Pečat nedelje

Poseta iskrenog prijatelja, a ne „starijeg brata“

Sergej Jevgenjevič Nariškin, direktor Spoljne obaveštajne službe (SVR) Ruske Federacije, nedavno je boravio u zvaničnoj poseti srpskim kolegama, s kojima je ostvario, po kazivanjima upućenih, više konstruktivnih i za obe strane podjednako bitnih sastanaka

Kada prozapadno orijentisani analitičari govore o odnosima Srbije i Ruske Federacije, u prvi plan ističu da je reč o relacijama vojno, obaveštajno, geopolitički i ekonomski značajno moćne Rusije naspram male Srbije, posredstvom koje isključivo želi da ostvari interese na Balkanu. S druge strane, proruski orijentisani analitičari ističu sličnost naroda, slovensko i pravoslavno bratstvo, vojnu, ekonomsku i političku zaštitu koju Srbija uživa od svog moćnog „starijeg brata“, najčešće emotivno pristupajući takvim analizama. Istina je zaista da su se nekada u Beogradu otvarali kišobrani ukoliko pada kiša u Moskvi, ali ta su vremena davno prošla, iako i danas sentimentalno podsećaju na bliskost i razlike.

RAVNOPRAVNI PARTNERI Ruska Federacija je danas zaista moćna na geopolitičkom, ekonomskom i vojnom planu, pri čemu glavnu podršku tim bitnim segmentima države daje Spoljna obaveštajna služba (SVR), a u takvoj argumentaciji su podjednako saglasni i zapadni i proruski analitičari. Značaj SVR-a u državnom sistemu Ruske Federacije govori i o značaju, kako u Rusiji, tako i na međunarodnom planu, osobe koja predvodi zaista ogroman obaveštajni konglomerat, a na njenom čelu se od oktobra 2016. godine nalazi Sergej Nariškin, iskusni političar, član vladajuće „Jedinstvene Rusije“, nosilac ordena za zasluge Otadžbini III i IV stepena, Ordena Aleksandra Nevskog, Ordena Časti, pravoslavac i, kako upućeni kažu, iskreni prijatelj srpskog naroda. Ne mora se opširno govoriti o Nariškinu i njegovoj profesionalnoj karijeri, dovoljno je reći da on obavlja dužnost direktora SVR-a na koga se u svom radu oslanja Vladimir Putin. Ovako uticajna ličnost u sistemu državne administracije Ruske Federacije zaslužuje više prostora u srpskim medijima, prevashodno iz razloga što je Nariškin do danas više puta boravio u Srbiji u kojoj se, kako upućeni iznose, oseća veoma prijatno i skoro kao u otadžbini.
Bez obzira na to što je već treću godinu zaredom na čelu najmoćnijeg obaveštajnog konglomerata, Nariškin našu zemlju tretira kao ravnopravnog partnera, što je i esencija iskrenih i prijateljskih odnosa, a takav način ophođenja pokazao je i prilikom nedavne posete srpskim kolegama. Iako je sadržina tih sastanaka tajna, kao što bi uostalom i trebalo da bude, može se saznati da Nariškin i dalje prema Srbiji i pripadnicima srpskih bezbednosno-obaveštajnih službi pokazuje zavidno poštovanje, ocenjujući našu zemlju i njen bezbednosno-obaveštajni aparat kao „regionalnu silu“.
Koliko god da su danas blizu ili daleko „beogradski kišobrani“ od „moskovske kiše“, iskren i prijateljski odnos Nariškina treba negovati, jer pravoslavnu braću, slovensku krv i sličan mentalitet muče isti ili slični problemi. U takvim okolnostima dobro je što na svojoj strani, a pre svega uz sebe, imamo iskrenog prijatelja koji nas posmatra kao ravnopravnog partnera, a ne „velikog brata“ koji govori šta i kako treba raditi…

PODRŠKA SRBIJI Na takav, saveznički i prijateljski odnos Rusije i Srbije Sergej Nariškin je ukazao i u autorskom tekstu u „Večernjim novostima“: „Kraj XX veka, koji se za Rusiju i Srbiju pretvorio u geopolitičku tragediju, jasan je primer visoke cene koja mora da se plati za prekrajanje granica i ’preoblikovanje’ nekih elemenata svetskog poretka. Devedesetih godina Rusi i Srbi su gotovo istovremeno preživeli krah svojih država, praćen ekonomskom razaranjem i krvavim etničkim sukobima. Naročito je bilo teško bivšoj Jugoslaviji, gde su, pod okriljem mirovne misije UN, zemlje NATO prvo pokrenule građanski rat, a zatim, suprotno međunarodnom pravu, izvršile direktnu vojnu agresiju na Srbe. Od marta do juna 1999. godine NATO vojna avijacija nemilosrdno je bombardovala mirne srpske gradove, uključujući prestonicu Beograd. Nažalost, Moskva tada nije bila u mogućnosti da pruži potrebnu pomoć Beogradu. Rusija je bila previše slaba, iscrpljena borbom protiv unutrašnjeg separatizma i međunarodnog terorizma. Kako je sa zadovoljstvom 2014. godine navodio bivši američki državni sekretar Strob Talbot, neposredni učesnik ’regulisanja’ na Balkanu, Rusi su se, prestravljeni događajima u Srbiji, ’osećali kao nemoćni posmatrači koji su gledali najavu šta će NATO uraditi jednog lepog dana kako bi raskomadao samu Rusiju’.
„Jedino što je u to vreme ruska vojska mogla da uradi je bio napad naših padobranaca na Prištinu tokom koga je uspostavljena kontrola nad glavnim strateškim objektom Kosova – aerodromom ’Slatina’. Ova rizična operacija, koja je pretila mogućim vojnim sukobom sa snagama NATO i sa perspektivom eskalacije, pa čak i izbijanja nuklearnog rata, bila je potvrda nepromenjenog kursa Rusije u pružanju podrške Srbiji.
„Od tada je prošlo 20 godina… U današnjem svetu, Rusija je ponovo jedan od vodećih centara moći. Danas našu zemlju odlikuju snažne vrednosti, na kojima nam mnogi na Zapadu zavide, snažan vojni potencijal, tvrda politička volja i spremnost na odlučno delovanje na međunarodnoj sceni. Opet smo spremni da se založimo za sebe i zaštitimo svoje saveznike i prijatelje.“