Почетна / In Memoriam / Славко Стаменић (1961–2019) Прави писац из прикрајка

Славко Стаменић (1961–2019) Прави писац из прикрајка

 

Отишао је у невреме Славко Стаменић, један од најбољих скрајнутих српских писаца и најсолиднијих људи међу њима. Није да је изостајао спорадични одзив неких меродавних читалаца, али је за већину пратилаца српске књижевности његово име остало незабележено

 

Књиге не одлазе са својим ауторима, а прозе Славка Стаменића могу се одржати у књижевном хоризонту, или пробити у јавни фокус, и без пишчевог присуства – не би то била првина, ни овде нити ма где другде. Јер ове прозе стварно вреде, снажне су, слојевите и сабијене до пуцања. А то је, поред растуреног културног поретка, један од могућих разлога за њихову досадашњу судбину, у временима задатог конфекцијског писања и лаких конзумерских читања. Овај писац је поступао у језичком ткању као по савету из Андрићеве приповетке-есеја „Разговор са Гојом“: „Што га жалиш? Збијај то јаче!“ Речима је, у Стаменићевим прозама, одиста било тесно а мислима широко.

МЕЂУНАСЛОВ… Нису оваква вредновања израз пријатељске и колегијалне солидарности у часу пишчевог разлучења од овога света, који је све теже подносио. Треба, након кратког романа Свита (1989) – повести о вероватним раним јадима чулне, жељне и кобне Драге Машин – читати приче у збирци Санктус (1991), андрићевске и кишовске по захвату, а врло своје по завршној обради. Реч је овде о несвакидашње разуђеној историјској топографији. Приче смештене у разне векове и микропросторе, у османлијске чаршије попут Пирота или Новог Пазара, до вуковарске јеврејске заједнице у 19. веку или, рецимо, енклаве галипољских Срба у доба балканских ратова. Приче простудиране и танано подложене унутар епоха, да се онда у њих уведу ликови са којима се можемо саживети, као да су ту, поред нас, или у нама самима. Колико је градива прећутно унето у његове минуциозне историјске декоре, свака његова компримована прича је, без претеривања, могла запремити романескне опсеге.
У причама збирке Тело у цркви (2002) наставља своје приповедно крстарење по раздобљима прошлим, из новог угла сагледаним, о граничним удесима неприлагодљивих појединаца, јер су захтеви сваке средине и сваког доба одвише крути за осетљива бића, у какве се могао убројати и њихов приповедач. Изузетни изузеци били су Славкови омиљени ликови, магнети за његову приповедну имагинацију. Занемарени, мартирски, апокрифни и табуисани простори, такође. Био је склон областима у које мало ко усуђује да ступи, јер други траже утабане и широке стазе, а Славко је, попут каквог опсесивног истраживача, волео да копа по грађи и открива.
Од архивалија из крагујевачке књажевске канцеларије Милошевог доба, зналачки је склопио кратки роман Смешенија (2006), од описа околности тадашњих прекршаја из пипаве области мушко-женске нагонске привлачности. Онај што је писао о секти Назарена, чији је први овдашњи траг нашао у Обреновцу крајем 19. века, те испитивао удес старокатолика, беспоштедно сатираних у Јасеновцу – био је приповедни заступник оних који се изнутра разликују, умеју да прекрше правила и да верују и да изневере, по слабости или слободи, у непристанку на задато.

