Kovid olimpijada za zaborav

Povodom završetka 32. Letnjih olimpijskih igara u Tokiju

Ne samo da je, zbog globalne pandemije kovida19, čitav događaj kasnio godinu dana, stvarajući konfuziju u vezi datuma odigravanja igara i zvaničnog pisanja ostvarenih rezultata, već su i japanske vlasti donele nepopularnu odluku da se, iz straha od daljeg širenja zaraze, olimpijska nadmetanja i mečevi igraju bez publike, što je u svet poslalo deprimirajuće slike sablasno praznih tribina sa sterilnom i beskrvnom atmosferom, uz nesavladiv utisak da posmatramo trening mečeve, a ne žestoke okršaje najboljih svetskih sportista

Kada se, nakon završne ceremonije, spusti zavesa i kada se slegnu i saberu svi utisci, teško je očekivati da će ovogodišnje letnje olimpijske igre bilo kome ostati dugo urezane u sećanju. Naravno, sportisti koji su osvojili medalje pamtiće ih do kraja života s razumljivim i zasluženim osećanjem sreće i ponosa na svoja izuzetna postignuća, ali za obične gledaoce i konzumente sportskih sadržaja nema previše razloga da ovu olimpijadu pamte po bilo čemu dobrom. Ne samo da je, zbog globalne pandemije kovida19, čitav događaj kasnio godinu dana, stvarajući konfuziju u vezi datuma odigravanja igara i zvaničnog pisanja ostvarenih rezultata, već su i japanske vlasti donele nepopularnu odluku da se, iz straha od daljeg širenja zaraze, olimpijska nadmetanja i mečevi igraju bez publike, što je u svet poslalo deprimirajuće slike sablasno praznih tribina sa sterilnom i beskrvnom atmosferom, uz nesavladiv utisak da posmatramo trening mečeve, a ne žestoke okršaje najboljih svetskih sportista s najvećim mogućim ulogom. Isto tako, kovid protokoli nametnuli su i brojne druge restrikcije i ograničenja, pa tako, na primer, mnogi sportisti nisu mogli da vode sa sobom svoje trenere, porodice sportista su takođe bile prognane, što se sigurno odrazilo na ostvarene rezultate, ali i na opštu atmosferu u „olimpijskom selu“, dok su se novinari koji su izveštavali sa Igara žalili da su u mnogim situacijama bili praktično onemogućeni da rade svoj posao kako treba. Niko nije očekivao da će Japanci, kao narod poznat po tehnološkoj naprednosti, disciplini i posvećenosti svakom detalju, toliko podbaciti u organizaciji, koja je na momente delovala konfuzno i amaterski.

[restrict]

