LAV JAŠIN I SRBI

Najbolji golman sveta svih vremena, i jedini od čuvara mreže koji je osvojio Zlatnu loptu, veoma je cenio srpske fudbalere, a jedna utakmica u Beogradu mu je ostala u trajnom sećanju

Pre tačno šest decenija Rus Lav Ivanovič Jašin, golman moskovskog Dinama i reprezentacije Sovjetskog Saveza, osvojio je Zlatnu loptu kao – i do danas – jedini čuvar mreže kom je pripalo to najveće svetsko priznanje za najboljeg fudbalera godine na planeti. Nešto kasnije, FIFA ga je proglasila za najboljeg golmana u 20. veku. Bio je dobitnik i Ordena Lenjina, najvećeg priznanja u SSSR-u, i niza drugih sovjetskih i međunarodnih priznanja. Jašina mnogi smatraju najvoljenijim Rusom u svetu svih vremena, jer su mu se, tokom duge i blistave karijere, divili s obe strane hladnoratovske Gvozdene zavese, podjednako Istok i Zapad.
Fudbalofili svih boja zvali su ga Crni pauk ili Crni panter, zbog uvek crne opreme u kojoj je nastupao, diveći se njegovim neverovatnim odbranama, jedinstvenim u dugom trajanju najpopularnijeg sporta. Imao je reflekse kobre, bio neustrašiv, suvereni gospodar golmanskog prostora i specijalista za odbranu penala. Prema zvaničnoj statistici, odbranio je oko 150 šuteva s „bele tačke“.
Fudbalu ga je okrenula sudbina, jer mu se, posle dečačkih godina u Otadžbinskom ratu, kada je pomagao ocu u fabrici municije, i prvog neuspešnog pokušaja da postane golman moskovskog Dinama, vratio kad je u hokeju dogurao do reprezentacije. Na Jašinovom oproštaju od fudbala, prema njegovoj želji, „Tim sveta“, koji je igrao protiv njegovog Dinama, predvodio je naš stari as Rajko Mitić, a među planetarnim zvezdama bio je i Dragan Džajić. Ovo je priča o Jašinu i srpskim fudbalerima koje je slavni Lav veoma cenio i smatrao prijateljima.

POHVALE ŠEKULARCU I BORI KOSTIĆU U Jašinovom sećanju zauvek je ostalo finale Olimpijskih igara 1956. godine, kada je reprezentacija SSSR-a, s njim na golu, pobedila najbolju selekciju Jugoslavije sa 1:0. Mnogo godina kasnije naši tadašnji reprezentativci Toza Veselinović i Dragoslav Šekularac Šeki su mi, dok sam pisao knjige o njima, ispričali da je „za pobedu Rusa najzaslužniji bio nesavladivi Jašin“. Iako je naš državni tim imao više šansi, mreža Sovjeta je ostala netaknuta jer je „storuki Lav“ hvatao sve udarce jugoslovenskih napadača, komandujući, pri tome, ne samo svojoj odbrani nego i celoj „Zbornajoj komandi“.
Tokom trajanja olimpijskog turnira naši i sovjetski igrači su imali prilike i da se malo druže, a nisu propustili priliku da jedni druge vide na mečevima sa ostalim rivalima. Jašinu je posebno zapala za oko lepršava igra vragolastog Šekija, tada 19-godišnjaka. „Šekuljarac, Šekuljarac, kak harošie finti“, govorio je veliki Lav, dok je sa svojim saigračima Netom i Kuznjecovom ćaskao s jugoslovenskim reprezentativcima. „Uvek je bio dobro raspoložen, nimalo zvezda“, sećao se Šeki s kojim se Jašin na terenu sreo još nekoliko puta. Možda najzanimljivije njihovo „viđenje“ bilo je tri godine posle onog u Melburnu, kada su se u Beogradu, na Stadionu JNA, sastali Jašinov Dinamo i Crvena zvezda, čiji je dres nosio i Šekularac.
Taj prijateljski meč, završen pobedom domaćeg tima, i danas je u sećanju mnogih zbog gola koji je Zvezdin „tobdžija“ Bora Kostić dao Jašinu iz slobodnog udarca s više od trideset metara. Poznat po strahovitom šutu, Kostić je taj svoj dar potvrdio i u „sudaru“ s najvećim golmanom sveta: veliki Lav je samo pogledom propratio Kostićevu loptu koja je zatresla mrežu iza njegovih leđa. Umesto jadikovki ili primedbi na nešto slabije svetlo s reflektora, slavni Jašin je izrekao pohvalu na Kostićev račun. „To nije bio šut, to je bio projektil, loptu nisam ni video“, priznao je pred novinarima, i dodao da „Kostić ima najnezgodniji udarac od svih igrača protiv kojih je igrao, jer to nije udarac nego torpedo“.

