Slavko Stamenić (1961–2019) Pravi pisac iz prikrajka

Otišao je u nevreme Slavko Stamenić, jedan od najboljih skrajnutih srpskih pisaca i najsolidnijih ljudi među njima. Nije da je izostajao sporadični odziv nekih merodavnih čitalaca, ali je za većinu pratilaca srpske književnosti njegovo ime ostalo nezabeleženo

Knjige ne odlaze sa svojim autorima, a proze Slavka Stamenića mogu se održati u književnom horizontu, ili probiti u javni fokus, i bez piščevog prisustva – ne bi to bila prvina, ni ovde niti ma gde drugde. Jer ove proze stvarno vrede, snažne su, slojevite i sabijene do pucanja. A to je, pored rasturenog kulturnog poretka, jedan od mogućih razloga za njihovu dosadašnju sudbinu, u vremenima zadatog konfekcijskog pisanja i lakih konzumerskih čitanja. Ovaj pisac je postupao u jezičkom tkanju kao po savetu iz Andrićeve pripovetke-eseja „Razgovor sa Gojom“: „Što ga žališ? Zbijaj to jače!“ Rečima je, u Stamenićevim prozama, odista bilo tesno a mislima široko.

MEĐUNASLOV… Nisu ovakva vrednovanja izraz prijateljske i kolegijalne solidarnosti u času piščevog razlučenja od ovoga sveta, koji je sve teže podnosio. Treba, nakon kratkog romana Svita (1989) – povesti o verovatnim ranim jadima čulne, željne i kobne Drage Mašin – čitati priče u zbirci Sanktus (1991), andrićevske i kišovske po zahvatu, a vrlo svoje po završnoj obradi. Reč je ovde o nesvakidašnje razuđenoj istorijskoj topografiji. Priče smeštene u razne vekove i mikroprostore, u osmanlijske čaršije poput Pirota ili Novog Pazara, do vukovarske jevrejske zajednice u 19. veku ili, recimo, enklave galipoljskih Srba u doba balkanskih ratova. Priče prostudirane i tanano podložene unutar epoha, da se onda u njih uvedu likovi sa kojima se možemo saživeti, kao da su tu, pored nas, ili u nama samima. Koliko je gradiva prećutno uneto u njegove minuciozne istorijske dekore, svaka njegova komprimovana priča je, bez preterivanja, mogla zapremiti romaneskne opsege.
U pričama zbirke Telo u crkvi (2002) nastavlja svoje pripovedno krstarenje po razdobljima prošlim, iz novog ugla sagledanim, o graničnim udesima neprilagodljivih pojedinaca, jer su zahtevi svake sredine i svakog doba odviše kruti za osetljiva bića, u kakve se mogao ubrojati i njihov pripovedač. Izuzetni izuzeci bili su Slavkovi omiljeni likovi, magneti za njegovu pripovednu imaginaciju. Zanemareni, martirski, apokrifni i tabuisani prostori, takođe. Bio je sklon oblastima u koje malo ko usuđuje da stupi, jer drugi traže utabane i široke staze, a Slavko je, poput kakvog opsesivnog istraživača, voleo da kopa po građi i otkriva.
Od arhivalija iz kragujevačke knjaževske kancelarije Miloševog doba, znalački je sklopio kratki roman Smešenija (2006), od opisa okolnosti tadašnjih prekršaja iz pipave oblasti muško-ženske nagonske privlačnosti. Onaj što je pisao o sekti Nazarena, čiji je prvi ovdašnji trag našao u Obrenovcu krajem 19. veka, te ispitivao udes starokatolika, bespoštedno satiranih u Jasenovcu – bio je pripovedni zastupnik onih koji se iznutra razlikuju, umeju da prekrše pravila i da veruju i da iznevere, po slabosti ili slobodi, u nepristanku na zadato.

