, самопроглашени арбитри сваке моралности и праведности. Са тих позиција, водили су тада већ вишедеценијску, глобалну антисрпску кампању, упоредиву само са антисемитским и антисловенским хајкама у Хитлеровој Европи из 30-их и 40-их година 20. века. После првих знакова Путинове непокорности, та пропаганда окренула се против Русије и Руса. Они, међутим, нису малобројни балкански народ који се бори за право да не буде уништен; Русија је суперсила с више нуклеарних бојевих глава од САД.
Са појавом РТ, Спутњика и других глобалних гласила, и то се променило. Пре забрана, она су стизала до значајног дела становника Мегалополиса. У међувремену, Едвард Сноуден обавестио их је о размерама шпијунаже и праћења којима их подвргавају њихове владе. Од Џулијана Асанжа сазнали су колико је неморална политика оних који, позивајући се на етику, покушавају да у њихово име владају светом. Судбина Асанжа, Џефри Епстајн и Давос одузели су Мегалополису и оно мало моралног престижа на који се позивао у време настанка Печата.
Човек може да се сагласи или не са овим или оним Печатовим текстом који је у ових 16 година прочитао. Али не може да порекне да нас је Печат, од свог првог броја, храбрио да издржимо и обавештавао о свету који долази. Због тога му, без икакве сумње, дугујемо захвалност. И зато: На многаја љета!
ОЦРТАВАЊЕ НАШЕГ ДОБА
На једној слави, у Београду, тадашњи главни уредник питао ме: „Ни ти не читаш Печат?“ – Не читам новине латиницом! – одговорио сам, не само шаљиво. – А Политика ти је ћирилицом, је ли? – питао је, још циничније, он. (Био сам тада умерено присутан у Политици, као издавачки уредник и као лаки колумниста.) – Није ћирилицом, признајем – рекао сам. Политика јесте штампана ћирилицом, али то што се читало није увек било ћирилица!
Печат су можда једине недељне новине које су почеле латиницом, а после 50. броја наставиле ћирилицом. Другде је било друкчије, обратно и гротескно. Побједа у Титограду после пола века прешла је на латиницу, кад је „господар“ променио име језика и заузео да промени црногорски мозак… И НИН, у овом веку, да је прешао на латиницу, више би личио на себе, јер то што је у НИН-у штампано, ћирилицом се није могло читати.
Недељници нашег времена изгледају као да се пишу и излазе у иностранству… Печат личи на Србију, српску и светску.
И Јавни ТВ сервис, 7. јануара не каже једноставно „Добро јутро, данас је Божић“, него се ограђује: „Верници који Божић прослављају по календару…“
У хаосу и нестајању књижевних новина и часописа, Печат је преузео на своја леђа део драгоценог терета – бележио је догађаје из културе. Отворио врата критици и поезији. И без политичких текстова, била би то одбрана Србије и српских простора – земље и духа.
Печат је забележио одласке важних људи, пре свега писаца, а не само певача и глумаца – „бесплатне читуље с неограниченим бројем отмених речи“.
И оно што је изашло само у Печату – нигде друго – довољно је да оцрта нас и наше дане, нашу епоху.
Има шта да се упечати у душу и у памћење.
Проруски став
Шта стоји иза чињенице да Запад и његови савезници у време руске војне операције у Украјини чине што више како би нашкодили српским интересима на Косову и Метохији, у Босни и Херцеговини и Црној Гори?
Опсег деловања Валдај клуба сеже по свим меридијанима, а сматрао сам како би било врло важно да на овом форуму представим свој поглед на српско-руске односе. С тим у вези ево – у скраћеном виду – мојих ставова које сам поделио на Валдај клубу.
Не треба заборавити да су након пада Берлинског зида Срби били први народ у свету који се борио против новог западног империјализма. Срби и Југославија били су прва мета Запада у новом Drang nach Osten. Запад је прво напао Југославију кроз унутрашње сепаратистичке покрете у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Македонији, као и кроз западну доминацију у Уједињеним нацијама.
Током Грађанског рата у Југославији (1991–1995), међународних санкција Уједињених нација против СР Југославије, Републике Српске, Републике Српске Крајине (1992–1995), НАТО бомбардовања Републике Српске и Републике Српске Крајине (1994–1995) – Срби су били потпуно сами у праведној борби за очување српске и југословенске државности.
Руска Федерација с Борисом Јељцином на челу од 1991. до 1995. није била на страни Срба. Био је то период руске илузије Западом који никуда није водио. Само неколико година после, пре и током НАТО агресије на СР Југославију (1999) многима у новој руској елити било је јасно да НАТО не напада Србију због Слободана Милошевића, већ да Запад има намеру да окупира или целу Србију или њену јужну покрајину Косово и Метохију. Онда је Јељцин коначно реаговао.
Уследио је добар потез руских мировних снага у Босни и Херцеговини који су 11. јуна 1999. ушли у Србију и заузели приштински аеродром. Руска војска је имала намеру да заштити Србе на Косову и Метохији јер је НАТО протерао Војску Југославије и српску полицију с Косова и Метохије. Но западни окупатори нису желели сарадњу с Русима. Западне структуре нису зауставиле албанску кампању етничког чишћења српског становништва и терористичке активности против Српске православне цркве.
Међутим, мали руски војни поход на Косово и Метохију 1999. био је први оружани повратак независне руске државне политике против интереса западних сила. После тога, с новим руководством Владимира Путина, Русија је нанизала победе у Другом чеченском рату (1999–2000), рату у Грузији (2008) и војној операцији у Сирији (од 2015).
Истовремено са западним бомбардовањем Србије 1999. године, НАТО је започео ширење ка границама Русије, Белорусије и Украјине. Било је јасно да ће руски свет бити следећа жртва. Али борба Србије против западних империјалиста током 90-их година 20. века дала је Руској Федерацији времена да консолидује и преобликује своје ставове о западном експанзионизму. Тих десет година српског отпора било је веома драгоцено за Русију.
Српска јавност је пажљиво пратила руско буђење под вођством Владимира Путина. С руским политичким и економским растом, као и видљивијом војном снагом, расло је и српско самопоуздање. Срби су били сигурни да ће Русија на међународним форумима наставити да подржава територијални интегритет и државни суверенитет Републике Србије на Косову и Метохији.
Руски вето из 2015. на резолуцију Савета безбедности Уједињених нација коју је предложила Велика Британија – да би догађаје у Сребреници 1995. лажима окарактерисала као „геноцид“ – био је важан у српско-руским односима. Русија није дозволила Западу да стави стигму на Србе која би посебно погодила Републику Српску.
Након почетка Специјалне војне операције у Украјини у фебруару 2022. континуирано се врши притисак на Републику Србију и председника Србије Александра Вучића да се Србија придружи западним санкцијама против Руске Федерације. Међутим, то се није догодило и неће се десити ни у једној сфери српско-руских односа. Такође, постоји велики притисак на председника Милорада Додика и Републику Српску, због Додиковог отвореног проруског расположења и противљења западним намерама да се даље крши српски суверенитет у Босни и Херцеговини. На исти начин Запад држи под присмотром и Србе у Црној Гори, које разноразни западни планери сматрају проруским становништвом.
С тим у вези треба нагласити да је скоро целокупно српско становништво у бившој Југославији заузело проруски став. Стога Запад и његови савезници на такозваном Западном Балкану користе ову чињеницу, па у време руске војне операције у Украјини чине што више како би нашкодили српским интересима на Косову и Метохији, у Босни и Херцеговини и Црној Гори. Срби ће се и даље бранити. Праведно решење би било поновно уједињење Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе у јединствену српску државу.
