Kraj zlatne ere jugoslovenskog fudbala

U Kupu evropskih nacija 1968. naši Plavi su osvojili vicešampionsku titulu, iza Italijana, a ispred svetskih prvaka Engleza i tada vrlo jakog SSSR-a, a na putu do zlata zaustavio ih je nepošteni arbitar iz Švajcarske Gotfrid Dinst

Pre tačno 55 godina, prvih dana juna, dok su cvetale lipe, veliki pažnju Jugoslovena zaokupljala su dva događaja, oba vrlo uzbudljiva: studentske demonstracije, „uvoz sa Zapada“, kako je jednom lakonski objasnio drug Tito, i završni turnir Kupa nacija Evrope u fudbalu, odigran u Italiji. Uz državni tim domaćina, učesnici tog fudbalskog spektakla bile su reprezentacije Engleske, „svežeg“ svetskog šampiona (iz 1966), moćnog SSSR-a i naši Plavi, tada vrlo cenjeni u svetskom fudbalu. Osam godina ranije Jugoslavija je osvojila zlatnu olimpijsku medalju i bila vicešampion Starog kontinenta, 1962. je dogurala do četvrtog mesta na mundijalu, a odranije je bila vlasnik tri olimpijska srebra (1948, 1952. i 1956).

KAKO SU SRUŠENI ENGLEZI Žreb za polufinale, tako se govorilo, nije bio naklonjen našim reprezentativcima – za protivnika su dobili Engleze. Gordog Albiona, kog su ostrvski mediji, takođe gordi, unapred proglasili sigurnim finalistom. Londonski „Gardijan“ je taj optimizam sveo u veliki naslov na sam dan utakmice – „Jugosloveni su slabi“. Ta samouverenost, da ne pominjemo teže reči, silno je mobilisala naše Plave. Više, pripovedali su kasnije, nego sve priče i saveti selektora Rajka Mitića i trenera Branka Stankovića, starih fudbalskih majstora i dokazanih stručnjaka, koji su imali veliko poverenje u svoje izabranike. Čak toliko da su sebi dozvolili kockanje u vidu nepozivanja pod nacionalni barjak Velibora Vasovića iz Ajaksa i Vladimira Durkovića iz pariskog Sent Etjena, visoko cenjene defanzivce u evropskom fudbalu. Razlog je bilo njihovo gastarbajterstvo, koje su mnogi Jugovići, što u potaji što javno, smatrali izdajom domovine. Takav stav je, na izvestan način, podgrejao državni vrh koji je, nešto ranije, Dragoslavu Šekularcu Šekiju zabranio da ode u inostrani klub, uz obrazloženje da „treba da zabavlja našu radničku klasu“.
„Naše“ polufinale se igralo u Firenci, „rajskom gradu“, u kom su mirisale lipe kao i u Beogradu, gde su nezadovoljni studenti zahtevali pravedniji svet. Menadžer Engleza ser Alf Remzi (koji je vitezom proglašen godinu ranije, zbog osvojene svetske titule) odlučio se za nimalo vitešku taktiku: njegovi izabranici su nemilosrdno faulirali naše igrače, koji su, bez straha i respekta fudbalskog vladara planete, silno kidisali ka golu slavnog Gordona Benksa. Prva žrtva njihove prekomerne upotrebe sile bio je naš graditelj igre Ivica Osim. Posle jednog preoštrog starta protivničkog halfa Malerija (koji je bio za zatvor, iako Englez nije dobio ni crveni karton) dugonogi Sarajlija, Štraus sa Grbavice, više od 70 minuta bio je samo statista na terenu.
Uprkos tome svetski šampioni nisu uspevali da probiju našu odbranu i dođu do željenog rezultata. Ono što njima nije pošlo za nogom, pošlo je našima. U 87. minutu Džajić je, u srcu protivničkog šesnaesterca, oslobodivši se fintom kapitena Engleza Bobija Mura, primio na grudi loptu centriranu s leve strane, a onda je levicom „zakucao“ u mrežu „zamrznutog“ Benksa. Gol za pobedu, finale i – istoriju. Gol za ogromnu radost svih Jugoslovena, od Vardara pa do Triglava. A kolika je bila ta radost, osim hiljada čestitki upućenih pobednicima, potvrđuje odluka zaposlenih u splitskoj „Jadroliniji“ da Plavima plate sedam dana odmora na Jadranu.
Englezi su, nadigrani i pokunjeni, dugo tražili uzrok teškom porazu. Remzijevu ocenu da su Jugosloveni igrali „preoštro“ sutradan su „poklopili“ svi izveštači sa utakmice, osim, naravno, ostrvskih, čiju je čast spasao londonski „Ivning njuz“ napisavši – „Jugosloveni su imali snažnije srce“.

