Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Печат недеље

Печат недеље

Посета искреног пријатеља, а не „старијег брата“

Сергеј Јевгењевич Наришкин, директор Спољне обавештајне службе (СВР) Руске Федерације, недавно је боравио у званичној посети српским колегама, с којима је остварио, по казивањима упућених, више конструктивних и за обе стране подједнако битних састанака

Када прозападно оријентисани аналитичари говоре о односима Србије и Руске Федерације, у први план истичу да је реч о релацијама војно, обавештајно, геополитички и економски значајно моћне Русије наспрам мале Србије, посредством које искључиво жели да оствари интересе на Балкану. С друге стране, проруски оријентисани аналитичари истичу сличност народа, словенско и православно братство, војну, економску и политичку заштиту коју Србија ужива од свог моћног „старијег брата“, најчешће емотивно приступајући таквим анализама. Истина је заиста да су се некада у Београду отварали кишобрани уколико пада киша у Москви, али та су времена давно прошла, иако и данас сентиментално подсећају на блискост и разлике.

РАВНОПРАВНИ ПАРТНЕРИ Руска Федерација је данас заиста моћна на геополитичком, економском и војном плану, при чему главну подршку тим битним сегментима државе даје Спољна обавештајна служба (СВР), а у таквој аргументацији су подједнако сагласни и западни и проруски аналитичари. Значај СВР-а у државном систему Руске Федерације говори и о значају, како у Русији, тако и на међународном плану, особе која предводи заиста огроман обавештајни конгломерат, а на њеном челу се од октобра 2016. године налази Сергеј Наришкин, искусни политичар, члан владајуће „Јединствене Русије“, носилац ордена за заслуге Отаџбини III и IV степена, Ордена Александра Невског, Ордена Части, православац и, како упућени кажу, искрени пријатељ српског народа. Не мора се опширно говорити о Наришкину и његовој професионалној каријери, довољно је рећи да он обавља дужност директора СВР-а на кога се у свом раду ослања Владимир Путин. Овако утицајна личност у систему државне администрације Руске Федерације заслужује више простора у српским медијима, превасходно из разлога што је Наришкин до данас више пута боравио у Србији у којој се, како упућени износе, осећа веома пријатно и скоро као у отаџбини.
Без обзира на то што је већ трећу годину заредом на челу најмоћнијег обавештајног конгломерата, Наришкин нашу земљу третира као равноправног партнера, што је и есенција искрених и пријатељских односа, а такав начин опхођења показао је и приликом недавне посете српским колегама. Иако је садржина тих састанака тајна, као што би уосталом и требало да буде, може се сазнати да Наришкин и даље према Србији и припадницима српских безбедносно-обавештајних служби показује завидно поштовање, оцењујући нашу земљу и њен безбедносно-обавештајни апарат као „регионалну силу“.
Колико год да су данас близу или далеко „београдски кишобрани“ од „московске кише“, искрен и пријатељски однос Наришкина треба неговати, јер православну браћу, словенску крв и сличан менталитет муче исти или слични проблеми. У таквим околностима добро је што на својој страни, а пре свега уз себе, имамо искреног пријатеља који нас посматра као равноправног партнера, а не „великог брата“ који говори шта и како треба радити…

ПОДРШКА СРБИЈИ На такав, савезнички и пријатељски однос Русије и Србије Сергеј Наришкин је указао и у ауторском тексту у „Вечерњим новостима“: „Крај XX века, који се за Русију и Србију претворио у геополитичку трагедију, јасан је пример високе цене која мора да се плати за прекрајање граница и ’преобликовање’ неких елемената светског поретка. Деведесетих година Руси и Срби су готово истовремено преживели крах својих држава, праћен економском разарањем и крвавим етничким сукобима. Нарочито је било тешко бившој Југославији, где су, под окриљем мировне мисије УН, земље НАТО прво покренуле грађански рат, а затим, супротно међународном праву, извршиле директну војну агресију на Србе. Од марта до јуна 1999. године НАТО војна авијација немилосрдно је бомбардовала мирне српске градове, укључујући престоницу Београд. Нажалост, Москва тада није била у могућности да пружи потребну помоћ Београду. Русија је била превише слаба, исцрпљена борбом против унутрашњег сепаратизма и међународног тероризма. Како је са задовољством 2014. године наводио бивши амерички државни секретар Строб Талбот, непосредни учесник ’регулисања’ на Балкану, Руси су се, престрављени догађајима у Србији, ’осећали као немоћни посматрачи који су гледали најаву шта ће НАТО урадити једног лепог дана како би раскомадао саму Русију’.
„Једино што је у то време руска војска могла да уради је био напад наших падобранаца на Приштину током кога је успостављена контрола над главним стратешким објектом Косова – аеродромом ’Слатина’. Ова ризична операција, која је претила могућим војним сукобом са снагама НАТО и са перспективом ескалације, па чак и избијања нуклеарног рата, била је потврда непромењеног курса Русије у пружању подршке Србији.
„Од тада је прошло 20 година… У данашњем свету, Русија је поново један од водећих центара моћи. Данас нашу земљу одликују снажне вредности, на којима нам многи на Западу завиде, снажан војни потенцијал, тврда политичка воља и спремност на одлучно деловање на међународној сцени. Опет смо спремни да се заложимо за себе и заштитимо своје савезнике и пријатеље.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *