Ковид олимпијада за заборав

Поводом завршетка 32. Летњих олимпијских игара у Токију

Не само да је, због глобалне пандемије ковида19, читав догађај каснио годину дана, стварајући конфузију у вези датума одигравања игара и званичног писања остварених резултата, већ су и јапанске власти донеле непопуларну одлуку да се, из страха од даљег ширења заразе, олимпијска надметања и мечеви играју без публике, што је у свет послало депримирајуће слике сабласно празних трибина са стерилном и бескрвном атмосфером, уз несавладив утисак да посматрамо тренинг мечеве, а не жестоке окршаје најбољих светских спортиста

Када се, након завршне церемоније, спусти завеса и када се слегну и саберу сви утисци, тешко је очекивати да ће овогодишње летње олимпијске игре било коме остати дуго урезане у сећању. Наравно, спортисти који су освојили медаље памтиће их до краја живота с разумљивим и заслуженим осећањем среће и поноса на своја изузетна постигнућа, али за обичне гледаоце и конзументе спортских садржаја нема превише разлога да ову олимпијаду памте по било чему добром. Не само да је, због глобалне пандемије ковида19, читав догађај каснио годину дана, стварајући конфузију у вези датума одигравања игара и званичног писања остварених резултата, већ су и јапанске власти донеле непопуларну одлуку да се, из страха од даљег ширења заразе, олимпијска надметања и мечеви играју без публике, што је у свет послало депримирајуће слике сабласно празних трибина са стерилном и бескрвном атмосфером, уз несавладив утисак да посматрамо тренинг мечеве, а не жестоке окршаје најбољих светских спортиста с највећим могућим улогом. Исто тако, ковид протоколи наметнули су и бројне друге рестрикције и ограничења, па тако, на пример, многи спортисти нису могли да воде са собом своје тренере, породице спортиста су такође биле прогнане, што се сигурно одразило на остварене резултате, али и на општу атмосферу у „олимпијском селу“, док су се новинари који су извештавали са Игара жалили да су у многим ситуацијама били практично онемогућени да раде свој посао како треба. Нико није очекивао да ће Јапанци, као народ познат по технолошкој напредности, дисциплини и посвећености сваком детаљу, толико подбацити у организацији, која је на моменте деловала конфузно и аматерски.

[restrict]

ВЕЛИКИ УСПЕХ СРБИЈЕ Ова олимпијада такође није имала, као претходне, легендарне спортске хероје и вишеструке шампионе веће од живота, попут Марка Шпица, Карла Луиса, Сергеја Бубке, Александра Карељина, Јусеина Болта или Мајкла Фелпса, који својом глобалном славом, харизматичном појавом и континуитетом успеха доминирају наративом и доносе додатни сјај и ексклузивност олимпијском турниру. Може се слободно рећи да је највећа звезда и заштитно лице овогодишњих игара био наш тенисер Новак Ђоковић, који је на олимпијаду стигао на крилима везаних победа на Ролан Гаросу и Вимблдону и изједначавања по броју грен слемова с Федерером и Надалом. Он је био магнет за новинаре, ретке навијаче и друге спортисте, сви су желели слику с Новаком и сви су на друштвеним мрежама хвалили његову приступачност и позитивну енергију коју је ширио свуда око себе по олимпијском селу, али се на крају испоставило да је можда и претерао у тој жељи да буде доступан свима, што је, уз суманути распоред играња сингла и дубла сваког дана по ненормалним врућинама, довело до тога да изгуби фокус, концентрацију и снагу у одсудном тренутку полуфинала против Зверева и да, уместо највеће звезде, преко ноћи постане вероватно највећи губитник и трагичар турнира. Без обзира на то што је Новак очигледно изгорео од превелике жеље да обрадује нацију и није стигао до очекиване златне медаље, сама његова спремност да тек недељу дана после мукотрпно освојеног Вимблдона седне на авион за Токио и бори се за своју земљу у исцрпљујућим, нехуманим условима шаље драгоцену поруку о родољубљу и такмичарском духу која је, дугорочно гледано, блиставија од сваког олимпијског одличја. Наш златни одбојкаш Владимир Грбић упутио је, чини се, праве речи подршке за Ђоковића након његовог пораза у мечу за бронзу када је на свом инстаграм налогу написао: „Олимпијски шампион није статус који се добија медаљом већ филозофијом којом се неко води кроз живот. Ти си пример свима шта је и како изгледа бити олимпијски шампион. Главу горе, брате, највећи си икада. Настави да нас све инспиришеш.“
Упркос Новаковом неочекиваном посртању, изостанку неких спортских колектива од којих обично имамо велика очекивања (мушка кошарка и одбојка) и неколико пехова (заражавање короном наших веслача пред долазак на такмичење), може се закључити да је држава Србија имала изузетно успешну олимпијаду. Не само да је надмашен импресиван број медаља који је освојен 2016. у Рију већ су освојене чак три златне медаље, што је резултат којим не могу да се подиче далеко веће и богатије државе. Да би се ствари ставиле у одговарајући контекст, довољно је изнети податак да је Србија са својих девет медаља испред Индије (7) која има преко милијарду становника, али и традиционалних спортских сила попут Аргентине (3), Грчке (4) или Румуније (4). Нарочито импонује што је већина српских медаља освојена у борилачким спортовима и стрељаштву, који имају своје дубоко упориште у богатом ратничком искуству, очигледно уписаном у нашем генетском коду. Повећано улагање државе у те спортове и клубове, које је релативно скромно у односу на неке друге, гламурозније а далеко мање, по резултатима, продуктивне спортове, могло би у будућности обезбедити још много нових олимпијских медаља, али и значајно допринети психофизичком здрављу и одбрамбеним способностима читаве нације. Исто важи и за ватерполо, који нам је донео једино злато у колективном спорту, и то већ другу олимпијаду заредом, а који већ годинама кубури с недостатком адекватних базена и лошим стањем клупске инфраструктуре.