СПРЕМНОСТ Писао је Славко „егзегетске приче“, полазећи од библијских текстова, рискантно, али обзирно настојао да размотри смисаоне чворове књиге над књигама, сав им се посветио у збирци Човјек, човјечица и Господ Бог (2015). Приче у збирци Подари ми лепу смрт (2016) потекле су пак из драматичног егзистенцијалног диктата, кроз симболичких дванаест примера хришћански осмишљене смрти као лепе смрти. Већ се увелико спремао за час који је наступио на Ђурђевдан и чезнуо да га затекне што спремнијег.
И када би неко већ помислио да је овај писац остао посве заробљен у предањским и повесним предлошцима, у прошлости, долази приповедни низ у збирци Три секунде другога света (2012), као и роман Липо ми је кад је теби лепо (2017). Ређају се онамо ликови остали животом у поретку југословенске државе што се у крви распала, а чије су рушевине падале по њиховим несрећним животима, који и не живе него дотрајавају у времену. Нема у Стаменићевим прозама политизоване југо-носталгије, има само људског благоразумевања за реалне и мучне епилоге, каквих је, на хиљаде, поред и мимо нас, постајући сурово наслеђе једног неуспешног пројекта. И ту је овај писац свој, дубоко заривен, искошен и широк, мимо наметнутих оштрих поларизација, јер је племенити књижевни примерак српског човека, са ћопићевском крхкошћу испод тврде мушке јапије. А корени су му водили ка ширем завичају песника Баште сљезове боје. То је нека заплетена осетљивост, слична оном Ћопићевом месту за које верујем да би и Славко радо присвојио: „Знам са­мо да у про­ље­ће иза на­ше потамњеле ба­штен­ске огра­де про­си­не не­што љуп­ко, про­зрач­но и сви­је­тло па ти се про­сто пла­че, иако не знаш ни шта те бо­ли ни шта си из­гу­био.“ Не зна човек ни сам шта га боли ни шта је изгубио, како ће тек сагледати туђе бездане – помишљам када мислим о Славку, ових смућених пролећних дана.
Славко Стаменић је, макар несклон да буде у првом плану, показивао свагдашњу борбеност и активизам на различитим странама, од педагошког до грађанског улагања у друге, у ствари од ширег значаја. Читаоци Политике могли су, претходних година, у потцењеној рубрици „Међу нама“, пратити серију разложних повремених коментара једног „професора из Дрена“ на најразличитије актуелне поводе, ни налик на пропране и предвидљиве написе аналитичара из горњих, ауторских рубрика. Није се смиривао него је пратио токове и на метежној друштвеној површини, макар колико се временом склањао, а нисмо могли знати шта га све боли и шта је то у себи изгубио.
Када сам га упознао, био је већ професор и отац детета из студентског брака, а ја студент и песнички дебитант. Стаменићев исписник Горан Петровић скрете ми пажњу на свога школског друга који пише одличну прозу, а уједно и критике о савременој поезији. А објавили су прозне првенце исте године: Горан на конкурсу Књижевне омладине Србије, а Славко на конкурсу Књижевне омладине Босне и Херцеговине. Стаменић је Сарајлијама био нагласио захтев да књига буде штампана ћирилицом, што је и тада многима, наводно, било свеједно. Два школска и књижевна вршњака, један удубљен у чудесни свет магичног реализма, други у провалију звану прошлост и провалију звану човек. Један издашно признат и прихваћен – други скоро непознат, у крајњој несразмери с реалним књижевним учинком.

МЕЂУНАСЛОВ… И као критичар поезије Славко је настојао да издвоји оне које други нису приметили. С тако будним приступом, као неодустајни читалац, могао је и да сачини честит избор из савремене поезије, под насловом Бескрајна моћ говора (2009), за едицију школске лектире, у издању Завода за уџбенике. Није то било случајно занимање. Славко је, као прозаист и као критичар, увек исписивао срчане реченице, поетског интензитета. Ништа није могао мирно и неутрално. Као Тин Ујевић: „Нисам ли песник, ја сам барем патник…“ А био је, скривено, и једно и друго.
Скрајнут на књижевном терену, био је све обузетији питањем и продуктивнији, али се тактички повлачио с попришта. Прикрајак беше његов простор, тиха маргина тежишна тачка осматрања. Али је изведеност његовог приповедног дара била неупитна, за свака озбиљније заснована књижевна мерила. Само је ту чињеницу требало признати, истинољубиво и одговорно, у раздобљу безобзирне владавине личног интереса и брисања оно преосталог књижевног морала, у доба које писце претвара у трговце, не књига – него себе самих, и то као лаке робе.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *