ЛАВ ЈАШИН И СРБИ

Најбољи голман света свих времена, и једини од чувара мреже који је освојио Златну лопту, веома је ценио српске фудбалере, а једна утакмица у Београду му је остала у трајном сећању

Пре тачно шест деценија Рус Лав Иванович Јашин, голман московског Динама и репрезентације Совјетског Савеза, освојио је Златну лопту као – и до данас – једини чувар мреже ком је припало то највеће светско признање за најбољег фудбалера године на планети. Нешто касније, ФИФА га је прогласила за најбољег голмана у 20. веку. Био је добитник и Ордена Лењина, највећег признања у СССР-у, и низа других совјетских и међународних признања. Јашина многи сматрају највољенијим Русом у свету свих времена, јер су му се, током дуге и блиставе каријере, дивили с обе стране хладноратовске Гвоздене завесе, подједнако Исток и Запад.
Фудбалофили свих боја звали су га Црни паук или Црни пантер, због увек црне опреме у којој је наступао, дивећи се његовим невероватним одбранама, јединственим у дугом трајању најпопуларнијег спорта. Имао је рефлексе кобре, био неустрашив, суверени господар голманског простора и специјалиста за одбрану пенала. Према званичној статистици, одбранио је око 150 шутева с „беле тачке“.
Фудбалу га је окренула судбина, јер му се, после дечачких година у Отаџбинском рату, када је помагао оцу у фабрици муниције, и првог неуспешног покушаја да постане голман московског Динама, вратио кад је у хокеју догурао до репрезентације. На Јашиновом опроштају од фудбала, према његовој жељи, „Тим света“, који је играо против његовог Динама, предводио је наш стари ас Рајко Митић, а међу планетарним звездама био је и Драган Џајић. Ово је прича о Јашину и српским фудбалерима које је славни Лав веома ценио и сматрао пријатељима.

ПОХВАЛЕ ШЕКУЛАРЦУ И БОРИ КОСТИЋУ У Јашиновом сећању заувек је остало финале Олимпијских игара 1956. године, када је репрезентација СССР-а, с њим на голу, победила најбољу селекцију Југославије са 1:0. Много година касније наши тадашњи репрезентативци Тоза Веселиновић и Драгослав Шекуларац Шеки су ми, док сам писао књиге о њима, испричали да је „за победу Руса најзаслужнији био несавладиви Јашин“. Иако је наш државни тим имао више шанси, мрежа Совјета је остала нетакнута јер је „сторуки Лав“ хватао све ударце југословенских нападача, командујући, при томе, не само својој одбрани него и целој „Зборнајој команди“.
Током трајања олимпијског турнира наши и совјетски играчи су имали прилике и да се мало друже, а нису пропустили прилику да једни друге виде на мечевима са осталим ривалима. Јашину је посебно запала за око лепршава игра враголастог Шекија, тада 19-годишњака. „Шекуљарац, Шекуљарац, как харошие финти“, говорио је велики Лав, док је са својим саиграчима Нетом и Кузњецовом ћаскао с југословенским репрезентативцима. „Увек је био добро расположен, нимало звезда“, сећао се Шеки с којим се Јашин на терену срео још неколико пута. Можда најзанимљивије њихово „виђење“ било је три године после оног у Мелбурну, када су се у Београду, на Стадиону ЈНА, састали Јашинов Динамо и Црвена звезда, чији је дрес носио и Шекуларац.
Тај пријатељски меч, завршен победом домаћег тима, и данас је у сећању многих због гола који је Звездин „тобџија“ Бора Костић дао Јашину из слободног ударца с више од тридесет метара. Познат по страховитом шуту, Костић је тај свој дар потврдио и у „судару“ с највећим голманом света: велики Лав је само погледом пропратио Костићеву лопту која је затресла мрежу иза његових леђа. Уместо јадиковки или примедби на нешто слабије светло с рефлектора, славни Јашин је изрекао похвалу на Костићев рачун. „То није био шут, то је био пројектил, лопту нисам ни видео“, признао је пред новинарима, и додао да „Костић има најнезгоднији ударац од свих играча против којих је играо, јер то није ударац него торпедо“.