SPREMNOST Pisao je Slavko „egzegetske priče“, polazeći od biblijskih tekstova, riskantno, ali obzirno nastojao da razmotri smisaone čvorove knjige nad knjigama, sav im se posvetio u zbirci Čovjek, čovječica i Gospod Bog (2015). Priče u zbirci Podari mi lepu smrt (2016) potekle su pak iz dramatičnog egzistencijalnog diktata, kroz simboličkih dvanaest primera hrišćanski osmišljene smrti kao lepe smrti. Već se uveliko spremao za čas koji je nastupio na Đurđevdan i čeznuo da ga zatekne što spremnijeg.
I kada bi neko već pomislio da je ovaj pisac ostao posve zarobljen u predanjskim i povesnim predlošcima, u prošlosti, dolazi pripovedni niz u zbirci Tri sekunde drugoga sveta (2012), kao i roman Lipo mi je kad je tebi lepo (2017). Ređaju se onamo likovi ostali životom u poretku jugoslovenske države što se u krvi raspala, a čije su ruševine padale po njihovim nesrećnim životima, koji i ne žive nego dotrajavaju u vremenu. Nema u Stamenićevim prozama politizovane jugo-nostalgije, ima samo ljudskog blagorazumevanja za realne i mučne epiloge, kakvih je, na hiljade, pored i mimo nas, postajući surovo nasleđe jednog neuspešnog projekta. I tu je ovaj pisac svoj, duboko zariven, iskošen i širok, mimo nametnutih oštrih polarizacija, jer je plemeniti književni primerak srpskog čoveka, sa ćopićevskom krhkošću ispod tvrde muške japije. A koreni su mu vodili ka širem zavičaju pesnika Bašte sljezove boje. To je neka zapletena osetljivost, slična onom Ćopićevom mestu za koje verujem da bi i Slavko rado prisvojio: „Znam sa­mo da u pro­lje­će iza na­še potamnjele ba­šten­ske ogra­de pro­si­ne ne­što ljup­ko, pro­zrač­no i svi­je­tlo pa ti se pro­sto pla­če, iako ne znaš ni šta te bo­li ni šta si iz­gu­bio.“ Ne zna čovek ni sam šta ga boli ni šta je izgubio, kako će tek sagledati tuđe bezdane – pomišljam kada mislim o Slavku, ovih smućenih prolećnih dana.
Slavko Stamenić je, makar nesklon da bude u prvom planu, pokazivao svagdašnju borbenost i aktivizam na različitim stranama, od pedagoškog do građanskog ulaganja u druge, u stvari od šireg značaja. Čitaoci Politike mogli su, prethodnih godina, u potcenjenoj rubrici „Među nama“, pratiti seriju razložnih povremenih komentara jednog „profesora iz Drena“ na najrazličitije aktuelne povode, ni nalik na proprane i predvidljive napise analitičara iz gornjih, autorskih rubrika. Nije se smirivao nego je pratio tokove i na metežnoj društvenoj površini, makar koliko se vremenom sklanjao, a nismo mogli znati šta ga sve boli i šta je to u sebi izgubio.
Kada sam ga upoznao, bio je već profesor i otac deteta iz studentskog braka, a ja student i pesnički debitant. Stamenićev ispisnik Goran Petrović skrete mi pažnju na svoga školskog druga koji piše odličnu prozu, a ujedno i kritike o savremenoj poeziji. A objavili su prozne prvence iste godine: Goran na konkursu Književne omladine Srbije, a Slavko na konkursu Književne omladine Bosne i Hercegovine. Stamenić je Sarajlijama bio naglasio zahtev da knjiga bude štampana ćirilicom, što je i tada mnogima, navodno, bilo svejedno. Dva školska i književna vršnjaka, jedan udubljen u čudesni svet magičnog realizma, drugi u provaliju zvanu prošlost i provaliju zvanu čovek. Jedan izdašno priznat i prihvaćen – drugi skoro nepoznat, u krajnjoj nesrazmeri s realnim književnim učinkom.

MEĐUNASLOV… I kao kritičar poezije Slavko je nastojao da izdvoji one koje drugi nisu primetili. S tako budnim pristupom, kao neodustajni čitalac, mogao je i da sačini čestit izbor iz savremene poezije, pod naslovom Beskrajna moć govora (2009), za ediciju školske lektire, u izdanju Zavoda za udžbenike. Nije to bilo slučajno zanimanje. Slavko je, kao prozaist i kao kritičar, uvek ispisivao srčane rečenice, poetskog intenziteta. Ništa nije mogao mirno i neutralno. Kao Tin Ujević: „Nisam li pesnik, ja sam barem patnik…“ A bio je, skriveno, i jedno i drugo.
Skrajnut na književnom terenu, bio je sve obuzetiji pitanjem i produktivniji, ali se taktički povlačio s poprišta. Prikrajak beše njegov prostor, tiha margina težišna tačka osmatranja. Ali je izvedenost njegovog pripovednog dara bila neupitna, za svaka ozbiljnije zasnovana književna merila. Samo je tu činjenicu trebalo priznati, istinoljubivo i odgovorno, u razdoblju bezobzirne vladavine ličnog interesa i brisanja ono preostalog književnog morala, u doba koje pisce pretvara u trgovce, ne knjiga – nego sebe samih, i to kao lake robe.