СТВАР С ПЕЧАТОМ УОПШТЕ НИЈЕ ЗАКЉУЧЕНА
Највећи успех Печата је у томе што је од почетка све до данас био и остао „лист слободне Србије“, који разобличава западне уцене и захтеве уједно противећи им се. И то није рекламни слоган, фраза ни претеривање
Али то није најважнији успех Печата. Његов највећи успех је у томе што је од почетка све до данас био и остао „лист слободне Србије“, који разобличава западне уцене и захтеве уједно противећи им се. И то није рекламни слоган, фраза ни претеривање. То је, напросто, истина, позната свим сталним, или макар само повременим читаоцима Печата. Што се тиче оног супротног, прозападног и проамеричког табора, који без стида заступа интересе америчког хегемона, за њих је Печат већ одавно постао „непријатељ“.
Како је могуће да Печат тако дуго одолева притисцима? Његов оснивач, власник и дугогодишњи главни и одговорни уредник је Милорад Вучелић, који је око себе од почетка окупио плејаду славних аутора. Вучелић је познат пре свега као сјајни новинар. Од 1993. постао је генерални директор Радио-телевизије Србије. Било је то, наравно, „под страховладом Слободана Милошевића“. Пре тога је био уредник Студента и Књижевне речи…
Током ових 16 година Печат се издвајао квалитетом текстова, интервјуа, економије, света, културе или геополитике. Седам година сам сарађивао у Печату. За то време нико, почев од Вучелића, до садашњег уредника Љиљане Богдановић, ниједном речју ми није налагао или сугерисао како текст треба да изгледа. То је било препуштено аутору. Ако то није слободно новинарство, не знам шта је. Сумњам да је тако у медијима из проамеричког табора.
Ствар са Печатом уопште није закључена. Можда је, у ствари, тек почела. Није готово, каже Љиљана Богдановић у свом уводнику штампаном у броју који је претходио јубиларном. Дубоко сам уверен да је најгори период у животу Србије, који је започео 2000, а трајао негде до 2012, сада иза нас. Наступа епоха мултиполарности. У току су тектонске промене у структури светске моћи. То је показао рат који се води од степа Новорусије до Западне Азије. Борба за истински независну Србију, наравно, ону на Истоку, за разлику од увек понизне Србије на Западу, тек почиње.
Посао Печата није лак, али је частан
Треба ли Србији и Србима и даље Печат. И те како. Ми смо народ који брзо учи, али још брже заборавља, народ који историјске процесе, почев од оних на сопственој кичми, увек и изнова криво разуме и погрешно тумачи. Таква нам је елита, част изузецима, и политичка и интелектуална
У таквом времену појавио се недељник Печат. Боље него многи други разумео сам мотив Милорада Вучелића да покрене овај лист. Исто погонско гориво, петнаестак година раније, гурнуло је мене у авантуру из које је настао недељник Аргумент; није се могло ћутати. Потребан је био простор, мали, скучен, али довољан да угнезди другачије мишљење, став супротан од увезеног наратива по којем су Срби поново у обавези да прихвате кривицу других, приморани да обуку туђу кошуљу дизајнирану крвавим мрљама и да по ко зна који пут остану сами на друму чију калдрму не осветљава ни пламен воштанице.
Требало је све то објаснити. Свако зашто морало је пронаћи своје зато. Печат је створен управо због таквих трагања, проналазио је и одговоре и читаоце, па је за кратко време постао најтиражнији и најчитанији недељник у Србији. Онај ко није схватао догађаје којима се није надао, узимао је у руке Печат.
У то време био сам главни и одговорни уредник дневног листа Вести, намењеног српској дијаспори широм света, са седиштем у Франкфурту. Печат је био обавезно штиво, али на тим страницама, које смо читали од прве до последње, ипак је нешто недостајало, бар мени а испоставиће се и великом броју читаоца Печата – српско-хрватски односи. Предложио сам Милораду да у неколико текстова покушам спојити прошлост и савремене дане, објаснити због чега тадашњи (нажалост и данашњи) програм уживо није друго до реприза у лепршавој хаљини пастелних боја и да се у односима Срба и Хрвата ништа променило није, нити ће се мењати.
Зашто? Зато што је хрватска државотворна идеја никла и политички обликована на густом и тврдом антисрбизму. У таквој поставци Хрвати мисле да би промена односа према Србима и Србији значила одрицање од хрватске државотворне идеје, од саме Хрватске. То се, будимо реални, никад догодити неће.
