Крај златне ере југословенског фудбала

У Купу европских нација 1968. наши Плави су освојили вицешампионску титулу, иза Италијана, а испред светских првака Енглеза и тада врло јаког СССР-а, а на путу до злата зауставио их је непоштени арбитар из Швајцарске Готфрид Динст

Пре тачно 55 година, првих дана јуна, док су цветале липе, велики пажњу Југословена заокупљала су два догађаја, оба врло узбудљива: студентске демонстрације, „увоз са Запада“, како је једном лаконски објаснио друг Тито, и завршни турнир Купа нација Европе у фудбалу, одигран у Италији. Уз државни тим домаћина, учесници тог фудбалског спектакла биле су репрезентације Енглеске, „свежег“ светског шампиона (из 1966), моћног СССР-а и наши Плави, тада врло цењени у светском фудбалу. Осам година раније Југославија је освојила златну олимпијску медаљу и била вицешампион Старог континента, 1962. је догурала до четвртог места на мундијалу, а одраније је била власник три олимпијска сребра (1948, 1952. и 1956).

КАКО СУ СРУШЕНИ ЕНГЛЕЗИ Жреб за полуфинале, тако се говорило, није био наклоњен нашим репрезентативцима – за противника су добили Енглезе. Гордог Албиона, ког су острвски медији, такође горди, унапред прогласили сигурним финалистом. Лондонски „Гардијан“ је тај оптимизам свео у велики наслов на сам дан утакмице – „Југословени су слаби“. Та самоувереност, да не помињемо теже речи, силно је мобилисала наше Плаве. Више, приповедали су касније, него све приче и савети селектора Рајка Митића и тренера Бранка Станковића, старих фудбалских мајстора и доказаних стручњака, који су имали велико поверење у своје изабранике. Чак толико да су себи дозволили коцкање у виду непозивања под национални барјак Велибора Васовића из Ајакса и Владимира Дурковића из париског Сент Етјена, високо цењене дефанзивце у европском фудбалу. Разлог је било њихово гастарбајтерство, које су многи Југовићи, што у потаји што јавно, сматрали издајом домовине. Такав став је, на известан начин, подгрејао државни врх који је, нешто раније, Драгославу Шекуларцу Шекију забранио да оде у инострани клуб, уз образложење да „треба да забавља нашу радничку класу“.
„Наше“ полуфинале се играло у Фиренци, „рајском граду“, у ком су мирисале липе као и у Београду, где су незадовољни студенти захтевали праведнији свет. Менаџер Енглеза сер Алф Ремзи (који је витезом проглашен годину раније, због освојене светске титуле) одлучио се за нимало витешку тактику: његови изабраници су немилосрдно фаулирали наше играче, који су, без страха и респекта фудбалског владара планете, силно кидисали ка голу славног Гордона Бенкса. Прва жртва њихове прекомерне употребе силе био је наш градитељ игре Ивица Осим. После једног преоштрог старта противничког халфа Малерија (који је био за затвор, иако Енглез није добио ни црвени картон) дугоноги Сарајлија, Штраус са Грбавице, више од 70 минута био је само статиста на терену.
Упркос томе светски шампиони нису успевали да пробију нашу одбрану и дођу до жељеног резултата. Оно што њима није пошло за ногом, пошло је нашима. У 87. минуту Џајић је, у срцу противничког шеснаестерца, ослободивши се финтом капитена Енглеза Бобија Мура, примио на груди лопту центрирану с леве стране, а онда је левицом „закуцао“ у мрежу „замрзнутог“ Бенкса. Гол за победу, финале и – историју. Гол за огромну радост свих Југословена, од Вардара па до Триглава. А колика је била та радост, осим хиљада честитки упућених победницима, потврђује одлука запослених у сплитској „Јадролинији“ да Плавима плате седам дана одмора на Јадрану.
Енглези су, надиграни и покуњени, дуго тражили узрок тешком поразу. Ремзијеву оцену да су Југословени играли „преоштро“ сутрадан су „поклопили“ сви извештачи са утакмице, осим, наравно, острвских, чију је част спасао лондонски „Ивнинг њуз“ написавши – „Југословени су имали снажније срце“.