SUDIJSKA NEPRAVDA Finale je odigrano u Rimu. Protivnik Jugoslovenima bila je Italija, kojoj je završni „bal“ šampionata doneo novčić „bačen“ posle njenog nerešenog rezultata sa SSSR-om. Igrajući bez straha, pred 70 hiljada domaćih navijača na „Olimpiku“, Plavi su, ponovo golom Džajića, poveli sa 1:0. Na putu do konačnog trijumfa isprečio im se kočoperni i nepošteni Švajcarac Dinst, glavni arbitar. Već po zlu poznat jer je u finalu Svetskog prvenstva u Londonu priznao neregularni pogodak Englezima kojim ih je promovisao u prvake. Da je meč vodio neki nepristrasni sudija, naši fudbaleri bi do 80. minuta, kad su Italijani izjednačili, imali osetnije vođstvo. Taj „remi“, održan i nakon produžetaka, doneo je novu utakmicu, ali i bujicu kritika na račun Dinsta, kog, gle čuda, nisu štedeli ni pojedini italijanski mediji. Nepravdu u režiji glavnog arbitra nije mogao da otrpi ni poslovično mirni Rajko Mitić. „Dinst je uvredio sport“, izjavio je naš selektor. Podržao ga je ugledni pariski „Ekip“ napisavši: „Dugo će nam biti žao što je Dinst grešio na račun Jugoslovena.“
U ponovljenom susretu Italijani su slavili sa 2:0. Uglavnom zbog toga što su Plavi u „reprizu“ ušli osetno oslabljeni, bez dva izuzetno važna igrača Osima i Ilije Petkovića, koji je u prvom meču pošteno „izvozao“ najboljeg Italijana Faketija. Izveštač „Politike“ Ljubiša Vukadinović je razlog porazu ipak našao u lošoj taktici Jugoslavije, odnosno u odstupanju od napadačke igre iz prethodna dva duela.
Osvajanje drugog mesta i titule vicešampiona Evrope malo kome od Jugoslovena je ispunilo srce. Počev od igrača do poslednjeg navijača. Kasnije će se pokazati da je taj plasman bio kraj zlatne ere jugoslovenskog fudbala. Nikada više naša reprezentacija na nekoj od najvećih fudbalskih „fešti“ nije bila ni prva, ni druga, ni treća. To, naravno, nije bio uzrok raspada Jugoslavije. Ne, nikako. Razlozi su bili posve drugi. Ali o tome nekom drugom prilikom, u nekom drugom tekstu „Pečata“.
Završetak u Rimu poklopio se sa završetkom studentskog bunta. Pobednik u toj „utakmici“, koja je trajala nekoliko dana, uz žestoke kritike „crvene buržoazije“ i traženje više socijalne pravde, bio je drug Tito. Maršal je kratkom, ali britkom rečenicom „Studenti su u pravu“ vratio zemlji mir, a mlade bundžije učenju i polaganju ispita. Mogli su, naravno, da odu i na doček Plavih, što su neki i učinili. Znam ljude.
Red je da u ovom podsećanju na davnu završnicu Kupa evropskih nacija 1968. (5. do 10. jun) pomenemo momke koji su u opremi boje jugoslovenske trobojke i sa buktinjastim grbom na prsima reprezentovali socijalističku, samoupravnu i nesvrstanu Jugoslaviju, i visoko podigli ugled njenog fudbala. Bili su to: Ilija Pantelić, Mirsad Fazlagić (kapiten), Milan Damjanović, Miroslav Pavlović, Blagoje Paunović, Dragan Holcer, Ilija Petković, Dobrivoje Trivić, Vahidin Musemić, Ivica Osim, Dragan Džajić, Jovan Aćimović i Idriz Hošić. Neki od njih, nažalost, sigurno neće čitati ovaj tekst.
I još jedan lep detalj: aktuelni predsednik Fudbalskog saveza Srbije Dragan Džajić bio je najbolji strelac turnira, sa dva postignuta gola. Tada je Džaja Nacionale dobio potvrdu da je evropska zvezda koju je, kasnije, zamenio „legitimacijom“ svetskog fudbalskog velemajstora.
Treće mesto osvojili su Englezi, a Sovjeti su bili četvrti.