Серија текстова претворила се у колумну која је трајала годинама. Након једне од њих позвао ме је Милован Витезовић да упита јесам ли размишљао о могућности да писање из Печата добије форму књиге. Наравно, с новим, необјављеним текстовима. Нисам био расположен за тај велики додатни посао, нисам имао ни времена, али Милован је био упоран и тако је настала књига Крст на крижу, један и два, с више од хиљаду страна.
Без Печата те књиге не би било, а Крст на крижу у значајној мери обележио је и мој живот и професионалну каријеру.
Треба ли Србији и Србима и даље Печат. И те како. Ми смо народ који брзо учи, али још брже заборавља, народ који историјске процесе, почев од оних на сопственој кичми, увек и изнова криво разуме и погрешно тумачи. Таква нам је елита, част изузецима, и политичка и интелектуална. Ми и даље пијемо воду из затрованих потока, једемо хлеб у који нам „пријатељи“ сипају песак и раширених руку идемо у загрљај онима што не шире руке, јер у њима, иза леђа, држе нож.
Печат и његови аутори морају све ово да виде, држе под светлом и објашњавају. Ако је потребно, а јесте, и кроз судар речима с онима што ударају у друге тамбуре. Није лак посао, али је частан.
Печатовцима желим још много година живота. Здравље њихово и здравље Печата подразумева се.
ПЕЧАТ – УПОЗНАЈТЕ СЕ С РЕАЛНОШЋУ НА ВРЕМЕ
Док су вас други медији лагали о свему што се догађа, Печат вас је упознавао са свим скривеним дешавањима и плановима који имају за циљ да преузму свет и природу
Печат је успео, захваљујући људима који су га основали и водили, да постане водећи медиј у Србији и широм света, повративши дигнитет критици као институцији субјективног деловања, будући да експлицитно подржава критичко мишљење које отвара простор за проналажење начина на који се човек може поставити у односу на то да је сведен на ресурс и објекат у контексту научнотехнолошког екстремизма и корпорацијског капитализма у завршној фази монополизације.
Печат је стао на црту новом глобалном поретку и свим његовим централним митовима – о прекобројној популацији, климатским променама, политици геноцида, демографском инжењерингу, културоциду, убиству духа – и разнео их у парампарчад. Аналитички и стручно демаскирајући високотехнолошки и виртуелни рат у коме технологије прогресивно замењују људска бића. Печат је на време препознао и успешно декодирао савременост као остварење пројекција Џорџа Орвела (на свим нивоима 1984 – двосмисленост, тортура, телевизијска пропаганда, непрекидни рат, надзирање, новоговор, генетичка контрола, непријатељ дефинисан од стране државе, промена понашања и контрола историје – док се реалност у другим, главним медијима исцрпљивала у презентацијама у знаку пропаганде и ПР активностима иманентним технолошки произведеној реалности, што, по увидима француског теоретичара Пола Вирилиова, води „интегралној несрећи“ какву човечанство никада није искусило, а која се догађа пред нашим очима.
У условима у којима су све институције у Србији преузели нови глобални поредак и његови трабанти и кловнови, Печат је остварио просветну, образовну, политичку, научну, духовну мисију чији је значај немогуће преценити.