СУДИЈСКА НЕПРАВДА Финале је одиграно у Риму. Противник Југословенима била је Италија, којој је завршни „бал“ шампионата донео новчић „бачен“ после њеног нерешеног резултата са СССР-ом. Играјући без страха, пред 70 хиљада домаћих навијача на „Олимпику“, Плави су, поново голом Џајића, повели са 1:0. На путу до коначног тријумфа испречио им се кочоперни и непоштени Швајцарац Динст, главни арбитар. Већ по злу познат јер је у финалу Светског првенства у Лондону признао нерегуларни погодак Енглезима којим их је промовисао у прваке. Да је меч водио неки непристрасни судија, наши фудбалери би до 80. минута, кад су Италијани изједначили, имали осетније вођство. Тај „реми“, одржан и након продужетака, донео је нову утакмицу, али и бујицу критика на рачун Динста, ког, гле чуда, нису штедели ни поједини италијански медији. Неправду у режији главног арбитра није могао да отрпи ни пословично мирни Рајко Митић. „Динст је увредио спорт“, изјавио је наш селектор. Подржао га је угледни париски „Екип“ написавши: „Дуго ће нам бити жао што је Динст грешио на рачун Југословена.“
У поновљеном сусрету Италијани су славили са 2:0. Углавном због тога што су Плави у „репризу“ ушли осетно ослабљени, без два изузетно важна играча Осима и Илије Петковића, који је у првом мечу поштено „извозао“ најбољег Италијана Факетија. Извештач „Политике“ Љубиша Вукадиновић је разлог поразу ипак нашао у лошој тактици Југославије, односно у одступању од нападачке игре из претходна два дуела.
Освaјање другог места и титуле вицешампиона Европе мало коме од Југословена је испунило срце. Почев од играча до последњег навијача. Касније ће се показати да је тај пласман био крај златне ере југословенског фудбала. Никада више наша репрезентација на некој од највећих фудбалских „фешти“ није била ни прва, ни друга, ни трећа. То, наравно, није био узрок распада Југославије. Не, никако. Разлози су били посве други. Али о томе неком другом приликом, у неком другом тексту „Печата“.
Завршетак у Риму поклопио се са завршетком студентског бунта. Победник у тој „утакмици“, која је трајала неколико дана, уз жестоке критике „црвене буржоазије“ и тражење више социјалне правде, био је друг Тито. Маршал је кратком, али бритком реченицом „Студенти су у праву“ вратио земљи мир, а младе бунџије учењу и полагању испита. Могли су, наравно, да оду и на дочек Плавих, што су неки и учинили. Знам људе.
Ред је да у овом подсећању на давну завршницу Купа европских нација 1968. (5. до 10. јун) поменемо момке који су у опреми боје југословенске тробојке и са буктињастим грбом на прсима репрезентовали социјалистичку, самоуправну и несврстану Југославију, и високо подигли углед њеног фудбала. Били су то: Илија Пантелић, Мирсад Фазлагић (капитен), Милан Дамјановић, Мирослав Павловић, Благоје Пауновић, Драган Холцер, Илија Петковић, Добривоје Тривић, Вахидин Мусемић, Ивица Осим, Драган Џајић, Јован Аћимовић и Идриз Хошић. Неки од њих, нажалост, сигурно неће читати овај текст.
И још један леп детаљ: актуелни председник Фудбалског савеза Србије Драган Џајић био је најбољи стрелац турнира, са два постигнута гола. Тада је Џаја Национале добио потврду да је европска звезда коју је, касније, заменио „легитимацијом“ светског фудбалског велемајстора.
Треће место освојили су Енглези, а Совјети су били четврти.