ДИВЉЕЊЕ БЕАРИ И ШОШКИЋУ Јашин је и 1960. играо једно финале против Југословена. Био је то завршни меч Купа европских нација у Паризу. Опет је славио СССР и то са 2:1, а најзаслужнији за такав исход поново је био – Јашин. Наши су повели голом Милана Галића, једног од највећих српских играча свих времена, али су Совјети, након продужетака, дошли до драгоценог трофеја. „Французима смо у полуфиналу дали пет голова, а Јашину нисмо могли више од једног“, говорио је Галић, па објаснио у чему је била тајна тог неуспеха: „Лав је, просто, уливао страх својом појавом испред мреже: чинило се да онако висок, крупан и дугорук потпуно покрива цео простор између статива.“
Далеке 1963. Лав Јашин је, у традиционалној анкети париског „Франс фудбала“ убедљиво проглашен за најбољег фудбалера планете у тој години. „Златна лопта“ му је додељена пошто се цео фудбалски свет сложио да је ласкави трофеј отишао у праве руке. Свечану церемонију уручења признања, увеличану присуством највећих фудбалских звезда планете, али и многих угледника из других сфера, обележио је несвакидашњи гест лауреата, руског „Црног пантера“. Искрени Лав је тада, сетивши се свог драгог пријатеља, југословенског чувара мреже Владимира Беаре, рекао: „Постоји један голман који је ово признање заслужио више од мене. То је Владимир Беара. Велики Владимир.“ Беара, Србин из Далмације, који је бранио за сплитски Хајдук, Црвену звезду, репрезентацију Југославије и „Селекцију Европе“ био је, заиста, голманска екстракласа и Јашин је, без имало сујете, то желео да истакне.
Ту 1963. Јашин је памтио и по дружењу с још једним великим српским голманом. Реч је о Милутину Шошкићу Шолету, с којим је, те године, био у „Тиму света“ изабраном за егзибициони меч против Енглеске, поводом 100 година од оснивања њене фудбалске федерације. Лав и Шоле су, у очекивању меча на лондонском Вемблију, где их је гледало сто хиљада људи, неколико дана били цимери у хотелу, што им је дало прилику да, после заједничких тренинга, дуго разговарају о свему. Јашин је био одушевљен фанатизмом у раду млађег колеге из Србије, па га је често гласно бодрио, не кријући дивљење његовим парадама. Шошкићу је једино сметало што је Јашин стално пушио у соби – нову цигарету је припаљивао већ испушеном. Знао је, одраније, да је Лав страствен пушач, као и за његово правило које је гласило: „Пред сваку утакмицу попушим цигарету, да бих смирио живце, и ’дрмнем’ једну вотку, да бих опустио мишиће.“
„Шолету“ се у Лондону чинило да Јашин није превише заинтересован за тренинге, а после меча је схватио да његов колега даје све од себе само кад је пред публиком. И том приликом је личио на хоботницу са сто руку – скакао је као да под стопалима има опруге, бацао се из угла у угао гола, улетао храбро у ноге нападачима… Мању „потрошњу“ на тренинзима омогућавале су му његове ретке физичке предиспозиције – био је „џин од гуме“. Енглези су победили са 2:1, а оба гола примио је Шошкић, који је бранио у другом полувремену. Лав и Шоле су се, после тог пријатног излета у Лондон, растали – као браћа.

ВЕЛИКИ ОПРОШТАЈ Јашин се од фудбала опростио 1971, у 42. години. На стадиону у Москви (тада имена Лењина) пред 103.000 гледалаца играли су његов Динамо (појачан играчима из још три совјетска Динама) и „Тим света“, предвођен селектором Рајком Митићем, с највећим планетарним асовима тога доба, међу којима је био и један Србин – Драган Џајић.
Наш Џаја је на тај пут повео и оца Крстивоја, који се дивио Русији и Јашину. „Лав нас је примио као најрођеније. Нашао је времена да поприча са сваким од нас“, испричао је тада наш најбољи фудбалер свих времена, па додао: „Јашин ми је посебно нагласио да, кад се вратим у Београд, много поздравим Милутина Шошкића, за којег је казао да је сјајан голман и сјајан човек. А Џајић сениор, узбуђени Крстивоје, рекао је сину при повратку из Москве: „Драгане, ја више немам неостварених жеља: видео сам Русију и упознао Лава Јашина.“
Остало је забележено да Јашину никада није падало на памет да оде и наступа за неки инострани клуб – током дводеценијске каријере остао је веран свом Динаму, с којим је освојио пет националних шампионата и три купа. С државним тимом СССР-а, за који је бранио 78 пута, био је олимпијски победник, шампион и вицешампион Европе, учесник три светска првенства. Позив богатог Реал Мадрида, и обећани велики новац за прелазак, одбио је, причало се, речима: „Све што ми треба имам у својој земљи, код свог народа.“ Као фудбалски пензионер, радио је као тренер у свом Динаму и био потпредседник Фудбалског савеза СССР-а.
Животни крај му је био трагичан. У 1986. му је, због обољења крвних судова, што је била последица прекомерног пушења, ампутирана нога, а потом су га стигле и друге болести. Умро је почетком 1990, годину дана пре распада велике земље чији је био и остао један од симбола. Пред смрт је проглашен за Хероја социјалистичког рада. Указ је потписао последњи совјетски председник Михаил Горбачов ком су многи замерили што признање није лично предао великом Лаву.
На Лава Јашина данас подсећа бронзани споменик, подигнут њему у част, пред стадионом Динама у Москви, и улице у више градова Русије с његовим именом. ФИФА је 1994. установила награду „Лав Јашин“, која се додељује најбољем голману сватског првенства у фудбалу. Живе и приче о чудесним одбранама Лава Ивановича Јашина које се, већ деценијама, шире читавим светом. Србији га је волела као неког свог, многи Срби, не само љубитељи фудбала, радо га се сећају и данас.