DIVLJENJE BEARI I ŠOŠKIĆU Jašin je i 1960. igrao jedno finale protiv Jugoslovena. Bio je to završni meč Kupa evropskih nacija u Parizu. Opet je slavio SSSR i to sa 2:1, a najzaslužniji za takav ishod ponovo je bio – Jašin. Naši su poveli golom Milana Galića, jednog od najvećih srpskih igrača svih vremena, ali su Sovjeti, nakon produžetaka, došli do dragocenog trofeja. „Francuzima smo u polufinalu dali pet golova, a Jašinu nismo mogli više od jednog“, govorio je Galić, pa objasnio u čemu je bila tajna tog neuspeha: „Lav je, prosto, ulivao strah svojom pojavom ispred mreže: činilo se da onako visok, krupan i dugoruk potpuno pokriva ceo prostor između stativa.“
Daleke 1963. Lav Jašin je, u tradicionalnoj anketi pariskog „Frans fudbala“ ubedljivo proglašen za najboljeg fudbalera planete u toj godini. „Zlatna lopta“ mu je dodeljena pošto se ceo fudbalski svet složio da je laskavi trofej otišao u prave ruke. Svečanu ceremoniju uručenja priznanja, uveličanu prisustvom najvećih fudbalskih zvezda planete, ali i mnogih uglednika iz drugih sfera, obeležio je nesvakidašnji gest laureata, ruskog „Crnog pantera“. Iskreni Lav je tada, setivši se svog dragog prijatelja, jugoslovenskog čuvara mreže Vladimira Beare, rekao: „Postoji jedan golman koji je ovo priznanje zaslužio više od mene. To je Vladimir Beara. Veliki Vladimir.“ Beara, Srbin iz Dalmacije, koji je branio za splitski Hajduk, Crvenu zvezdu, reprezentaciju Jugoslavije i „Selekciju Evrope“ bio je, zaista, golmanska ekstraklasa i Jašin je, bez imalo sujete, to želeo da istakne.
Tu 1963. Jašin je pamtio i po druženju s još jednim velikim srpskim golmanom. Reč je o Milutinu Šoškiću Šoletu, s kojim je, te godine, bio u „Timu sveta“ izabranom za egzibicioni meč protiv Engleske, povodom 100 godina od osnivanja njene fudbalske federacije. Lav i Šole su, u očekivanju meča na londonskom Vembliju, gde ih je gledalo sto hiljada ljudi, nekoliko dana bili cimeri u hotelu, što im je dalo priliku da, posle zajedničkih treninga, dugo razgovaraju o svemu. Jašin je bio oduševljen fanatizmom u radu mlađeg kolege iz Srbije, pa ga je često glasno bodrio, ne krijući divljenje njegovim paradama. Šoškiću je jedino smetalo što je Jašin stalno pušio u sobi – novu cigaretu je pripaljivao već ispušenom. Znao je, odranije, da je Lav strastven pušač, kao i za njegovo pravilo koje je glasilo: „Pred svaku utakmicu popušim cigaretu, da bih smirio živce, i ’drmnem’ jednu votku, da bih opustio mišiće.“
„Šoletu“ se u Londonu činilo da Jašin nije previše zainteresovan za treninge, a posle meča je shvatio da njegov kolega daje sve od sebe samo kad je pred publikom. I tom prilikom je ličio na hobotnicu sa sto ruku – skakao je kao da pod stopalima ima opruge, bacao se iz ugla u ugao gola, uletao hrabro u noge napadačima… Manju „potrošnju“ na treninzima omogućavale su mu njegove retke fizičke predispozicije – bio je „džin od gume“. Englezi su pobedili sa 2:1, a oba gola primio je Šoškić, koji je branio u drugom poluvremenu. Lav i Šole su se, posle tog prijatnog izleta u London, rastali – kao braća.