РЕВОЛУЦИОНАРНА ВРЕМЕНА
Значај Печата за мене је у томе што ми је омогућио да у њему објавим добар део својих есеја о Мегалополису, у истоименој колумни. На тај начин Печат је једно унапред укинуто знање учинио јавном чињеницом. Тиме је допринео да термин „Мегалополис“ почне да се осамостаљује од његовог аутора и постане појам који равноправно користе и други људи. У томе и јесте поента овог, али и било ког другог појма или синтагме, који се отео идеологији: да постане опште власништво и помогне људима да боље схвате свет у коме живе
Ова симболичка нит у филму достиже свој врхунац када Андерсон треба да бира између две пилуле: плаве и црвене. Сасвим супротно од симболике боја у Хладном рату, када је плава боја била резервисана за НАТО, а црвена за Варшавски уговор, у Матриксу је све обрнуто: плава пилула јунака оставља у лажном свету, док га црвена упознаје са светом какав он заиста јесте. Нова симболика боја је врло јасна: ако је плава боја у филму боја лажи, онда то значи да је дотадашњи american way of life, односно тзв. нормални живот конзумента у потрошачком друштву (загарантован НАТО-ом) заправо лажан живот, који више не постоји, или, боље рећи, више неће постојати. Супротно, црвена боја није само боја истине већ пре свега, као што се зна, револуције, а то значи да Томас Андерсон (Нео), Тринити и Морфијус и њихова екипа неће ослободити свет од лажи, већ ће га променити из темеља, као и сви други револуционари: и они француски и они октобарски.
Свакодневне „вести“, скандали, афере и сличности спиновани су тако да произведу највећу могућу количину емоције у обичном човеку, али они имају своје ограничено трајање и зато подсећају на таласе: они се појаве, запљусну обалу, а онда се врате назад у море, као да се ништа није догодило. Онај ко прати само те таласе, има утисак да присуствује призору понављања и да се ништа око њега, и у њему, не мења. Таласи свакодневних вести зато и служе: да нас убеде да се нешто стално догађа, али да и поред тога све остаје исто.
ПРИСТОЈНОСТ ЈЕ ИЗГУБИЛА СВОЈУ ПОЛИТИЧКУ ВРЕДНОСТ Међутим, ми заиста живимо у револуционарним временима и то не само зато што центар економске и политичке моћи полако постаје простор (евро)Азије већ и зато што је некадашњи Запад престао да буде Запад, постајући нешто друго. Занемарићу свеопште сајбер надзирање, блокирање банковних рачуна „проблематичним“ фигурама, затим терор политичке коректности који искључује било какву могућност мишљења, као и релативистичку дефиницију сексуалног угрожавања, која је довела до тога да мушкарци спуштају поглед пред женама, када пролазе поред њих, јер би у противном могли бити оптужени за „одмеравање“.
Поменућу само последњи пример, а то је Бајденова изјава у којој је Путина назвао „лудим, кучкиним сином“ услед опасности од нуклеарног рата, да би реченицу завршио указивањем на опасност од климатских промена (чиме је, парадоксално, релативизовао опасност од нуклеарног рата). Бајденова формулација добија на тежини ако се постави у историјски контекст. Наиме, тешко је замислити да би Џ. Ф. Кенеди, чак и у време знамените кубанске кризе, када је свет заиста био на ивици нуклеарног рата, могао да назове Н. Хрушчова „лудим, кучкиним сином“. Кенеди, такође, Никсонове гласаче сигурно никада не би назвао онако како је Хилари Клинтон назвала Трампове гласаче 2016. године.
Речник Хилари Клинтон и Бајдена могућ је само зато што је пристојност изгубила своју политичку вредност. Када се то деси, онда је то сигуран знак да живимо у револуционарним временима. Као што знамо из бројних историјских примера, револуције не држе баш много до пристојности, пошто су заузете немилосрдним проливањем крви непријатеља, односно кучкиних синова и кћери. (Један човек ми је својевремено казао да револуције нису шеталиште за грађанство. Био је у праву.)
Друга одлика револуционарних времена је отворено негирање истине. У тзв. нормалним временима, политички интереси се уклапају у прихваћене истине, како би и сами били прихваћени. У револуционарним временима, као нове „истине“ намећу се лажи, за које свако зна да су лажи, али већина људи не сме тако да их назове или да их тако третира јер се плаши Моћи која стоји иза тих лажи и не оклева да се покаже.