VELIKI USPEH SRBIJE Ova olimpijada takođe nije imala, kao prethodne, legendarne sportske heroje i višestruke šampione veće od života, poput Marka Špica, Karla Luisa, Sergeja Bubke, Aleksandra Kareljina, Juseina Bolta ili Majkla Felpsa, koji svojom globalnom slavom, harizmatičnom pojavom i kontinuitetom uspeha dominiraju narativom i donose dodatni sjaj i ekskluzivnost olimpijskom turniru. Može se slobodno reći da je najveća zvezda i zaštitno lice ovogodišnjih igara bio naš teniser Novak Đoković, koji je na olimpijadu stigao na krilima vezanih pobeda na Rolan Garosu i Vimbldonu i izjednačavanja po broju gren slemova s Federerom i Nadalom. On je bio magnet za novinare, retke navijače i druge sportiste, svi su želeli sliku s Novakom i svi su na društvenim mrežama hvalili njegovu pristupačnost i pozitivnu energiju koju je širio svuda oko sebe po olimpijskom selu, ali se na kraju ispostavilo da je možda i preterao u toj želji da bude dostupan svima, što je, uz sumanuti raspored igranja singla i dubla svakog dana po nenormalnim vrućinama, dovelo do toga da izgubi fokus, koncentraciju i snagu u odsudnom trenutku polufinala protiv Zvereva i da, umesto najveće zvezde, preko noći postane verovatno najveći gubitnik i tragičar turnira. Bez obzira na to što je Novak očigledno izgoreo od prevelike želje da obraduje naciju i nije stigao do očekivane zlatne medalje, sama njegova spremnost da tek nedelju dana posle mukotrpno osvojenog Vimbldona sedne na avion za Tokio i bori se za svoju zemlju u iscrpljujućim, nehumanim uslovima šalje dragocenu poruku o rodoljublju i takmičarskom duhu koja je, dugoročno gledano, blistavija od svakog olimpijskog odličja. Naš zlatni odbojkaš Vladimir Grbić uputio je, čini se, prave reči podrške za Đokovića nakon njegovog poraza u meču za bronzu kada je na svom instagram nalogu napisao: „Olimpijski šampion nije status koji se dobija medaljom već filozofijom kojom se neko vodi kroz život. Ti si primer svima šta je i kako izgleda biti olimpijski šampion. Glavu gore, brate, najveći si ikada. Nastavi da nas sve inspirišeš.“
Uprkos Novakovom neočekivanom posrtanju, izostanku nekih sportskih kolektiva od kojih obično imamo velika očekivanja (muška košarka i odbojka) i nekoliko pehova (zaražavanje koronom naših veslača pred dolazak na takmičenje), može se zaključiti da je država Srbija imala izuzetno uspešnu olimpijadu. Ne samo da je nadmašen impresivan broj medalja koji je osvojen 2016. u Riju već su osvojene čak tri zlatne medalje, što je rezultat kojim ne mogu da se podiče daleko veće i bogatije države. Da bi se stvari stavile u odgovarajući kontekst, dovoljno je izneti podatak da je Srbija sa svojih devet medalja ispred Indije (7) koja ima preko milijardu stanovnika, ali i tradicionalnih sportskih sila poput Argentine (3), Grčke (4) ili Rumunije (4). Naročito imponuje što je većina srpskih medalja osvojena u borilačkim sportovima i streljaštvu, koji imaju svoje duboko uporište u bogatom ratničkom iskustvu, očigledno upisanom u našem genetskom kodu. Povećano ulaganje države u te sportove i klubove, koje je relativno skromno u odnosu na neke druge, glamuroznije a daleko manje, po rezultatima, produktivne sportove, moglo bi u budućnosti obezbediti još mnogo novih olimpijskih medalja, ali i značajno doprineti psihofizičkom zdravlju i odbrambenim sposobnostima čitave nacije. Isto važi i za vaterpolo, koji nam je doneo jedino zlato u kolektivnom sportu, i to već drugu olimpijadu zaredom, a koji već godinama kuburi s nedostatkom adekvatnih bazena i lošim stanjem klupske infrastrukture.