VELIKI OPROŠTAJ Jašin se od fudbala oprostio 1971, u 42. godini. Na stadionu u Moskvi (tada imena Lenjina) pred 103.000 gledalaca igrali su njegov Dinamo (pojačan igračima iz još tri sovjetska Dinama) i „Tim sveta“, predvođen selektorom Rajkom Mitićem, s najvećim planetarnim asovima toga doba, među kojima je bio i jedan Srbin – Dragan Džajić.
Naš Džaja je na taj put poveo i oca Krstivoja, koji se divio Rusiji i Jašinu. „Lav nas je primio kao najrođenije. Našao je vremena da popriča sa svakim od nas“, ispričao je tada naš najbolji fudbaler svih vremena, pa dodao: „Jašin mi je posebno naglasio da, kad se vratim u Beograd, mnogo pozdravim Milutina Šoškića, za kojeg je kazao da je sjajan golman i sjajan čovek. A Džajić senior, uzbuđeni Krstivoje, rekao je sinu pri povratku iz Moskve: „Dragane, ja više nemam neostvarenih želja: video sam Rusiju i upoznao Lava Jašina.“
Ostalo je zabeleženo da Jašinu nikada nije padalo na pamet da ode i nastupa za neki inostrani klub – tokom dvodecenijske karijere ostao je veran svom Dinamu, s kojim je osvojio pet nacionalnih šampionata i tri kupa. S državnim timom SSSR-a, za koji je branio 78 puta, bio je olimpijski pobednik, šampion i vicešampion Evrope, učesnik tri svetska prvenstva. Poziv bogatog Real Madrida, i obećani veliki novac za prelazak, odbio je, pričalo se, rečima: „Sve što mi treba imam u svojoj zemlji, kod svog naroda.“ Kao fudbalski penzioner, radio je kao trener u svom Dinamu i bio potpredsednik Fudbalskog saveza SSSR-a.
Životni kraj mu je bio tragičan. U 1986. mu je, zbog oboljenja krvnih sudova, što je bila posledica prekomernog pušenja, amputirana noga, a potom su ga stigle i druge bolesti. Umro je početkom 1990, godinu dana pre raspada velike zemlje čiji je bio i ostao jedan od simbola. Pred smrt je proglašen za Heroja socijalističkog rada. Ukaz je potpisao poslednji sovjetski predsednik Mihail Gorbačov kom su mnogi zamerili što priznanje nije lično predao velikom Lavu.
Na Lava Jašina danas podseća bronzani spomenik, podignut njemu u čast, pred stadionom Dinama u Moskvi, i ulice u više gradova Rusije s njegovim imenom. FIFA je 1994. ustanovila nagradu „Lav Jašin“, koja se dodeljuje najboljem golmanu svatskog prvenstva u fudbalu. Žive i priče o čudesnim odbranama Lava Ivanoviča Jašina koje se, već decenijama, šire čitavim svetom. Srbiji ga je volela kao nekog svog, mnogi Srbi, ne samo ljubitelji fudbala, rado ga se sećaju i danas.