Навешћу два таква примера у Србији. Први је систематско и тим више понижавајуће укидање Јасеновца као симбола усташког геноцида над Србима током Другог светског рата. Од места геноцида, Јасеновац се, захваљујући деловању локалне екипе, претвара у место српске преваре и манипулације бројем жртава. Тако се ствара атмосфера у којој ће свако, ко се у будућности буде позвао на Јасеновац, унапред бити обележен као преварант. То је један пример. Други је, за разлику од првог, комичан: напуштајући у јануару ове године место уредника културе у Нину, Драган Јовићевић је изјавио, у вези са Ниновом наградом, између осталог и то да је тадашње уредништво „оформило читалачку публику” [награђене књиге]. У преводу: пре приватизације Нина добитници Нинове награде нису имали своју читалачку публику (?!), али су је касније стекли зато што ју је Драган са сарадницима „оформио“. У ово може да поверује само онај ко верује да у Јасеновцу није страдало више од неколико десетина хиљада Срба.
РЕВОЛУЦИОНАРНО УКИДАЊЕ ИСТИНЕ Иако неједнаких интензитета и последица, оба ова примера долазе из истог језгра, а то је, просто речено, револуционарно укидање истине. То значи да све што нам се данас чини непобитно истинитим, за неколико година може постати непобитна фантазија, ако будемо имали неутралан став према овом процесу. Примера ради, неће само Јасеновац постати једна фантазија, већ ће фантазија бити и то да је Грачаница православни манастир који је изградио српски краљ Милутин, и то да је Дрезден бомбардован у Другом светском рату, и то да је Црвена армија ослободила логораше из Аушвица.
Револуција коју помињем јесте процес преображаја Запада у нешто ново. То ново сам на страницама Печата назвао Мегалополисом. Тај процес и даље траје и не одвија се баш врло глатко. Међутим, и поред спорадичних отпора, он није заустављен.
Уверен сам да овај преображај представља оквир свих релевантних догађаја који се дешавају у Србији и свету последњих деценија, као и онога што нас чека у будућности. Он је у основи данашњих геополитичких кретања и груписања, а исто тако и у поларизацији становништва на некадашњем Западу, али и у нашој земљи. Код нас, та поларизација не иде линијом између тзв. Прве и Друге Србије, како су нас учили, него између грађана Србије и робова Мегалополиса (у Србији). На Западу, та поларизација се представља као судар „традиционалних вредности“ и „прогресивних вредности“ (Мегалополиса). Лингвистички инжењеринг даје јасну предност „прогресу“, али прикрива две важне чињенице: прво, да су „традиционалне“ вредности конструисане да обезбеде опстанак и трајање заједнице, а не зато да буду „нове“. Друго: економски и политички успон Азије (у преводу: Кине и других азијских земаља) не почива на прихватању „прогресивних“ вредности, већ сасвим супротно, на успешном дистанцирању од њих.
Људи који не разумеју овај оквир највише ће подсећати на становнике матрикса из истоименог филма. Они ће веровати да је оно што виде истина, а не тек завеса коју је на њихове очи бацио Мегалополис, док их држи у потпуном ропству, као лако замењиве биочестице. Њихова смрт не само да нема никакву важност и значај већ је и добродошла када input енергије у тим биочестицама постане већи од корисног outputа који дају. (Некоме ће ова лексика заличити на технички речник, који нема везе с хуманизмом. Нека се тај неко навикава.)
Значај Печата за мене је у томе што ми је омогућио да у њему објавим добар део својих есеја о Мегалополису, у истоименој колумни. На тај начин Печат је једно унапред укинуто знање учинио јавном чињеницом. Тиме је допринео да термин „Мегалополис“ почне да се осамостаљује од његовог аутора и постане појам који равноправно користе и други људи. У томе и јесте поента овог, али и било ког другог појма или синтагме који се отео идеологији: да постане опште власништво и помогне људима да боље схвате свет у коме живе, а не да његовом творцу (или ономе ко га је први цитирао) обезбеди доживотне симболичке дивиденде како би ближње претворио у конкуренте, а конкуренте у непријатеље, које, јасно, треба уништити, без милости. Што је и разумљиво: тамо где има само знања, а нема љубави, све може само да звечи и да се горди.
На радост Мегалополиса.