SPORT I GEOPOLITIKA – TESNE VEZE Nikako ne smemo, kao samoproglašena sportska nacija, uzeti naše sadašnje uspehe i medalje zdravo za gotovo, očekujući da će oni, bez strateškog planiranja, stručnog rada i odgovarajućih ulaganja, biti ponavljani ili nadmašeni sami od sebe na narednim olimpijadama, niti možemo nasesti na priče, koje nam se često serviraju iz različitih ideoloških i političkih „kuhinja“, da je sport nevažan za život običnih građana i da predstavlja uzaludno arčenje državnih resursa. Ne postoji bolji pokazatelj vitalnosti i snage jedne nacije od stanja u sportu. Dovoljno je videti s koliko su se žara borile SAD i Kina za prestižni status države s najvećim brojem zlatnih medalja na olimpijadi, pa da iz toga izvučemo zaključak da je stanje u sportu često preslikano stanje u geopolitici i međunarodnim odnosima. Senka politike odavno lebdi nad olimpijskim igrama, a ove godine imali smo, prvi put od kraja Hladnog rata, utisak da prisustvujemo nemilosrdnom okršaju dve sportske supersile, okršaju koji je zapravo produžetak političkog i propagandnog rata „drugim sredstvima“. Kako je Kina krenula u furioznu žetvu zlatnih medalja na početku takmičenja, počeli su da se „spontano“ pojavljuju članci u zapadnoj štampi koji dovode u pitanje legitimitet i legalnost kineskih uspeha. Naročito je simptomatičan i zlonameran tekst iz „Njujork tajmsa“, iz pera Hane Bič, eksperta za JugoistočnuAziju, u kome se Kineski olimpijski komitet prikazuje kao mračna staljinistička organizacija koja otima fizički nadarenu decu iz siromašnih porodica i onda ih silom odvodi u državne sportske centre gde ih, u dehumanizujućim uslovima, pretvara u vojnike partije i buduće olimpijske šampione u sportovima koji su na Zapadu manje atraktivni. Čitav članak zaudara na tipičan zapadnjački rasizam, kulturne predrasude proistekle iz nekritičkog gledanja holivudskih filmova i iznenađujuću dozu seksizma, jer se kroz tekst, ispod redova, provlači teza da su uspesi žena sportista manje vredni od uspeha muškaraca zbog činjenice da su dve trećine kineskih zlatnih medalja osvojile žene. Tu su takođe i neskrivene aluzije na upotrebu dopinga, čime se zapravo priprema medijski teren da se u budućnosti Kini uradi ono što se pre dve godine, kroz namešteni doping skandal, uradilo Ruskoj Federaciji i što je dovelo do toga da u Tokiju ruski sportisti nastupaju u ponižavajućoj poziciji, bez zastave i himne.

AMERIČKO BAHAĆENJE I SERVILNOST ORGANIZATORA Jasno je da je moć Amerikanaca u korumpiranom MOK-u još uvek ogromna, javna je tajna da američke sportiste rutinski zaobilaze nasumični doping testovi, a koliko daleko idu njihovo bahaćenje i samovolja pokazuje i presedan da je ove godine meč za zlato u muškoj košarci između SAD i Francuske odigran pre meča za bronzu, što je nešto nezapamćeno u istoriji svih mogućih takmičenja i protivno običajima i sportskoj logici koja kaže da se finale uvek ostavlja za kraj, samo iz razloga što je američkoj televiziji En-Bi-Si više odgovarao raniji termin koji, zbog vremenske razlike, u Americi pada u udarnim večernjim časovima. Francuske navijače i gledaoce, koji su morali da ustaju u tri ujutru kako bi gledali svoju reprezentaciju u borbi za zlatnu medalju umesto da meč isprate u jedan po podne kako je inicijalno predviđeno, naravno da niko ništa nije pitao. Poređenja radi, kada se Novak Đoković, zvanični svetski broj 1 u tenisu, požalio tokom turnira na nesnosnu vrućinu i zatražio da se teniski mečevi pomere za kasniji, večernji termin, od organizatora mu je stigao odgovor da su termini svetinja i da je pomeranje nemoguće. Sličan negativan odgovor dobio je i bivši gradonačelnik Hirošime Tadatoši Akiba, koji je od MOK-a zatražio da se 6. avgusta sprovede minut ćutanja za preko 200.000 žrtava atomske bombe u Hirošimi i Nagasakiju na 76. godišnjicu ovih strašnih američkih zločina. Zaista, šta bi moglo biti prirodnije nego da u zemlji domaćinu, u vreme godišnjice nezamislive tragedije i na mestu događaja, sportisti odaju poštovanje nedužnim žrtvama? Problem je, iz tačke gledišta MOK-a, očito bio u nacionalnosti počinilaca zločina i njihovog glavnog nalogodavca Harija Trumana. Verovatno bi gospodin Akiba bolje prošao da je tražio pomen za srebreničke žrtve.

[/restrict]