СПОРТ И ГЕОПОЛИТИКА – ТЕСНЕ ВЕЗЕ Никако не смемо, као самопроглашена спортска нација, узети наше садашње успехе и медаље здраво за готово, очекујући да ће они, без стратешког планирања, стручног рада и одговарајућих улагања, бити понављани или надмашени сами од себе на наредним олимпијадама, нити можемо насести на приче, које нам се често сервирају из различитих идеолошких и политичких „кухиња“, да је спорт неважан за живот обичних грађана и да представља узалудно арчење државних ресурса. Не постоји бољи показатељ виталности и снаге једне нације од стања у спорту. Довољно је видети с колико су се жара бориле САД и Кина за престижни статус државе с највећим бројем златних медаља на олимпијади, па да из тога извучемо закључак да је стање у спорту често пресликано стање у геополитици и међународним односима. Сенка политике одавно лебди над олимпијским играма, а ове године имали смо, први пут од краја Хладног рата, утисак да присуствујемо немилосрдном окршају две спортске суперсиле, окршају који је заправо продужетак политичког и пропагандног рата „другим средствима“. Како је Кина кренула у фуриозну жетву златних медаља на почетку такмичења, почели су да се „спонтано“ појављују чланци у западној штампи који доводе у питање легитимитет и легалност кинеских успеха. Нарочито је симптоматичан и злонамеран текст из „Њујорк тајмса“, из пера Хане Бич, експерта за ЈугоисточнуАзију, у коме се Кинески олимпијски комитет приказује као мрачна стаљинистичка организација која отима физички надарену децу из сиромашних породица и онда их силом одводи у државне спортске центре где их, у дехуманизујућим условима, претвара у војнике партије и будуће олимпијске шампионе у спортовима који су на Западу мање атрактивни. Читав чланак заудара на типичан западњачки расизам, културне предрасуде проистекле из некритичког гледања холивудских филмова и изненађујућу дозу сексизма, јер се кроз текст, испод редова, провлачи теза да су успеси жена спортиста мање вредни од успеха мушкараца због чињенице да су две трећине кинеских златних медаља освојиле жене. Ту су такође и нескривене алузије на употребу допинга, чиме се заправо припрема медијски терен да се у будућности Кини уради оно што се пре две године, кроз намештени допинг скандал, урадило Руској Федерацији и што је довело до тога да у Токију руски спортисти наступају у понижавајућој позицији, без заставе и химне.

АМЕРИЧКО БАХАЋЕЊЕ И СЕРВИЛНОСТ ОРГАНИЗАТОРА Јасно је да је моћ Американаца у корумпираном МОК-у још увек огромна, јавна је тајна да америчке спортисте рутински заобилазе насумични допинг тестови, а колико далеко иду њихово бахаћење и самовоља показује и преседан да је ове године меч за злато у мушкој кошарци између САД и Француске одигран пре меча за бронзу, што је нешто незапамћено у историји свих могућих такмичења и противно обичајима и спортској логици која каже да се финале увек оставља за крај, само из разлога што је америчкој телевизији Ен-Би-Си више одговарао ранији термин који, због временске разлике, у Америци пада у ударним вечерњим часовима. Француске навијаче и гледаоце, који су морали да устају у три ујутру како би гледали своју репрезентацију у борби за златну медаљу уместо да меч испрате у један по подне како је иницијално предвиђено, наравно да нико ништа није питао. Поређења ради, када се Новак Ђоковић, званични светски број 1 у тенису, пожалио током турнира на несносну врућину и затражио да се тениски мечеви помере за каснији, вечерњи термин, од организатора му је стигао одговор да су термини светиња и да је померање немогуће. Сличан негативан одговор добио је и бивши градоначелник Хирошиме Тадатоши Акиба, који је од МОК-а затражио да се 6. августа спроведе минут ћутања за преко 200.000 жртава атомске бомбе у Хирошими и Нагасакију на 76. годишњицу ових страшних америчких злочина. Заиста, шта би могло бити природније него да у земљи домаћину, у време годишњице незамисливе трагедије и на месту догађаја, спортисти одају поштовање недужним жртвама? Проблем је, из тачке гледишта МОК-а, очито био у националности починилаца злочина и њиховог главног налогодавца Харија Трумана. Вероватно би господин Акиба боље прошао да је тражио помен за сребреничке жртве.

[/restrict]